Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
17. 09. 2016.
Успоставити насилно прекинути континуитет
Новинар, публциста, писац и вишедеценијски хроничар и аналитичар драматичних збивања на Косову и Метохији, Ђорђе Јевтић је нераскидиво везан за косовско-метохијске просторе. Рођен у Сушици недалеко од Грачанице, школовао се, одрасто и читав радни век провео извештвајући са КиМ српску, југословенску и светску јавност преко реномиране новинске агенције Тањуг и других медија, о чему је траг оставио у пет објављених и још три за штампу припремљене публицистичко-аналитичке књиге.
У лето 1999. године и Јевтић се нашао у оној огромној колони од 240 хиљада Срба и других неалбанаца који су бежали пред албанском етничком метлом. Али, он је један од ретких интелектуалаца који се вратио на Косово и Метохију у родну Сушицу где живи и ствара, покрећући нове манифестације и учествујући у реализцији оних које су из Приштине пренете у Грачницу. За „Јединство” говори о некадашњем и садашњем српском културном стваралаштву, новинарству и животу Срба на КиМ.
Као покретач многих културних манифестација и непосредни организатор културних догађања у вишедеценијском периоду, можете ли нам приближити културну и медијску сцену на КиМ до 1999. године?
Стање у култури и медијима на Косову и Метохији увек је било одраз укупних друштвених и политичких односа и прилика на овом простору. Дуго одређивано процентима по тзв. националном кључу, односно процентуалном национлном учешћу у укупном становништву овог подручја, оно се радикално набоље променило тек од 1990. године када је Србија преузела ингеренције у јужној покрајини а Албанци, нажалост, напустили све институције и основали своје које су радиле полуилегално. У следећој деценији српске културне институције и медији су доживели пун замах и развој. Срби су имали чиме да се подиче и шта да прикажу у другим деловима Србије. Без претеривања се може рећи да се Приштина сврставала у бок водећим српским културним центрима, као што су Београд и Нови Сад. Нажалост, рат и прогон српског народа однели су све што је он стварао и створио последњих деценија. Какосу све институције, установе и предузећа узурпирани од стране Албанаца, заједно са две трећине народа отишли су и сви новинари и културни делатници свих тих кључних националних институција: НИЈП Панораме, односно „Јединства”, Радија и ТВ Приштине, НИП „Нови свет”, наставници и сарадници Приштинског универзитета са свим факултетима и вишим школама, свих средњих и основних школа у градовима, глумци Српске драме Народног позоришта Приштине, Музеја, радници Покрајинског културног центра и културно-просветних заједница свих општина, Народна и Универзитетска библиотека, градских и општинских библиотека, играчи ансамбла Венац и свих културно-уметничких друштава и група. Речју, нестала је огромна интелектуална и креативна снага, највећи део стваралачког ресурса и потенцијала.
Разумљиво је зашто Албанци негирају све што је српско на косовскометохијским просторима, али је неразумљиво да младе генерације Срба мало или нимало не знају како се одвијао живот до 1999. године у Приштини, Пећи, Гњилану, Призрену, Грачаници…?
У концепту негирања свега српског на КиМ је свакако стратегија да се избрише све његово што је вредно и историјски и национално значајно на овим просторима и прекине свака нит са оним што је само пре непуне две деценије постојало овде. Српски национлни корпус који је са Косова и из Метохије и Косовског поморавља насилно измештен из свог лежишта и раштркан диљем Србије и других земаља није успео да се организује и настави креативно очување и неговање својих културних и традиционалних вредности. Онај пак мањи део који је остао на Косову, Сиринићкој жупи и Косовском Поморављу, у својим незаштићеним гетима, није имао ни људе, ни институције, ни снаге да се повеже са својим већим распуклим делом. Изоловани, на врло малом простору од који километар или само у својој улици и насељу, Срби су морали најпре да сачувају главе. У међувремену су пристигле генерације младих који су ионако били мали и расли у срединама потпуно изолованим од своје националне, културне и медијске матице. Ипак, како се стање колико-толико смиривало почели су да се организују и понешто да стварају. Из централне Србије им је стизала више материјална помоћ, али не и ова друга у виду културних и медијских садржаја. То је годинама било немогуће због страха од албанског екстремизма. Зато те младе људе не треба осуђивати што су „изникли” као самоникли и што таква врста раста има корова. Проблем је био у томе што ни српске власти све доскора нису водиле рачуна и подстицале да се та два пола распуклог српског косовског бића приближе и наново спајају.
