Вести

21. 09. 2016.

Аутор: Недељник Извор: Cenzolovka.rs

Јелена Дракулић Петровић: У Србији не разумеју да су медији бизнис

Мали број медија послује са циљем да сам себе издржава, иако је финансијска независност најбољи чувар слободног новинарства, каже Јелена Дракулић-Петровић за “Недељник” поводом 20. рођендана “Блица”

 

Једна од најважнијих ствари везаних за дневне новине “Блиц” јесте чињеница да је од самих почетака био медиј који издржава сам себе, каже за “Недељник” Јелена Дракулић-Петровић, генерални директор компаније Рингиер Аxел Спрингер, у разговору поводом двадесетогодишњег јубилеја дневних новина које су настале у турбулентна времена демократских протеста 1996. године, и из којих се изродила највећа издавачка компанија у овом делу Европе. Она за Недељник говори о медијској слици Србије, (не)разумевању медија као бизниса, перспективама, о томе колико односи са властима утичу на медијски посао…

- И када је основан 1996. као и сада, то је била приватна компанија усмерена на оно што се у приватном сектору зове прављење додате вредности, а која се у медијском бизнису базира на остваривању профита. Све наше активности, само новинарство и новинарска етика као компонента нашег посла, на крају се своде на медијски бизнис. Често кажем да је највећа снага ‘Блица’ што је финансијски самосталан. За протеклих девет година – а то је период економске кризе – ми смо сваке године исплаћивали јубиларне награде и 13. плате. А ми у медијима знамо ко исплаћује плате и колико су редовне. И ми у менаџменту медија знамо колико је тешко зарадити новац за те плате. Уз то остварујемо профитну стопу изнад 15 одсто, што говори да је наш бизнис стабилан.

Ви, дакле, имате утисак да у јавности не постоји довољно разумевање медија као бизниса, односно да су и медији посао скоро као сваки други?

- То се може разложити на два проблема. Мали број медија послује са циљем да сам себе издржава, иако је финансијска независност најбољи чувар слободног новинарства. Већина медија су или у државном власништву и уопште не воде рачуна о пословању, јер су на јаслама пореских обвезника, или су то приватни медији у власништву људи чији је основни бизнис и у некој другој индустрији, било да је она политичка или нека друга бизнис сфера. Други вид проблема долази из самих еснафских кругова. То је новинарство ради новинарства, без јасне слике да новинарство има своју публику и да тај посао, назовимо га креирањем садржаја, нема смисла ако за то нема публике.

У компанији сте се често хвалили пројектом прве интегрисане редакције код нас, за који се говорило да је експеримент који није успео у многим земљама. Да ли сте задовољни тим пројектом?

- То је интегрисани приступ рада. Стојим иза тога да не постоји ниједан други успешнији метод рада. Немамо више тај луксуз да будемо старомодни и да се не мењамо у време убрзане технолошке револуције. Интегрисани приступ омогућава да производимо брже и више – без обзира на то да ли се ради о редакцији или о другој индустрији – и да производимо различите садржаје. Као такав, то не може да буде експеримент који није успео, у било којој индустрији у свету, па тако и у медијској. То је део наше стратегије којом пратимо технолошку револуцију и пратимо нашег крајњег корисника. Апсолутно мањи број крајњих корисника је у штампаном каналу информација, али зато се наш садржај конзумира кроз дигиталне форме. Један од изазова за медијску индустрију је како да истовремено уз традиционалне канале развија нове дигиталне којима ће крајњем кориснику што брже и лакше понудити што разноврснији лако доступан садржај.

Али код нас не постоји разумевање да је и „онлајн садржај“ нешто чија производња кошта и нема спремности да се плати за то. Каква је онда будућност медијског бизниса?

