Вести

14. 10. 2016.

Аутор: Тони Габрић Извор: Цензоловка

Тражимо ли од новинара превише?

Београдски социолог Срећко Михаиловић уредник је и коаутор књиге “Од новинара до надничара; прекарни рад и живот”, коју је почетком ове године објавио Центар за развој синдикализма у сурадњи с Фондацијом за отворено друштво и Новинско-издавачким подузећем Дан Граф.

Књига уствари приказује резултате емпиријског истраживања Михаиловићева тима о низу питања везаних уз новинарство, јавно информирање и прекарни начин запошљавања: по чему се “прекарни” живот новинара разликује од прекарног живота других радника, те како такав статус новинара утјече на употребну вриједност информација које читаоци/гледаоци/слушаоци од њих добивају.

Књига у уводним дијеловима пружа и теоријско исходиште истраживања, а у њему се пропитују неке тезе које се код нас у Хрватској, у јавним разговорима о новинарству често недовољно рефлектира. Примјерице, Михаиловић тврди да медији сами по себи нису јавно добро, односно да су они међу њима који раде у јавном интересу прије изузетак, неголи правило; да непрофитни медији, једнако као ни други, нису поштеђени утјецаја нити политичког и приватног интереса; да „слободни медији“ не могу бити иреверзибилни, једном за свагда освојени стандард, па да је стога примјереније говорити о медијима који теже слободи него о слободним медијима…

Али препустимо ипак ријеч Срећку Михаиловићу.

Можете ли нам изнијети основну мотивацију вас и ваших сурадника за ово истраживање?

Невидљивост прекарних радника и свеколиких процеса прекаризације рада и живота подржана је од стране капиталиста и њихове државе, а ћутке и од политичких партија, академске заједнице, тзв. јавних интелектуалаца, организација цивилног друштва. Изван овог великог круга социјално обневиделих налазимо тек понеку невладину организацију углавном леве оријентације (“мање левичарска групе”) и понеки синдикат. Отворене су за тему

У ланцу капиталистичке исхране на предаторском врху су капиталисти, радницу су на дну. Они који нису капиталисти, а себе не виде као раднике, хтели би по сваку цену да избегну дно и да успоставе одрживу удаљеност према врховним предаторима. У тој “средини” мувају се многи, од тзв. средње класе, преко академске заједнице, до упосленика у тзв. креативној индустрији. Но, враг је однео шалу, па су “исклизнућа” из златне средине у правцу социјалног дна све бројнија и све чешћа. Тако смо добили нови тип прекаријата. Ови прекаријанци су у шоку под налетима онесигуравања живота и рада, али још нису пали на дно и ушли у стање социјане хибернације, зомбизације и фаталистичког мирења са свим и свачим и са сваком невољом. Још виде и настоје да буду видљиви. И гласни.

То вас је очито мотивирало?

Ето, хтели смо да будемо гласни нас неколицина социолога и сличних, да учинимо нешто против невидљивости прекарних радника, да истражујемо “прекаријум”, прекаријат, прекарне раднике и њихов прекарни живот.

Процеси такозване флексибилизације рада и онесигуравања радничког живота најкрупнија су последица готово апсолутне класне хегемоније власника капитала (уз трабанте, власнике другх облика капитала). Са прекаризацијом бива нам наметнут историјски највећи социјални инжињеринг, раширенији и дубљи од инжињеринга који су наметали Хитлер и Стаљин. Пред цивилизацијским последицама свеколике прекаризације, можемо ћутати, прекрити очи, запушити уши, попут она чувена три мајмуна. Можемо, али не морамо. Није присила толика да свако мора да одустане од свог позива.

Прекаризација радника је генерички деструктивна и свакако антицивилизациска појава. Екстремно онесигуравање живота уништава људскост. Од прекарног рада се не може истински живети. Животи прекаризованих радника су гори од живота робова, ако због ничег другог онда због тога што су идеолози неолиберализма прекаризованом раднику наметнули осећај кривице: Сам си крив за стање у којем си се нашао!