Иако има дугу традицију српско новинарство на КиМ је у сталној борби за опстанак...?
Срско новинарство на КиМ има дугу и веома добру традицију. Та традиција сеже још у оно турско време пред крај 19. и почетак 20. века када је у Цариграду излазио „Цариградски гласник” на српском језику, потом листови „Косово” и други а са њима сарађивали и своје извештаје и записе, репортаже и документарне хронике у њима и касније другим српским новинама објављивали ондашњи српски писмени и учени људи, попут Јанићија Поповића, Дене Дебељковића, Зарије Поповића, Стојана Капетановића, а посебно Глигорија Божовића. Сви су они описивали, хроничарски али и репортерски па и литерарно веома успешно, тежак живот српског народа под турском влашћу, његова страдања али и слободарска стремљења и љубав према мајци Србији. Они су оставили драгоцене податке и записе о овом подручју и нарочито тегобном животу овдашњих Срба. Организован развој укупног а посебно српског новинарства и медија утемељен је након Другог светског рата и ослобођења од фашизма, када су основани Радио Приштина и лист „Јединство”. Ипак, медијски бум на КиМ настао је седамдесетих и осамдесетих година са оснивањем РТП, преласком „Јединства” на дневно излажење, оснивањем локалних радио станица и фабричких листова. До 1999. године на КиМ је у радном односу у новинским кућама било више од 500 новинара на албанском, српском, турском а формирана је и редакција РТВ Приштина на ромском језику. У медијима на српском језику радило је око 150, можда и више новинара Погоршавањем политичких односа, порастом албанских претензија о отцепљењу Косова на овим просторима је створено врло тешко стање, али професионално веома изазовно. Плејада искусних српских новинара је, уз издашну помоћ колега из Београда и других крајева ондашње Југославије, тих осамдесетих и деведесетих година дала изузетан допринос у представљању свих релевантних догађаја, у разјашњавању позадине и суштине албанског покрета, уз истовремено критичко указивање на крупне грешке југословенске и српске политике према Косову и Метохији. А онда су НАТО агресија, бомбардовање виталних медијских одашиљача, увођење протектората, долазак међународне мисије и прогон српског становништва и са њим свих медијских институција уништили сав тај медијски ресурс. Дуго је после тога за наш преостали народ на овим просторима био потпуни информативни мрак. Одсечен од цивилизације, он је остао без основних цивилизацијских услова за жвот, без струје, телефона, телевизије, без радија, дневних новина и било којих других облика комуникације, што је оставило катастрофалне последице. Уз рушење и елиминисање свих других његових културних, образовних и духовних потенцијала, подстицањем на расељење две трећине његовог физичког тела, над српским народом на КиМ је заправо направљен геноцид, али тихи и перфидни да за то нико не одговара. Био сам сведок и прекида рада српских медија овде и њиховог егзодуса и покушаја организовања и рада у другим срединама - РТП у Прокупљу, „Јединства” из Београда, потом Северне Митровице. На Косову и Метохији су преостали новинари и радници РТП и други ентузијасти штапом и канапом утемељили Радио Грчаницу, КИМ радио, Глас југа, Радио Митровицу и друге локалне радио а потом и ТВ студије.
Коме је и зашто у интересу да се стидљиво говори о томе да су постојали српски градови, да је постојала српска интелектуална елита, српски медији, српска култура… која се нимало није разликовала од оне из најразвијенијих средина бивше Југославије?
