Вести
06. 10. 2016.
Издајник је свако ко мисли својом главом
Поново заједно испред микрофона, тамо где им је и место. Гласови популарног двојца Дарета и Марета поново су у етру широм Србије да терају слушаоце на јутарњу менталну гимнастику.
Чиме су се бавили за време трогодишњег „одмора“ на који су послати, шта ће у новом „Разгибавању“ бити другачије и зашто треба игнорисати политичаре, говорили су нам кроз бритки препознатљиви хумор уз који се поново буди добар део Србије.
Марко, ви сте у једној емисији изјавили да су вам се тада медији толико огадили да сте решили да се никада више не бавите јавним послом?
Марко: Да, то сам тада решио, али медији су као зависност од наркотика, немам друго објашњење. Медији су ми се тада заиста били огадили, и зато сам одлучио да се убудуће њима бавим само као неким додатним послом. Тада нисам рачунао да ћемо Даре и ја поново сести заједно испред микрофона. Био је то један грозан период када сам био разочаран у све: колеге, људе и цео тај систем који тако функционише. Сигурно се не бих вратио у медије да нисмо одлучили да самостално направимо фирму и да тако убудуће функционишемо.
Дарко: Нико нас ни на шта није упозорио, нисмо ни знали да ћемо 25. децембра 2013. фактички завршити каријеру. Челници наше тадашње куће су нас позвали на састанак и речено нам је да нисмо скинути са програма, већ да идемо на „заслужени" предновогодишњи одмор. Наравно, то је био само изговор да се отарасе баласта који смо били нас двојица. Са гнушањем и грозним емоцијама гледам на тај период, чак покушавам и да га избришем из памћења. Сви они који су нас тапшали по рамену, баш сви су нам окренули леђа. Сва врата су нам била затворена, и били смо приморани да буквално преживљавамо. Пошто сам по струци графички дизајнер, почео сам да штампам мајице како бих издржавао породицу. Оно што наше колеге из медија тада нису разумеле јесте да је укидање наше емисије само почетак, и да су они следећи.
• Којом идејом сте се водили када сте осмишљавали концепт Менталног разгибавања? По чему се „Разгибавање 2.0“ разликује од оног од пре три године?
Дарко: Трудимо се да нашим радијским емисијама мењамо свет „малог“ човека, да га побољшамо колико год можемо и да покушамо да насмејемо овај народ који је заборавио да се смеје. Не да људима мажемо очи поручивши им „заборавите на проблеме", већ да о свакодневним проблемима причамо на један хумористичан начин. Циљ нам је да кроз смех скренемо пажњу да неке озбиљне проблеме у нашем друштву, колико год је то могуће у овом ужасу. Желимо да забавимо људе, али и да их натерамо да размисле.
Марко: Ново „Разгибавање“ разликује се по томе што смо сада потпуно самостални и самим тим можемо да будемо своји. Основали смо фирму „Подрум медиа“, сваког јутра емисија иде уживо и емитује се путем стрима на 20 радио-станица широм Србије. Наш слоган је „Радио се вратио у град“, баш зато што су у Србији све станице форматиране и све личе једна на драгу. Нама није циљ да личимо ни на кога, јер је лепота у различитости и посебности. Раније смо имали проблема јер нисмо типовикоје је могуће укалупити и убацити у одређени систем и форму. Сваки минут у нашој емисији је детаљно испланиран, али не трпимо да радимо онако како нам се напише или како нам неко каже. • Пошто сте вас двојица једна од првих жртава „Србије без цензуре", да ли мислите да би неко поново могао да вас склони?
Дарко: Ако неко одлучи да нас склони - он то свакако може, али лично мислим да за то не постоји разлог. Добили смо пар порука од слушалаца који нас питају зашто се у већој мери не бавимо политичарима. Не бавимо се њима јер су досадили и богу и народу, људима је преко главе приче о политичарима, о томе шта су они казали, шта су урадили и ко је где дипломирао. Бавићемо се политиком али на другачији начин. Политика је све око нас. Политика је и то када комунална полиција отера продавце књига испред Филолошког факултета или када хитна помоћ не може да прође жутом траком, и полиција јој напише казну. Проблем малог човека је за мене политика и мислим да је важније да се бавимо тим питањима него да исмејавамо политичаре да би „шатро“ испали храбри првоборци за демократију.
Марко: Нема разлога да нас неко укине, па ипак смо ми демократска земља. Све ово што је Дарко навео је управо политика, и то се најбоље види на примеру развијених земаља. Нажалост, ми немамо политичаре, ми имамо политичку естраду. Ми смо у једном тренутку упали у ту замку и почели да се бавимо политичком естрадом. Сада дижемо глас онда када су некоме угроженаправа, и наравно да су и то политичке теме, али значајне за обичног човека. Политичари постоје само када ми причамо о њима, и они се хране том пажњом. Зато их треба игнорисати јер тада неће имати шансе.
• Ко је данас издајник у Србији?
Дарко: То је добро питање. Ја лично симпатишем амерички стил живота, али то не значи да подржавам Стејт департмент ни Руску думу. Данас је издајник свако ко мисли својом главом, свако ко чита књигу, слуша квалитетну музику, свако ко има храбрости да се супротстави лудилу. Издајник је свако ко каже да је против рата, да неће у војску. Ја сам највећи издајник, то могу да потпишем. Имам своју породицу, жену и дете, и желим да оно одраста у миру. Желим да свој мали, скромни, јадни живот, такав-какавје, проживим у миру. Желим да слушам паметне људе и да причам са њима, да путујем светом. Ако сам због тога издајник, нека сам.
Марко: Забрињава ме чињеница да смо поново дошли у ситуацију у којој смо били пре двадесетак година, да поново причамо тим језиком, ко је издајник а ко патриота, домољуб, родољуб... То је показатељ да као друштво не мрдамо нигде, да стојимо у месту и себе једемо изнутра. Како се издаје земља? Па неко ваљда треба да ради за државну безбедност, да има неке податке и да их прода некој страној обавештајној служби. Како неко од грађана може да буде издајник своје земље? • „Ко вас плача да толико мрзите нашег премијера“?
Дарко: Да, то је цитат из „Професионалца“ који можда најбоље описује апсурдност нашег драштва. Ко год има мишљење супротно од туђег, питају га ко га плаћа. Прво, замислите да сви мислимо исто, то би било једно ужасно друштво. Ја поштујем и оне који су на пример гласали за опцију коју ја не подржавам, јер су се надали неком бољем животу. „Ко те плаћа“, каква је то бесмислица. Ево ја молим да ме неко плати, да се продам. Када прочитам на друштвеним мрежама тај чувени коментар „продали сте се“, кажем у програму: „да, јесмо, и једва чекам да се продамо за веће паре“.
Марко: Невероватно је да за осам година, колико нас двојица радимо заједно, нико да дође да понуди ту кинту. Ево, спустили смо критеријуме, објавићемо и тендер ако треба. Сорос, или Трамп, или неки произвођач кондома из Америке. Позивамо их да нас купе, да се продамо ко људи, само да нам који долар легне на рачун.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.