У подлози је ипак либерална идеја једнакоправности…

Посебан разлог за истраживање процеса прекаризације налазим у хеуристичком статусу овог феномена. Концепт прекаризације је хеуристички и практично плоднији од данас ревитализованог концепта једнакости с којим се мало шта може урадити изван хришћанске теодиције, као и оне вулгарнокомунистичке, али и сада актуалне паралевичарске теодицеје. Једнакост је одувек мантра свих верника, иако сви они прихватају да буду једнаки с другима, али не и да други буду једнаки с њима. Много је више оних са којима “верник” не би да буде једнак, а много је мање оних са којима би радо био једнак – и отуда је мотивациони потенцијал концепта једнакости прилично низак. Уосталом, једнакост није статусно обележје, за разлику од прекарности. Једнакост је ствар аспирација, а прекарност је динамичко обележје друштвеностатусног пропадања. Концепт једнакости не генерерише солидарност која је кључ сваке колективне акције, за разлику од прекарности и прекаризације.

У уводу напомињете да је прекарни рад, а поготово живот прекарних радника, досад слабо истраживано подручје. Зашто постоји тако мали број социолошких истраживања која се баве прекаризацијом и прекаријатом? Има ли то какве везе с “пројектним” начином на који се данас претежно финанцирају знанствени радови?

Европска досетка с “пројектним” финансирањем, као да је решила сукоб “буџетског” и “тржишног” финансирања, а у ствари само је довршила тријаду лоших путева долажења до материјалне основе науке, културе, медија… “Пројектно” финансирање, уосталом као и “буџетско” само подстиче шмиру у науци и другим делатностима о којима је овде реч. Чини се чак да је пројектно финансирање погодније за ону врсту рада које само изгледа као рад, рад (“пројект”) који задовољава формалну страну ствари, а суштину изгања на периферију, гура је под тепих. Треба само погледати тај вокаблар “пројектних задатака”, те велике испразне речи, те речи “шифре” које служе само за разумевање и дошаптавање “послодаваца” и “извршиоца”. Празно, шупље и у крајњој линији бесмислено. Таквом “пројекту” одговара, барем када је реч о друштвеним наукама, и резултат рада на реализацији пројекта. А тек извештај о обављеном послу, то је само дуго лице Јануса осликаног у пројектном задатку. Све се као ради, а у ствари не ради се ништа осим рада на стварању привида о раду. Наравно да претерујем и да није све тако црно. Али кад човек погледа те специјалисте — једни за писање и преписивање пројектних задатака, други за писање и преписивање пројеката, трећи за писање и преписивање извештаја о раду – када погледа ту нову бирократију, човек тешко може да не претерује у негативном описивању исхода тих “нових” мешетарења. Овоме треба додати да нема знатније разлике између различитих финансијера, инвеститора, фондација, државе и других “расписивача” тендера, конкурса и других форми прикупљања понуда. Додуше, можда постоје разлике (само) у различитој стимулацији директне и шире схваћене корупције, а ту предњачи држава, а богме и неке стране фондације.

Како сте онда уопће прикупили средства за истраживање?

У оваквом контексту одвијања научног рада и није чудно што смо у покушају налажења пара за реализацију истраживања прекаризације рада и радничког живота и за наставак тог истраживања обишли укупно 22 потенцијална “донатора”. Одбијени смо с различитим образложењима од свих осим од Фондације за отворено друштво. Тему истраживања смо заједно ситуирали на узорак медијских радника и подузорак физичких радника као контролну групу.

Но, треба имати на уму да би било изненађујуће да се друкчије десило. Реч је о општој појави. Модерни капитализам неће да финансира истраживање катастрофалних последица актуалне неолибералне праксе. Зашто би, уосталом финансирао истраживачке најаве сопственог краха? То би било као човек још за живота плаћа израду сопственог некролога у којем су побројане све неподобштине скорог покојника.

Друга, или можда прва, страна овог проблема је питање, а шта раде сами друштвени научници на томе да и поред изразито неповољног финансијског стања науке, ипак анализирају кључне односе савременог друштва и погубне трендове које уређују власници живота неколико милијарди житеља ове све јадније планете.

У вашим прилозима књизи (задржимо се засад на тексту Све несигурнији рад и живот медијских радника) доводите у питање неке ствари које се, барем у јавним расправама о медијима које се воде у Хрватској, најчешће сматрају саморазумљивима. Споменимо прво тезу да медији сами по себи нису јавно добро, односно да су медији који раде у јавном интересу прије изузетак, него правило. Како бисте је објаснили?

Данас су три тврдње о медијима постале опште место: 1) тврдња да пропадају и нестају медији који раде у јавном интересу (укључив и телевизију и штампане медије), упоредо с урушавањем новинарског интегритета и радно-правног статуса новинара; 2) тврдња да у производњи јавности таблоидни медији преузимају водство; и 3) тврдња да се шанса за слободу медија налази у непрофитним медијима, интернет порталима пре свих. Ако су наведене тврдње заиста баналне, онда нам предстоји промишљање и преиспитивање тих баналности!

