Вести

24. 08. 2016.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Уредници медија најбоље спортисткиње срозавају на ниво „лутака са насловних страна“

Док су Тијана Богдановић и друге наше спортисткиње на Олимпијади „лепотице“ које су „освојиле наша срца“ и „запалиле интернет“, у медијима није било ни речи, рецимо, о лепоти Давора Штефанека, о женама чија је срца освојио или како је Рио „одлепио“ за његовим мишићавим телом. Толико су се занели у одушевљавању женском лепотом уместо њиховим спортским врлинама, да би просечан медијски конзумент могао да помисли како лепших од Српкиња на планети нема – док о спортовима у којима су те девојке толико добре – углавном није било ни речи

Након што је Тијана Богдановић освојила олимпијско сребро у теквондоу, баш као и након злата Милице Мандић на прошлим Олимпијским играма, у медијима практично није било ни речи ни о том спорту ни о томе шта наше такмичарке чини тако успешним. Сазнали смо, међутим, да је „Тића – лепотица“, да је „освојила медаљу, али и њихова срца“, као и да је „запалила интернет“.

Иако је дан пре ње освојио злато, у текстовима о рвачу Давору Штефанеку није било оваквих излива одушевљења његовом лепотом: медији су се бавили његовом националношћу, развојним путем, припремама за Рио де Жанеиро. Ни реч није могла да се прочита о женама које му се удварају, о „паљењу интернета“, о томе да је освојио женска срца или да је Рио „одлепио“ за његовим мишићавим телом.

И Давор Штефанек и Тијана Богдановић су у стандардном смислу те речи – лепи људи. Но, пошто је Тијана жена, акценат је у њеном случају стављен на њену лепоту уместо на све остало. Ни речи није било о томе каква је ученица, откуд то да се бави баш теквондоом, како се и колико припремала. Заправо, тешко је и замислити шта би се о њој уопште и писало да има, рецимо, превелик нос или неку другу карактеристику која би излазила из домена стандардног. Да ли би је у звезде ковали да није „лепа“?

Да којим случајем није „лепа“, да ли би се можда посветили њеним квалитетима као особе или спортисткиње? Да ли Тијану Богдановић више одређује њена „лепота“ или њено спортско достигнуће? И, коначно, зашто би Штефанеков труд добио више медијског простора од њеног само зато што је она жена, и то лепа?
Свет: Мужеви, деца и тржни центри

Када су у питању сексистички испади у извештајима с Олимпијских игара у Рију, Србија ипак није изузетак. Напротив. Испада да је на глобалном нивоу било толико сексизма, да је то постала важна тема медијских анализа.

Колико год овакви прикази били „утешни“, приметно је, међутим, да су иностране колеге биле далеко „маштовитије“ у својим сексистичким наступима.

На топ-листи десет најгорих приказа олимпијки доминирају они у којима се способности жена пореде са способностима мушкараца, углавном на женску штету. Тако се, рецимо, наводи ситуација у којој гимнастичарка Симон Бил скочи с двовисинског разбоја, а извештач НБЦ-ја констатује: „Чини ми се да ће скочити можда и више од неких мушкараца.“

Док је Кети Ледецки обарала пливачки рекорд на 400 метара слободним стилом, један други извештач исте медијске куће констатоваће како „неки људи тврде да она плива као мушко“.

Једно од истакнутијих места на овој листи изазвао је званични твит „Чикаго трибјуна“, у којем се наводи како је „жена рагбисте освојила бронзу“, али се не помиње ни да се жена зове Кори Когдел, ни стрељачка дисциплина у којој је ту медаљу освојила. Не помиње се чак ни име њеног супруга, што њу саму додатно дискриминише: нити је важно како се жена зове, ни чиме се бави, па ни за кога је заправо удата – битно је само и једино да је удата, и да је удата за спортисту.

Текст у онлајн издању нешто је бољи и бележи макар имена супружника, иако је фокус и даље на њиховом брачном статусу и његовом занимању.

Осим ових, глобални скандал изазвао је случај мађарске пливачице Катинке Хошу, чије је обарање рекорда у базену извештач НБЦ-ја пропратио коментаром: „А ево и човека који је од ње направио потпуно другачију спортисткињу – њеног супруга и тренера Шејна Тушупа.“

Ту је прича о америчкој пливачици Дани Волмер која је више пажње привукла тиме што се породила пре 16 месеци, него тиме што је освојила злато. Инсистирање на информацији о порођају изазвало је низ коментара читалаца и читаву расправу о томе да ли су жене које се породе „инвалиди“ и шта оне заправо могу или не могу да ураде.