Сем претходно наведеног, тој фалинци су допринели и они који су на КиМ представљали или и даље представљају српску и сада тзв. косовску власт. То је један слој и сој људи коме, сем личног интереса, не одговара повратак људи интелектуалне и стваралачке енергије, јер им они „конкуришу” и представљају некакву опасност да им преузму позиције и све оно што оне доносе. То су људи врло кратког вида, који нису свесни да без повратка својих сународника, без свеукупоног, па дакле и моралног, културолошког, и духовног јачања српског етникума на КиМ нема ни њима опстанка. С друге стране, ни у централној Србији готово никада није постојало адекватно интересовање о томе шта се ствара и каква је српска култура на КиМ. И пре рата српски медији су се ретко интересовали за ову сферу. У њима ни данас не можете да нађете информацију о српској култури и стању њеном овде. Грачанички Дом културе је, на пример, деценијама а последњих година посебно крцат културним програмима а у водећим српским медијима ни најкраћа информација о томе. Колико се пише о Видовданским свечаностима , или о Графесту, Видованској ликовној колонији, о гостовању бројних позоришта , пројекцијама нових филмова одмах после Београда, промоцијама књига које су бројчано и организационо боље него многе у Београду...?
Ратни сукоби и прогони становништва доводе до уништавања интелигенције и деградације укупног интелектуалног нивоа просечног грађанина. На основу чега грађани у таквим околностима граде своје мишљење и ставове?
Ми нисмо свесни колико су сукоби на КиМ, агресија и бомбардовање, прогон и расељавање српског становништва уназадили и унаказили наше биће, посебно његов део на овим просторима. Данас се чудимо што има толико друштвене, социјалне, здравствене и сваке врсте патологије. Заправо све то су нама донеле ратне године, санкције, међународна изолација и, наравно, планско разбијање духовних и менталних вредности и натурање неких туђих. Све у сврху овладавања и овим и свим другим просторима зарад интереса корпоративног капитала и геостратешких интереса великих и моћних. Управо натурање другачијег погледа и шватања света и живота који се намећу разноразним медијским, првенствено телевизијским и другим све савршенијим комуникационим средствима, има за циљ да из наших глава избрише сваку жељу за нечим што је креативно, самосвојно, друкчије.
Колико су новинари изгубили улогу респектибилног тумача и коректора друштвених збивања, зато што морају сопствену егзистенцију надредити основним професионалним узусима непристрасности, објективности, самосталности?
Опште је мишљење да медији нису више „седма сила” и да су изгубили улогу, како ви кажете, коректора друштва. Данас испада смешно ако кажете да је једна од улога медија васпитна и критичка. То наметање наводне непристрасности и само посматрача збивања око себе је, заправо, једна подвала у којој они који то траже од медија у ствари намећу своје ставове и мишљења. Осиромашењем медија, њиховом приватизацијом, отпуштањем радника створена је психоза страха за егзистенцијом у којој се све потире - и независност, и објективност, и критички став и сопствено мишљење, само да се не изгуби посао. Више није битно да ли новинари добро и писмено пишу, да ли је информација професионално и стилски и језички обрађена. Важно је да што мање новинара ради што више послова и да газду они што мање коштају. Чак, читава плејада младих данас у медијима ради без динара у нади да ће кађтад добити који динар макар као хонорарци. Нови односи, глобализација, дигитализација и друге технолошке новине донеле су нове промене у којима новинарство напушта старе односе и ова професија креира нове садржаје примерене новој публици која и сама све више учествује у креирању и преношењу информација. Новинарство, новинари и њихови конзументи су, као никад до сада, изложени притисцима и манипулацијама у корист олигархије, власти и моћних група које владају медијима и светом. Зар нисмо сведоци да се кроз разне ријалити и шоу програме ствара амбијент у коме до изржаја долазе разне извитоперене страсти, похлепа, пожуда, завист, болесне амбиције и тежња за друштвеним статусом како би се те амбиције реализовле.
Када бисте данас почели каријеру, да ли бисте се определили за журналистику?
Новинарство је лепа, али и тешка професија. То је професија „сласти и горчине”, како је то најсажетије дефинисао чувени новинар Мирослав Радојчић. Када те шчепа, више те не пушта. Има тврдња, која је доста тачна, да ако новинарство не напустиш после годину-две касније више никада нећеш. Из искуства знам да је доста новинара отишло у политику, дипломатију и да су били врло успешни у томе. Али, готово да нема политичара који је постао добар новинар. Они су углавном били функционери у медијима који су спроводили цензуру. Многи новинари су истовремено били одлични и велики писци, песници, касније догурали до академика... То само потврђује колико је журналистика професија која тражи образованог човека. Ја сам завршио студије српског језика и књижевности, чак сам као апсолвент једну школску годину радио у просвети али сам и за време студија почео да се бавим новинарством и писањем. Чим се указала прва прилика дочепао сам се новинарства којим бих се бавио и када бих поново почињао.