О шансама и конкретним активностима којима би се подржало медијско заступање јавног интереса, смислено је говорити преко осмишљавања активности за подизање акционих и организацијских капацитета грађанске јавности и медија. Само у радном смислу могуће је раздвојити пројекте испитивања и осмишљавања активности на плану медија и на плану јавности.

Отуда се еманципаторски капацитети медијских радника не могу испитивати без испитивања еманципацијских капацитета грађанске јавности или капацитета било које релевантне друштвене групе окренуте ка демократији и социјалној држави.

Све док постоји хијерархија интереса, а постоји и она је израз друштвеног реалитета и класне структуре сваког савременог друштва, сумњиво је свако залагање за јавни интерес јер је историјски доказиво да се иза општег интереса по правилу крије (или не крије) неки парцијални интерес. Но, и поред тога и поред тога што не постоји социокласно утемељење јавног интереса, неки медији се више а други мање (или ни мало) залажу за јавни интерес. Квака је у том залагању, у његовом ширењу и јачању.

Може ли се уопће путем “умне расправе” доћи до одређивања јавног интереса у увјетима у којима различити хегемони кроз канале јавне комуникације промовирају властите интересе, а медији притом највише придоносе репродукцији без-умне, ирационалне јавности?

Ко одређује јавни интерес? Ко изван јавности може да одређује јавни интерес? Ко има тај прерогатив или ко може да га преузме? И управо овде налазимо главни приговор концепту јавног интереса. Ко је његов аутор? Да ли ће уопште владајућа класа дозволити ону интерпретацију и дефиницију јавног интереса која њој непосредно не користи и није потпуно усклађена с њеним интересима.

Како је структурирана сама јавност, није ли и она класно стратификована и раздељена фундаментално различитим интересима? Па ипак, у демократским земљама има услова и има снаге за расправу и може да се чује глас заступника јавног интереса. Вероватно су климатске промене најбољи пример за расправу у којој могу, а не морају, да се раздвоје профитни интереси од цивилизацијског интереса.

Постоји извесна аналогија између тржишта и његове улоге у регулацији привредних активности и арене јавне расправе у којој се у већој или чешће у мањој мери арикулише јавни интерес. Но треба да постоје барем какви-такви услови за јавну расправу и треба да постоје друштвене групе и независни појединци који имају капацитет за учешће у јавној расправи.

Није свака класа, нити су све друштвене групе у стању да артикулишу своје интересе, отуда је велика вероватноћа да ће у артикулацији општег интереса доминирати интереси неке посебне друштвене групе или класе. Нема сумње да су у данашњем свету шансе за артикулацију и остваривање како сопственог тако и јавног интереса радничке класе мање у односу на снагу оних друштвених група и класа које су у стању да наметну своје виђење општих интереса и јавног добра. Но, то није разлог за одустајање од борбе за интересе потлачених и прекаризованих друштвених група и класа. Такође ни за одустајање од борбе за јавно добро и опште интересе како у оном делу који је одређен корпусом људских и социјалних права већ дефинисаних на глобалном нивоу, тако и у оном делу који генерише јавна расправа.

Како то изгледа на конкретној политичкој позорници?

Укупно узев, једни неће да учествују у јавној расправи, нити хоће да уваже њене резултате, јер поседују моћ да наметну своју интерпретацију јавног интереса. Други, пак остају испод нивоа јавне расправе јер су осујећени и ограничени сопственим статусом, односно класним положајем. Тако је јавна расправа препуштене међукласи или тзв. средњој класи која је разапета између аспирације да уђе у горњу класу и страха да не буде гурнута у доњу, радничку класу. Прекаризација разоткрива “сјај и беду” ове међукласе и њене припаднике чини свеснијим положаја у којем се налазе. И тако добијамо апсурдну ситуацију, владајућа класа ради против саме себе тиме што у трци за профитом прекаризује своје савезнике из тзв. средње класе и тиме од савезника прави непријатеља. С друге стране, радничка класа с придошлицама из средње класе добија шансе за стварање (идејне) инфраструктуре, а управо је то оно што јој је недостајало. Све у свему, процедура јавне расправе је далеко од сјајног средства за артикулацију општег интереса и јавног добра, но као и са оним чувеним истицањем примата демократије над другим облицима владавине, и овде се може рећи да на видику нема бољег пута.

Гдје су границе “дозвољеног” плурализма? Како бисте прокоментирали случајеве када држава финанцијски помаже медиј који експлицитно промовира неофашизам (у Хрватској нпр. Хрватско слово)?

