Вести

10. 10. 2016.

Аутор: Божидар Андрејић Извор: Al Jazeera

Петричић, умјетник који "мрзи" карикатурама

Карикатуриста не смије бити добар и послушан, он треба радити свој посао, као што Вучић ради оно што мисли да треба.

Отказивање сарадње у Политици Душану Петричићу, светски познатом и признатом карикатуристи, била је ових дана у српској јавности звечећа, а кад се дубље размисли, и очекивана вест.

На њену вероватност се могло помислити још пре коју годину. Управо онда када је овај, један од доајена српске карикатуре, међу првима постао интервјуант Оље Бећковић у НИН-у, убрзо пошто је она остала без своје култне емисије "Утисак недеље".

Тадашње оштре речи против власти и њеног носиоца, против кога често оштри и перо, могле су бити доживљене као прст у око инспиратору Бећковићкиног уговорног протеривања са Б92 и "хватање реда" за следећа отказивања.

Овога пута, шокантност чина кад је и он дошао на тај ред, разумљиво, сконцентрисала је пажњу на проблеме цензуре, аутоцензуре и слободе штампе. Стога је мало ко од оних што су јавно реаговали подсетио да је реч о само још једној контоверзи из серије оних које се последњих месеци и година нижу око "најстаријег листа на Балкану", како Политици, а и себи, воле да тепају њени љубимци и заљубљеници, па и онда када је она давала озбиљан повод за стид.

А експрес издато саопштење вршиоца дужности главног и одговорног уредника листа Жарка Ракића, којим је он "вратио Петричића на посао", не питавши га да ли он то хоће после свега, можда понајбоље објашњава узрочнопоследични контекст у коме су овакви скандали не само могући, већ, степ бy степ, остају правило.

'Није добар и послушан'Новинарима који овако "забразде" у "како и зашто" увек се саветује да појасне "ко, шта и кад", а они заљубљени у дотле речено обично кажу - а и ми ћемо на овом месту - вратимо се на почетак и кренимо редом.

Истеком септембра, Петричићу, који последњих година у сваком недељном броју на насловној страни Политике има своју актуелну карикатуру, јавио се телефоном поменути ВД глодура и саопштио му да од октобра више не треба да црта за овај лист.

Сензација је била равна реномеу Петричића, тако да су београдски медији носиоци бакљи новинарских слобода врло брзо потрагали за њеним разлозима. Код самог Петричића, али видећемо и тамо где се "све о томе зна", а да то, наравно, није Министарство културе и информисања.

Петричић је свима за које је говорио рекао да разлог види у томе што "није био добар и послушан". Објаснио је и да се са Ракићем срео на иницијативу једног "трећег" уредника, кад је овај, после Љиљане Смајловић, дошао на позицију ВД главног и одговорног уредника.

"Ракић је показао жељу да наставимо сарадњу, али је желео да ређе објављујем [премијера Србије] Александра Вучића у карикатурама. Рекао сам да то не могу, јер једном недељно радим, а садржај карикатура намеће ситуација, као и да се трудим да радим на спољној политици и култури", објаснио је Петричић.

А за лист Данас, рецимо, је прокоментарисао: "Карикатуриста не сме да буде добар и послушан - он треба да ради свој посао, као што премијер Вучић и камарила раде оно што мисле да треба да раде. Стално говорим да је штета коју овакав председник Владе може да нанесе свом народу неупоредива са нечим што може да учини један карикатуриста. Политика је у прву недељу, без речи објашњења, објавила карикатуру другог аутора, чиме је показала колико цени и своје читаоце.

"Милујућа и шамарајућа рука"

Кључни моменат, међутим, у овој "карикатуралној афери", захваљујући оњлајн медијима, долази готово истог тренутка. Сајт Инсајдер, под палицом непомирљиве Бранкице Станковић, тражи и добија објашњење из кабинета премијера, и то након што ни речи појашњења није, као ни други медији, добио од ВД Ракића. Иако се потписао кабинет, саопштење је било типично вучићевско, као да га је премиијер лично смислио, у познатом маниру кад се "једном руком милује, а другом шамара". Истовремено.

Кабинет је овако рекао: "Кабинет сматра да Политика треба да настави са објављивањем Петричићевих карикатура, јер оне никоме не сметају, већ премијеру само доносе поене. Оне су доказ демократског поретка и за премијера је важно да карикатуре опстану. Оне показују да људи који не прате промене и који имају најоштрији антивладин став и личну мржњу према председнику Владе треба да имају свој простор да несметано раде убудуће, као што су до сада радили." Није, дакле, реч о карикатури, већ о мржњи.