Исто тако бурне биле су и реакције на опсервацију извештача с такмичења гимнастичарки, који је приметио да су се америчке такмичарке груписале и да ћаскају „као да су у тржном центру“. Након што је јавно опоменут због сексизма, колега се још „дубље закопао“ констатујући: „Зар и момци не иду у тржне центре? Ја сам ишао.“
Србија: Лепота изнад свега

За разлику од светских медија који су се трудили макар да „шарају“ и прикажу разне форме сексизма, домаћи су се у случају Тијане Богдановић, баш као и у свим осталим, фокусирали само и искључиво на лепоту.

Утакмица кошаркашица против Турске означена је као „освета кош лепотица“, док се у тексту то и додатно потенцира причом о „лепотицама у црвеним дресовима“. Исто су прошле и одбојкашице које су описане као „владарке на терену, богиње ван њега“, уз поднаслов „Ево зашто су наше одбојкашице најлепше“.

Бескрајно приповедање о лепоти и лепотицама започело је и пре одласка наших такмичарки у Рио, а посебно се захуктало након отварања Олимпијских игара. Да је јуче пао с Марса и да нема телевизор, просечан медијски конзумент лако би могао да помисли како лепших од Српкиња на планети нема и како је коначно дошао тренутак да читав универзум занеми пред таквим чудом.

Спортисткињама су тако били посвећени читави едиторијали и галерије, где се њихова супериорна лепота третирала као аксиом.

У данима када није било медаља, чинило се да медији заправо амортизују ту чињеницу својим конструктом о супремацији Србије на другим пољима – естетском, пре свега. Тако је констатовано да Олимпијским селом владају – ко би други, него Српкиње.

Истовремено, свет је падао на колена и пред појавом стрељачице Иване Максимовић Анђушић, док су извештаји о кошаркашици Милици Дабовић (која је означена као „врела“) били на граници порнографије.

Иако су на први поглед „само“ сексистички, овакви медијски прилози заправо су много више од тога – проблем с њима није једино у томе што жене посматрају као месо, сводећи их на „лепа“ лица, дуге ноге или чврсте задњице. Овде је проблем и у хиперболисању лепоте српских такмичарки у односу на остале: иако су и такмичарке других држава биле подједнако лепе (као што је већ лепа младост, посебна она која се обликује и формира на спортским теренима), вратили смо се на стару причу о супериорности „нас“ у односу на „њих“, што је на трагу оне одавно изанђале тезе о „одабраном“ и „небеском“ народу.

Проблем је, такође, и у последицама које такво извештавање може да има. Док су спортисткиње из других држава биле дефинисане кроз свој брачни статус или су поређене с мушкарцима, нашима се догодило нешто још горе: оне нису заслужиле чак ни да буду описане као нечије супруге, спортисткиње које ће се (неким чудом) приближити увек супериорним мушкарцима, већ су сведене само на естетику.

Ако ствари представимо у контексту иначе проблематичног портретисања жена у медијима, испада да Србија тек треба да стигне до такође ниског нивоа у другим државама, тј. да се некако отисне с физичко-сексуалног на било који други ниво, макар он подразумевао поређење с мушкарцима или сторије о порођајима и мужевима.

С друге стране, патолошко инсистирање на „лепоти“ шаље и јасну поруку о идеалној српској спортисткињи и у старту дисквалификује оне које се можда не уклапају у стандарде и које (по процени новинара) баш и нису „лепе“. И шта онда може да мисли и планира теквондисткиња у неком сиромашном локалном клубу која муку мучи с килограмима? Или пливачица чије је лице прекривено бубуљицама? Кошаркашица чије ноге нису ни налик ногама Милице Дабовић?

Како да се то младо створење избори са стандардима које су му наметнули не друштво, не окружење, не судије на избору за мис, не манекенке, већ – новинари и уредници као врхунски арбитри лепоте и свега осталог?

Свесни свих могућих последица оваквог извештавања, медијски аналитичари широм света већ данима расправљају о начинима да се та ситуација некако поправи.

Као један од препоручених рецепата наводи се веће присуство жена у спортским редакцијама, што би можда било добро у случају медија по белом свету. У нашем случају, међутим, чини се да та родна шароликост не би много помогла. Иако жене већ сада чине већину у домаћим медијским кућама, иако их има и на уредничким позицијама – то уопште није унапредило слику жена у медијима. Било да се не буне, или се буне а нико их не чује, жене у редакцијама нису успеле да утичу на своје колеге и објасне им макар шта је и шта све чини женско биће.

Шта је онда рецепт? Дугорочно, рецепт се у нашем случају крије у кућама, у васпитању, у школама, у личном примеру. На краће стазе, рецепт су Устав, Закон о јавном информисању и медијима, као и Кодекс новинара Србије – документи који гарантују равноправност свих грађана и грађанки Србије у реалном животу и у медијима, а које су обавезни да поштују сви који у медијима раде.

Допадало се то драгим колегама или не, и шта год о томе мислили у „своја четири зида“.