Вести

14. 10. 2016.

Аутор: Ивана Јеремић Извор: Цензоловка

„Интервју“ са Доналдом Трампом: Како потера за ексклузивом и тиражом може да сруши тешко стечени кредибилитет

Много је питања у вези са интервјуом са кандидатом за председника САД Доналдом Трампом на која ће Недељник, ако жели да сачува свој углед, морати да спреми јасне одговоре

 

Интервју са председничким кандидатом републиканаца у самом финишу изборне кампање за председника Америке у вашем инбоксу вероватно је најбоља ствар која као уреднику политичког магазина мале државе са друге стране света може да се деси.

На све то имате и ексклузивно признање о теми која грађане ваше земље боли скоро две деценије. Штампа се насловна страна, а кроз вене већ струји адреналин јер је прича број 1 тог дана ваша.

Убрзо телефони звоне, дигла се прашина, и све иде по плану. На киосцима се са насловне стране Доналд Трамп извињава што је Србија бомбардована. Домаћи медији преносе интервју, а има реакција и на друштвеним мрежама. Убрзо прича долази и до светских медија.

Међутим, одједном, ситуација више није под вашом контролом. Негде око поднева медијски тим Доналда Трампа издаје саопштење у којем се наводи да он никада није дао интервју српском листу. Ваша ексклузива убрзо постаје мали пакао.

Како једном грешком срозати тешко стечени углед

И док као новинар и fact-checker у истраживачком новинарском центру замишљам ситуацију у којој се тако нешто дешава, у редакцији и пред собом видим отворено тло и све дубљу рупу у коју полако упадамо.

Недељник – политички магазин који је своју репутацију годинама градио на озбиљним интервјуима и аналитичким текстовима и колумнама – данас је доживео да тешко стечени углед неповратно угрози једном могућом грешком. У јеку кампање Доналда Трампа, коју је обележило на десетине скандала – међу којима последњи доводи до тога да Трампа полако напуштају из редова републиканске странке – објавити интервју попут овог велики је дар, али и изазов.

Што је тема привлачнија и шкакљивија, то су веће шансе да ће и реакције на њу бити подједнако бурне.

Колико је, чини се, Трамп због својих оштрих ставова према имигрантима, другачијем приступу економији и односу Америке према Русији омражен у страним медијима, толико му код нас националистички и русофилски таблоиди дају предност у поређењу са Хилари Клинтон, женом бившег председника САД Била Клинтона.

У таквим околностима потпуно је разумљиво да интервју у којем се Трамп јавно извињава због бомбардовања Србије тако одјекне у домаћим и регионалним медијима, па и да се тај одјек чује и ван граница нашег говорног подручја.

Ипак, док су се наши медији бавили извињењем Трампа због бомбардовања, светски медији су увелико преносили саопштење Трамповог медијског тима у којем се тврди да они никада нису дали интервју Недељнику и да очекују извињење.

Убрзо је случај Недељник постао тренд на друштвеним мрежама, а затим и у медијима. Ексклузива је као бумеранг кренула да се враћа незаустављивом брзином. И док се чекало на званичан одговор редакције, са интернет странице листа уклоњени су текстови најаве интервјуа и коментари светских медија на тај интервју.

У саопштењу које је увече објавила редакција Недељника наводи се да постоји могућност да су они жртва америчке изборне кампање у којој се не бирају средства или пак жртва Владимира Рајчића, српског глумца и продуцента из САД, човека који им је обезбедио ексклузивни интервју.

Да ли је посреди игра Трамповог тима, превара Владимира Рајчића, који је у овој афери већ добио надимак Лажни цар Шћепан Мали, или је пак Недељник жртва сопствене неопрезности при одступању од основних правила професије? Или је у питању микс свега овога?

Како кажу, истрага ће показати.

Питања за Недељник

Покушаћу да на основу информација које смо јуче читали укажем на потенцијалне проблеме и питања на која би Недељник морао да одговори. У међувремену је саопштење издао и сам Владимир Рајчић, али ћу се у тексту бавити искључиво улогом медија.

Ево шта каже Недељник у свом саопштењу:

„Испоставило се, како то у америчкој политици често бива, да се формалним путевима није могло постићи много, али преко личних веза јесте.“

Истина, новинари се често суочавају са зидом када су у питању интервјуи са битним политичарима – да ли због тога што нису претерано вољни да дају интервјуе, или због тога што су интервјуи резервисани само за извесне медије?

И тада наступа наш мултиталенат да преврнемо све роковнике, сетимо се свих познаника, рођака и пријатеља и покушамо да нађемо начин да потенцијалног саговорника мотивишемо да ексклузивни интервју да баш нама.

Када говоримо о страним политичарима, онда та потрага изгледа још компликованије.

То, међутим, не значи да би наша питања требало посредним путем да дођу до саговорника. Неколико је разлога за то: оног тренутка када питања препустимо трећем лицу, ми више немамо контролу над оним што ће се даље дешавати. Тако наш посредник може саговорника лако довести у заблуду и мењати садржај, а да ми о томе немамо свест.

Чак и ако се ради о особи у коју имате много поверења, једноставно не можете да претпоставите како ће се неко опходити према ономе за шта, на крају дана, једино ви сносите одговорност.