- Грешка је направљена у самом старту, пре петнаестак година, што је садржај дат бесплатно. Веома је тешко вратити процес уназад. На нама је да проналазимо нове и другачије садржаје који се могу монетизовати. Налазимо се у истој ситуацији као сви светски медији. Ова кућа је део велике европске куће и на нашим окупљањима мене изненађује колико ми заправо причамо о истим проблемима, без обзира на то да ли се ради о нашем тржишту од седам милиона, или о немачком од осамдесет милиона људи. Имамо исте изазове и заједнички радимо на решењу. „Блиц“ је далеко снажнији портал од других чак и у региону, и ту своју снагу тренутно користимо кроз видео-стратегију. Нама је видео-потенцијал заиста огроман. Знате да немамо заштиту новинарског садржаја и да то законом није регулисано. Али видео-садржај јесте заштићен и то је једна од наших стратегија монетизације. Ова фирма не би имала овај значај и величину на тржишту да нема овакве власнике. Ту не мислим само на чињеницу да су то странци него и на конкретне компаније Рингијер и Аксел Шпрингер, две изузетно професионалне компаније, обе су породичне фирме које су основали новинари и медијски радници. Најважније је што добијамо непроцењива искуства из иностранства, и то је наша предност. Често се суочавамо са злонамерним коментарима да то што има стране власнике подразумева да „Блиц није српски“. Апсолутно тврдим да се за 13 година колико сам у фирми страни власници нису мешали у уређивачку политику. Сви ми у компанији смо овде зато што делимо исте вредности, и наше вредности су неспорне: желимо Србију у ЕУ, желимо тржишну економију и неспорно је да ћемо се борити против свих врста насиља, против национализама, шовинизама и свега што сматрамо назадним. Тако смо одабрани, тако се дружимо, и тако и радимо у овој фирми.

Мислите ли онда да је „страно власништво“ једно од решења за сређивање медијске слике у Србији?

- Страно власништво не може бити решење. Интегритет онога ко стоји иза медија је једини гарант. Било је других страних власника медија који су бежали главом без обзира са овог тржишта, али пословање Аксел Шпрингера и Рингијера у Србији је показатељ да је Србија сјајно тржиште, да овде може одлично да се послује. Имамо одличну фирму, овде ради вредан, талентован, креативан свет. Они су веома задовољни пословањем у Србији. И на такав начин ширимо бољу слику Србије.

Да ли је питање „таблоидизације медија“ уопште фактор који утиче на менаџерски део вођења медија?

- Таблоид у српском друштву има негативну конотацију, а у иностранству то није погрдна ствар, већ је у питању само један формат. Ми смо почели 1996. са издањем које се зове „Блиц“, и оно је по формату било популаран масовни производ. „Блиц“ је по свом ДНК популарни производ који је имао тежину и политичко-друштвену одговорност наметнуту борбом против Милошевићевог режима, али је имао и форму која је забавна и која има циљ да буде лако сварљива, да уживаш у њој и да ти прекрати дан. Мени смета таблоидизација у најпогрднијем смислу, која је извитоперила вредности новинарства. Нажалост, такви медијски производи су пронашли своју публику. Без обзира на то да ли су исплативи – њихов профит је у некој другој структури или неком другом интересу – али ти производи постоје и урушавају слику о новинарству у Србији, о вама новинарима и о нама медијским менаџерима. Све се свело на то да није битно шта је, битно је да се добро продаје. Код нас свакако није тако. Распон наших производа је различит, али ниједан од њих не иде за остваривањем профита по сваку цену.

Како су на вашу компанију утицале промене власти у претходне две деценије?

- Код нас влада принцип „после мене потоп“, и они који долазе руше оно што је било иза њих, тако да те промене утичу на сваку врсту пословања, а не медијски бизнис посебно, јер сви политички актери зависе од нас медија. Прва велика промена је била Петог октобра, када је преко ноћи „Блиц“ од опозиционог тиражног листа постао заиста демократски естаблишмент и веома дуго предводио демократски блок. Велика промена је свакако била 2012, када су се на власти сменили ДС и СНС. Ту смо имали веома специфичан однос са челницима СНС-а, који је током ове четири године еволуирао. То је још једна велика победа „Блица“. Победио је став да медији попут „Блица“ морају имати критички став, који је најчешће и конструктиван. И то је промена у односу на почетке 2012. године.

Често говорите „као и у свакој индустрији“. Има ли разлике у вођењу медијског бизниса и неког другог?

- Сами процеси управљања су исти. Разлика у односу на неки други вид производње је што у вођењу медијске куће имате задовољство да радите са високообразованим светом, интелигентним колегама и повезаним и информисаним људима. А информације су, као што се зна, све. Важно је да људи који воде куће разумеју и воле новинарство. Пре свега, јер ће онда знати да га заштите и неће све гледати кроз финансијске извештаје и ћелије Ексела.