У каквом амбијенту данас живе и стварају Срби на КиМ?
Најпре треба поћи од чињенице да се већ деценијма, а посебно последњих 17. година живот на КиМ одвија у ненормалним околностима, у својеврсној психози. Страх је стална карактеристика и једна од животних чињеница на просторима Косова и Метохије одвајкада, рекло би се. Освета и екстремизам, у чијој су основи ширење мржње, страха и неизвесности, увелико су били присутни и пре ратних сукоба 1999. године, али су они те године ушли у крешчендо. Тај страх је етнички очистио од Срба безмало цело подручје КиМ. Они који су остали на КиМ живели су у још већем, безнађу, неизвесности, тескоби и фрустрацији са сталним осећајем да овде нема живота, да само треба искористити прву прилику и побећи из тог караказана. А живот у страху, у гету и околностима и атмосфери каква је на Косову и Метохији, стварају и посебан начин опхођења и утичу на понашања и карактер личности. Враћа се снишодљивост, вазалство, полтронски однос према ономе ко страх наноси.
Како се такво понашње изражава и ко су његови носиоци?
То је посебно видљиво код оних који су почели да се баве политиком и да улазе у јавни живот и тзв. привремену албанско-унмиковску, а потом у тзв. косовску власт, као и код оних који су почели да се баве некаквим бизнисом са Албанцима. Речју, код оних који су морали да покажу „кооперативност”, односно лојалност новим газдама. Одмах по доласку Унмикови оперативци трагали су и налазили међу српским становништвом људе које су промовисали у тзв. лидере села и тих енклава. Неки су се сами прогласили за лидере, ушли у систем препарирања који је међународна заједница овде инсталирала како би преко њих спроводила свој наум. Као по некаквом рецепту, углавном су то били људи без ауторитета које мештани нису волели. И организовање српске а потом и тзв. косовске импровизоване власти омогућило је да се на на тим позицијама нађу људи најнижег образовног, политичког и интелектуалног нивоа и да тзв. лидери постану људи који ни у сну нису могли да претпоставе да ће постати неко и нешто. Мали круг људи а велика финансијска ињјекција врло брзо је од њих створила „значајне и важне факторе” који су своју мрежу ширили поткупљивањем, запошљавањима, оним фамозним ваучерима којима држава Косово купује српску лојалност и обавезује да се она посредно призна. Они су тако искористили новонастало време за личне привилегије али су доприносили да се српска несрећа полако претвара у фарсу. Таква понашања овдашњих представника последица су, дабоме, не само њихове личне немуштости и необразованости, већ и ширег контекста остављености народа у безнађе и без првенствено политичке помоћи која би допринела изграђивању људи, политичком и свеукупном усмеравању. С друге стране, и да су хтели, ти српски представници ништа озбиљније нису могли да учине на ширем и вишем плану јер се сваки њихов искорак, испољена доследност и храброст кажњавала подизањем оптужница или претњама, анимирањем албанских маса на протесте, и сменама. На срећу, у последње време Београд исказује већу пажњу, посебно за простор јужно од Ибра и успоставља чвршће нити са српским представницма у власти. Но, на несрећу, ти представници су партијски и групашки толико оптерећени да не желе никакво укључивање људи изван тих оквира, без обзира на њихово знање и стручност. Косовски проблем је, међутим, толико велики и тежак да изискује укључивање свих расположивих интелектуалних снага којих је ионако веома мало.
Проблем Косова и Метохије одавно је интернационализован. Како у том контексту видите решење за српски народ на КиМ ?