Власници медија, а сходно томе и менаџмент медија понашају се удворички према власти и свакој моћи. По њиховој рачуници то је профитабилније од неутралног става, а поготову од опозиционог става. Неколики медији у Србији раде тако што погађају мисли и жеље вође нације, а у односу на оно што он каже и чини често иду и корак даље, екстремније!

Са друге стране држава се удварачки понаша преме неким медијима. Једне мази и пази, а друге гази. Треба само погледати резултате “пројектног финансирања” у Србији па видети резултат међусобног шлихтања државе и појединих медија. А заиста не знам зашто би и да ли би једна демократска држава финансирала неофашистички или националистички медиј? Или држава није демократска или медиј није неофашистички или националистички!

Једна од “саморазумљивих” истина, заступљена поготово од стране љевијих судионика медијско-политичких разговора у Хрватској, јест да непрофитни медији, самом својом “непрофитном” интенцијом и чињеницом да су финанцирани путем јавних натјечаја, готово нужно дјелују у јавном интересу. Ви напротив тврдите да нити они, као ни други медији, нису поштеђени утјецаја нити политичког и приватног интереса. Зашто?

Новац јесте нужан услов за постојање медија (иако се с интернетом и ту неке ствари мењају), али он није и довољан услов за деловање медија у јавном интересу. Свеприсутност политичких и приватних интереса (а ови нису само материјални) не дозвољава појаву других и друкчијих интереса. За јавни интерес ваља се изборити, а питање какво је социјално утемељење тог настојања. Делање у јавном интересу се не дешава у безваздушном простору. Местимична усмереност медија ка јавном интересу је често вентил за отпушивање пренапрегнутог стања.

Наде има онолико колико се удружују (улазе у савезе, коалиције) од доминантих и хегемонијских приватних и политичких интереса независне групе и појединци, тј. они који теже ка тој независности и боре се за њу. Није то увек само нека аморфна јавност. Уосталом и сам прекаријат носи известан потенцијал. Ево, о томе сведоче и неколико спонтане, “уличне”, “не-политичне” протестне демонстрације (за разлику од такодје постојећих “демонстрација подршке”).

Каква су досадашња искуства с медијском реформом у Србији, у погледу јавног финанцирања садржаја у медијима? Сматрате ли ју успјешном?

Већина наших реформи има за подлогу идеју да се нешто мења али да остане исто. Донекле је тако и са медијском реформом у Србији. Уосталом, нема те реформе која би додирнула “државно-приватне” таблоиде. Као што нема ни такве реформе која би зауставила таблоидизацију (бивших?) државних медија.

“Пројектно финансирање” је могло да буде неко решење само под условом да је било јавно финансирање. Али, оно је било мање-више тајно, а јавно само за поједине власнике медија. Тако то иде са конкурсима, тендерима, јавним набавкама – на Балкану!

Што се дешава у случајевима када су новинари власници медија? Почињу ли се они понашати као власници, тј. тежити максимализацији профита, или задржавају новинарску “логику” понашања тј, штите позицију професије?

Власницима и моћницима, капитал и моћ дају капацитет за најразличитија понашања, али они се ипак понашају онако како се типично понашају власници и моћници. Као да им регистар понашања ограничава капитал и опседнутост профитом, односно моћ и жеља за још више моћи.

Ипак, верујем да међу власницима медија бившим новинарима има нешто више поштовања према професионалном интегритету новинара. То је још чешћи случај са медијима који су у колективном власништву новинара. Уосталом, није држава случајно онемогућавала разним триковима прелазак медија у власништво новинара чак и онда када дотични медиј нико није хтео да купи.

Постоји ли уопће икакав “модел” који би могао гарантирати независност новинара (и то у њиховој посвећености онаквом јавном информирању какво би било у функцији демокрације)? Није ли “независност” ипак прије свега етичка категорија — је ли могућа без оне кантовске “храбрости” за излазак из незрелости?

Нема гаранција осим ако Бога ипак има, нема једном заувек освојене слободе (медија), нема једном заувек успостављене демократије, нема дате или поклоњене, а богме ни натурене слободе медија.