Остаје да видимо због чега се Недељник одлучио да шест питања, колико их је наводно било, препусти посреднику.

Улога Лажног цара Шћепана Малог

„Владимир Рајчић, српски продуцент и глумац из Сједињених Држава, који нам је у више наврата пружио доказе да је близак са људима кандидата за потпредседника Мајка Пенса, понудио се да помогне Недељнику да дође до овог интервјуа.“

О господину Рајчићу у Србији се не зна много. О његовим везама са Републиканском партијом могло се читати у различитим таблоидима када је пре неколико година изразио политичке амбиције, али је ипак најпознатији по идеји да сними филм „Тесла, владар света“. Последњих месеци преко медија најављује кандидатуру на председничким изборима у Србији.

У свом саопштењу редакција Недељника наводи да им је Рајчић у више наврата пружио доказе о својим везама са људима око потпредседничког кандидата Мајка Пенса.

Но, у саопштењу не наводе о каквим доказима се ради. Сем фотографија са Пенсом, и Сузан Јаворовски, која потписује спорни мејл са одговорима на питања Недељника, нисмо добили додатна појашњења.

Једно од првих питања мог уредника при помену неког имена обично је: зашто је он/она релевантан? Шта нам гарантује да наш извор (или веза) нема скривене намере?

У случају да сте одлучили да своје име и интегритет поверите другој особи, боље би било да сте ту особу унапред проверили и сазнали који је њен интерес у целој причи. Можда је Рајчић хтео да учини услугу уреднику Недељника, можда је то била добра инвестиција за њега, простор у угледном медију, имајући у виду његове политичке амбиције. Зашто су одлучили да верују особи коју је наводно „српска дијаспора одлучила да подржи на предстојећим изборима“? Постоји ли објашњење зашто се њему верује више?

Шта је био договор са Рајчићем? Преко ког мејла су комуницирали? Зашто нису инсистирали на томе да их повеже са особом од поверења из Трамповог тима и да затим сами проследе питања? То су све питања на која бисте морали да одговорите сваком fact-checker-у не би ли одобрио ваш извор.

Да ли је Сузан Јаворовски релевантан извор?

„Проверавали смо ко је Сузан Јаворовски, поредили његове одговоре, који ни најмање нису личили на преписку с Рајчићем.“

Остаје питање да ли Сузан Јаворовски, под претпоставком да заиста стоји иза мејла, има надлежност да шаље одговоре у име Трампа, или је то ипак посао људи из врха комуникационог ланца.

Рецимо да је то тачно и да је Сузан Јаворовски потенцијално релевантан извор. Сасвим је уобичајен тренд да на питања новинара не одговара сам саговорник, поготово када су у питању специфичне теме. Понекад зависи и од тога колико је медиј битан ономе ко се интервјуише, тако да често на питања одговара читав тим експерата из различитих области и односа са медијима.

То је моменат у којем је најбитније да проверите ко је особа која је посредник, у овом случају посредник између ваше везе и самог саговорника, и да ли су њени контакт подаци које имате тачни. Видите, сада ви имате већ два посредника између вас и потенцијалног саговорника, зато је изузетно важно да у том ланцу будете сигурни у свакога.

Уколико је сама преписка вођена преко мејла, Недељник би могао да објави податке о мејл адреси са које су стигли одговори. Да ли је у питању званични мејл Сузан Јаворовски (до којег се најчешће може доћи једноставним гуглањем)? Или приватни? Да ли су уопште имали увид у комуникацију или су им прослеђени само screenshot-ови, као и податке о датумима. Све су то информације које дају слику о аутентичности самог интервјуа.

„Не би то био ни први, а сигурно неће бити ни последњи пут да Доналд Трамп погази своје речи. Немамо разлога да не верујемо да се сличним принципима – или њиховим одсуством – воде и људи из његове кампање. Када тај интервју није постигао ефекте које је, по њима, требало да има, одрекли су се аутентичности. Уосталом, сведоци смо да Трамп демантује и видео-снимак на којем се јасно чује шта говори о женама.“

Озбиљна оптужба да би људи из Трамповог тима могли да „погазе своје речи“ јер су то и раније радили, још једном нас враћа на важност тога да верујемо изворима на које се ослањамо. Уколико су постојале раније сумње у нечији рад, зашто су из Недељника одлучили да им поверују и били уверени да је Трамп (или његов тим) одлучио да интервју да баш њима?

На крају добијамо објашњење да Недељник откако постоји никада није објавио ниједну непроверену информацију. И заиста, имају углед који нас може навести да им верујемо, али постоји разлика у томе колико дубоко новинар одлучи да провери неке од информација.

По чему се овај случај разликује од необјављеног интервјуа са ћерком Моамера Гадафија, и који су критеријуми били за потврду?

Све ове недоумице остављају много питања на које ће Недељник како би сачувао свој углед морати да спреми јасне одговоре. За медије је ово још један подсетник да колико год да су битни брзина и тираж, постоји нешто много битније, а то је кредибилитет. То је оно што читаоце изнова мотивише да у мору различитих садржаја изаберу баш њих.

*****

Ауторка је новинарка Центра за истраживачко новинарство Србије која је задужена и за проверу чињеница у истраживачким текстовима