И, гле чуда, Ракић је одмах проговорио и за медије и саопштењем поступио по препоруци "господина кабинета". Опет за Инсајдер, изјавио је, али сада већ и он у маниру "милујуће и шамарајуће руке", да ће Политика наставити сарадњу са Петричићем и подсетио да је овај дневник до сада објавио више стотина његових карикатура.

"Уредништво је у том периоду покушавало да обезбеди да Петричић радове доставља на време, у чему није успело", али да ће "кућа Политика наставити скупу сарадњу са овим хонорарним сарадником".

Сам Петричић је после овог саопштења рекао да се не би мешао у "разговор" глодура Политике и кабинета, багателисао безобразлук о својој "скупоћи" и одбацио тврдње о неуредности у достави карикатура. Но, важније је што се из потоњих коментара ("ваљда се ту и ја нешто питам") дало видети да се он на насловницу отмене стотринаестогодишње госпође из Македонске 29 неће враћати.

У образложење о томе, опет у сразмери са оштрином својих карикатура те чињеницом да је он и истакнути "аутор" контоверзне СНС-изложбе "Нецензурисане лажи", није остао дужан ни кабинету, запитавши да ли "они у кабинету имају на платном списку психолога или психијатра, који неким најновијим медицинским методама и инструментима утврђују и мере мржњу код критичара?"

'Ни цензуре, ни Петричића'

Сувишно је можда и помињати да су се овим поводом кроз баражну ватру на стотине ботова у сајбер медијима, који су пуцали по наређењу "ма шта ’оће ти карикатуристи кад бруто друштвени производ расте?", а и у мислеће медије пробила мишљења која су се солидарисала са Петричићам. И згрозила ставовима Политике и кабинета.

Предраг Кораксић Коракс, такође, али "малчице" старији, доајен српских карикатуриста, све је сажео у афоризам "Нема цензуре, али нема ни Петричића".

Српски ПЕН центар је све видео као "последицу недвосмислених сужавања слода изражавања и уметничких слобода". Независно удружење новинара Србије, а и оно друго, могло је ’ладно да понови неко од својих ранијих вапијућих саопштења о "још једном доказу отворене цензуре", који "посебно застрашује јер је у питању лист чији је сувласник држава, која мора да се стара о заштити плурализма у медијима и друштву".

Овакве су реакције, рекосмо, очекиване од оних који су их дали, но сам догађај заслужује и наново осветљавање и нечег "већ виђеног", али и "новитета" који су га пратили. Цинизам у акту "враћања Петричића на посао", уз истовремено (тобож) покајање, али и напомене да је он "скуп" и "неуредан", осим што је безобразан, указује на све друге сличне случајеве. И у на десетине њих су правно-финансијски или приватизациони разлози били само алиби за обављање главног посла: сужавање јавног простора за слободно и другачије мислеће.

Банализовано, али јасно - како им баш сад понестаде пара, и то баш за Петричића, и где их нађоше нетом по "сматрању" кабинета? А ВД уредник Политике је у томе успео да споји два класична психолошка синдрома - "кисело грожђе" и "сладак лимун".

Нећемо Петричића - јер је "кисео", али послушаћемо кабинет - јер је "сладак".Парадигма медија у СрбијиСвојеврстан парадокс је и чињеница да журналисти, у трагању за "ставом државе", о проблему у штампи не "јуре" за то надлежно министарство.

То што перјаница слободног журнализма у Србији Инсајдер пита "а зашто" баш премијеров кабинет, колико добро говори о новинарској уопрности, далеко више показује "колико је сати" у свему у Србији. Говори о пристајању и помирењу са тим пристајањем на чињеницу да институције никоме и ничему и нису потребне док постоји премијер. И кабинет.

Сам "карикатурални случај" један је у низу који задешавају ову новинску кућу.

Укратко, баш у време  пред промену власти половину јој је купила - неки су, па и премијер, говорили - мистериозна фирма напречац регистрована у Русији; па је постала мање мистериозна кад се њен власник, као и власник много чега у Србији Мирослав Богићевић, некако у доба пре хапшења, одрекао можда не и имовине, него само права управљања Политиком: па је запретио откуп дугова и улазак у власништво тада и у Политици и у Влади омражене Адрија медиа групе; па из руских медија стиже вест да је она мистериозна фирма избрисана из регистра; па је главна уредница Љиљана Смајловић поднела оставку; па њен наследник не може више да ангажује скупе сараднике...То је тај контекст и најстарији лист на Балкану постао је пардигма укупног положаја медија у Србији: нејасно власништво, уплив државе и кад јесте и кад није (су)власник, посвемашња осиротелост, одустајање од борбе за слободу...