У основи, заступници јавног интереса су грађанска јавност и медији. Ако имамо неразвијену или ућуткану јавност и медије који су испод ниво задатака везаних за јавни интерес, онда се ваља запитати: А шта онда? Има ли могућност за преократ? Како “ставити у функцију” јавност и медије? У ствари, коректиње је говорити о креаторима грађанске јавности и активном грађанству на једној страни, и на другој, о новинарима и осталим медијским радницима. У овом контексту право је питање, колико креатори грађанске јавности и новинари раде у јавном интересу и у интересу слободе и колико у том послу имају подршку целокупне грађанске јавности и свих медијских радника. Само независна грађанска јавност може подупирати (не и “гарантовати”) независност новинара и других медијских радника. Истовремено, без медија који теже независности, нема независне грађанске јавности.

Илузија је да новинари могу сами да се изборе за могућност заступања јавног интереса, а да на другој страни имамо пасивну јавност и ућуткане (или непостојеће) стејкхолдере. Питање: “А шта раде новинари”, или “Шта би новинари могли да раде” је неодвојиво од питања “А шта ради јавност?”. Само у садејству новинара и стејкхолдера грађанске јавности, могуће је очекивати добре резултате у заступању јавног интереса и интереса слободе.

Истраживати питање акционих и организацијских капацитета медијских радника, новинара пре свих, без анализе стања и еманципацијских капацитета грађанске јавности, илузоран је посао и ту се не могу очекивати валидни резултати.

Једна од теза које износите јест да је примјереније говорити о медијима који теже слободи него о слободним медијима, тј. да “слободни медији” не могу бити иреверзибилни, једном за свагда освојени стандард. Зар није врло слична ствар и с демократском државом, чији би медији требали бити неизоставни увјет?

Генерално, слобода медија се не разликује битније од слободе у другим деловима друштва. Разлике се јављају у мери у којој је слобода медија један од предуслова еманципаторских активности у датом друштву. С друге стране, отпори слободи медија и присвајање медија од доминантних друштвених група и оних који теже доминацији, сразмерни су могућностима медија као веома корисног средства у дееманципацији и у крајњој линији у поробљавању друштва. Медији, дакле, имају Јанусову природу, не само због њихова два лица, већ и симболички јер је Јанус био и бог сваког почетка – а медији су употребљиви и у активностима за освајање слободе и у активностима против слободе. Отуда су медији на мети и заступника и противника слободе.

С дуге стране, повећавају се могућности слободе медија у мери у којој нове технологије отварају нове могућности, а проширење простора те слободе, иако је многима у оку управо нешто супротно, нестајање штампаних медија због нових технологија. Цинично би могли да приметимо да нестају медији које су под снажним утицајем политичке и финансијске моћи, а да настају нови медији који су мање под утицајем било које хегемоније. (Наравно, ово не значи да је интернет “безопасан”; он је готово буквално “проточни бојлер” за све и свашта, па и за заступнике слободе, али и њене противнике.)

Меру слободе медија налазимо у њиховом заступању јавног интереса и у раду медија на проширењу ганица слободе уопште. Можемо посебно издвојити заступање прекаризованих друштвених група и појединаца, а то подразумева и друштвено искључене, маргинализоване, социјално рањиве групе…

Како бисте прокоментирали податке до којих сте дошли путем анкете, да велика већина новинара у Србији сматра како у вашој земљи нема слободе медија, односно да држава контролира медије, а да је аутоцензура врло раширена појава?

Слобода медија у Србији (али и другде), резултанта је државне и/или финансијске контроле медија и аутоцензуре новинара било да је она ствар слободне одлуке, био да је присилна, односно изнуђена претњом смањења па и укидања радних права, накнада за уложени рад или неке друге статусне казне. И сами медијски радници за стање у медијима одговорност деле између државе и припадника сопствене професије. У вагању онога што новинар “добија” конформистичким понашањем и аутоцензуром и онога што губи држањем до достојанственог рада, страда професионални интегритет и идентитет. Наравно, при свему томе, евидентна је слабост медијских асоцијација које нису у стању да заштите професију и своје чланове.

Међутим, постоји феномен “догоревања до ноктију”, а с прекаризацијом многима нокти већ крваре. Аутори прекаризације то не виде или неће да виде или рачунају да ће се склонити на време. Прекаризација иде и вертикално и хоризонтално чиме све одреда трпа у исти кош “понижених и увређених”. Лако је могуће да у том папеновом лонцу дође до кумулације идеације и кумулације њој примерене праксе, а потом и обједињавање умности и акционости. У папеновом лонцу увек некоме прекипи. Генерално, тако бива јер је правило да моћ умножена до крајњих граница почиње да се самодоказује радећи против саме себе.

Које су специфичности прекарног положаја новинара у успоредби с прекарношћу других (нпр физичких) радника?