Албански национални покрет успео је да оствари циљ, да интернационализује до максимума косовски проблем и да увуче најзначајније међународне факторе како би легализовао сецесију а затим и свеалбанско уједињење у другој фази. Уз помоћ тих фактора на простору доскорашње покрајине они стварају амбијент са свим елементима (пара)државе. Србија је одстрањена са те своје територије а Срби постали највеће жртве тог пројекта. Српско национално биће је растројено у свим елементима, без изгледа да се нешто озбиљније учини на његовој рехабилитацији. Али, ваља имати на уму да косовски проблем нису створили нити могу да реше само Албанци и Срби. Створили су га и решавају они чији су геополитички интереси много већи од овог подручја. Данас су то САД, Немачка и друге западне силе. Сутра ће бити неко други. Проблем Косова, дакле, није решен јер су задовољене амбиције само једне стране. Друга ће кађтад покушати да наметне своје. После најновијег, директног српско-албанског судара настала је потпуна измена физичких, етничких, културолошких и духовних карактеристика подручја Косова и Метохије. И оно што је у свему томе најзначајније и најгоре по Србе и све који нису Албанци, то је прегнантно наметнута свест да је Косово вечито и искључиво била и јесте албанска земља и да на њој нико други никада није живео дуже, сем у неким кратким периодима када су Албанци били „окупирани”! Са таквим, и то све тврђим шватањима ће се Срби и Србија све више суочавати у будућности, у свакој намери и покушају да се врате на Косово и Метохију. Већ поодавно, деценијама уназад, а последње две деценије посебно Србија и Срби на Косову и Метохији су сатерани у ћошак, изложени снажним ударима за ерозију и нестанак. На делу је стратешки удар на српске етничке тачке и потпуна промена њихових физичких, етничких, културолошких и духовних карактеристика. Србија као матица није, нажалост, свих ових година имала а нема ни данас адекватан одговор. Све што је радила чинила је парцијално, ускополитички а не национално стратешки. Попуштала је под сталним спољним и унутрашњим пресијама, одлагала, обећавала па одустајала од тих обећања даваних обично у предизборним кампањама. То, међутим, не значи да је све изгубљено. Напротив, још има ресурса и могућности не само да се очува преостало већ и да се делом поврати одузето. Први услов за то је ангажовање свих државних и других снага и потенцијала за очување српских енклава и заустављање њихових ерозија. Други, препознавање, поштовање и обједињавање политичких, интелектуалних, стручних и свих других капацитета код преосталог српског становништва, његово свеукупно јачање и увећавање кроз повратак и долазак из других средина. Треће, укључивање не само државе већ и приватног сектора Србије да купује, гради и развија овдашње производне, трговинске и друге капацитете. Четврто, правилно распоређивање постојећих високообразовних установа и Универзитета, као и културних и других институција чије активно деловање пођеднако у свим српским срединама треба да допринесу бројчаном увећању, образовању и духовном напретку становништва. Сви у Србији морају да буду свесни да се проблем Косова мора решавати и да се не сме занемарити, јер ће већ сутра „Косово” доћи пред њихова врата...
НОВИНАРСТВО СЕ УЧИ ЦЕЛОГ ЖИВОТА
зз Какав је интелектуални профил новинара сада, какав је био када сте се Ви активно бавили новинарством а какав би по Вашем мишљењу требало у будућности да буде?
Ако вам кажем да је у првој половини седамдесетих година минулог века, дакле пре више од четири деценије морао да се има факултет да би се конкурисало за новинара почетника, чији је приправнички стаж трајао до годину дана а потом следила истинска провера знања за превођење у стални радни однос, онда је све јасно. Тада, додуше, није постојала журналистика као струка и наука, тек је почела да се установљава најпре у Београду. Данас журналистичких студија и студија медија има на десетине. А никада нам новинарска професија није била слабија. Посебно овде, на КиМ. Како је, после медијског мрака почетком 2000-тих година, наишао период када је неколико наших колега залегло да отваре српске медије - радио, тв станице и продукције, то је стоврена прилика да се као новинари и сниматељи запосли подоста младих људи. Углавном су то били свршени средњошколци. Неки међу њима су у међувремену завршили студије новинарства, неки су уистину постали солидни новинари али је подоста наших младих колега и колегиница који мисле да ако узму микрофон и камеру у руке, да су тиме све завршили. Не. Новинарство је професија која се учи целога живота. Новинарство јесте занат, али специфичан, попут филигранства, јер сваку вест, макар исту, сутрадан мораш на друкчији начин да обрадиш. То изискује професионални и интелектуални напор и, првенствено, жељу да будеш што бољи. Новинарство у 21. веку више није само занат који се успут учи, већ је то интердисциплинарна професија која захтева сложена комуниколошка знања, методе и технике и која мора да се прилагођава општедруштвеним променама и технолошким изазовима
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.