У разматрању разлика и истости последица прекаризације физичких радника и прекаризације медијских радника, хеуристички је плодно повезати рад и одсуство рада са Масловљевом хијерархијом потреба. Нема сумње да је рад темељ материјалних потреба (у терминологији Абрахама Маслова – темељ задовољавања физиолошких потреба) и потребе за сигурношћу, но у његовој пирамидалној класификацији постоје и друге потребе, а овде треба посебно истаћи потребе самоактуализације које се налазе на врху пирамиде. Но, с обзиром на хијерархију потреба неке друштвене групе, па и читаве класе, принудно су оријенисане на задовољавање примарнијих потреба. Прекаризација рада у екстремном виду сваког појединца присиљава на бригу о овим егзистенцијалним потребама; они су стално под претњом редукције и губитка услова егзистенције. Физички радници веома често не успевају да надиђу проблем преживљавања и да досегну потребе “вишег реда”. Треба се присетити да смо међу незапосленим физичким радницима наишли на изразито висок степен збрињавајуће прекаризације (преко 90 посто, док она обухвата “само” две трећине незапослених медијских радника). Крајње поједностављено и готово банално и цинично, можемо речи да екстремна прекаризација доводи у питање егзистенцију физичког радника и њихову потребу за сигурношћу, а у случају медијског радника, поред потреба егзистенције и потребе сигурности, угрожени су и сви различити видови самоактуализације.

Како прекаризација новинара, односно медијских професионалаца, утјече на јавно информирање? Тврдите да би се новинарство под утјецајем прекарних односа могло посве урушити…

У одговору на ово питање наводим један наш налаз. На питање – Када би могли шта би изабрали, 1.070 новинара је у нашем истраживању одговорило овако:

- да имам сигурно радно место и по цену цензуре и аутоцензуре – 22 посто;

- да могу слободно да пишем па макар имао лош статус и малу плату – 37 посто;

- да радим нешто што нема везе за новинарством – 41 посто.

Ако ове бројке заокружимо, видимо да од 10 новинара четворо бира бекство из професије, четворо бира интегритет професије и по цену лошег статуса и мале плате, а двоје бира сигурност радног места и по цену цензуре и аутоцензуре.

Зашто новинари као професионална друштвена група, успркос претежно високој образованости и информираности, показују тако ниску разину унутарње солидарности и борбености за поправљање властитих увјета рада? Барем је тако овдје у Хрватској…

Нема сумње да оволико или онолико (формално) образовање није предуслов солидарности, иначе би, ваљда, од академика могли очекивати висок ниво солидарности. Па зар нисмо сведоци одсуства солидарности у науци, уосталом зар нам многожељени капитализам не разбија свако зрно солидарности, натурајући беспоштедну конкуренцију и тамо где је она бесмислена и крајње ирационална.

Знање не доноси солидарност нити у оним друштвеним групама у којима се препознаје потреба за солидарношћу. Све док се може преживети као појединац, солидарност није пут којим се често иде. Но ово ваше питање је погодно за један закључни коментар.

Основне улоге медија, у једном баналном и до краја упрошћеном приступу, можемо да редукујемо на (1) пружање поузданих информација, и на (2) улогу “пса чувара” (wатцхдог). У следећем кораку можемо комотно да закључимо и без дубљег истраживања, готово помоћу површног посматрања, да медији данас у Србији не раде ваљано свој посао, односно да не обављају те две кључне функције. Наше истраживање показује да изнету оцену деле и сами медијски радници, а да одговорност виде како у својој професији тако и у окружењу, односно у коалицији политичких странака и приватног капитала.

Али, зашто од новинара тражимо оно што не тражимо од нас самих? Тражимо да буду истинољубиви, храбри, паметни, критични, да буду заступници јавног интереса, да кажу оно што ми не смемо да кажемо. Но, да не тражимо од њих да буду све оно што ми нисмо? Зашто их пљујемо кад они нису онакви какви би ми требали да будемо? Одговорност је и на њима, али и на нама!

Ми не можемо да наступамо храбрије, ми не можемо да кажемо шта мислимо, ми не можемо да критикујемо, јер не можемо да ризикујемо радно место, не можемо да ризикујемо наш стил живота или стандард наше породице, деце… Као да их новинари немају.

Кажемо, па то је њихов посао. Но, да ли је ичији посао да се подмеће, да ризикује толико много? Или јепосао свих нас да стварамо такве друштвене услове у којима јавна реч неће повлачити последице по онога који ју је јавно изнео?