Вести

02. 11. 2016.

Аутор: Зоран Стрика Извор: www.autonomija.info, Fairpress.eu/НДНВ

Танјуг – годину дана успешног непостојања

Годину дана од истека рока за приватизацију новинске агенције Танјуг из Србије и владине Одлуке о његовом гашењу, ово предузеће и даље постоји.

 

Министарства и друге државне установе су за девет месеци, по разним основана, уплатила више до 135 милиона динара на рачун те агенције.

Градови Београд и Нови Сад, Агенција за безбедност саобраћаја, Зајечарска гитаријада, Туристичко-спортска организација Рашка, Министарства рада и културе – само су неки од извора преко којих је новац грађана одлазио на финансирање Танјуга након његовог гашења.

Иако је реч углавном о промету робе и услуге или ранијим обавезама, половина новца је исплаћена за отпремнине и решавање правних последица престанка рада агенције.

Како је владином одлуком дефинисано да директор предузећа поднесе захтев за брисање из регистра привредних друштава након исплате отпремнина, зарада и других обавеза, то још увек није учињено.

Агенција и даље постоји у регистру, а буџетски новац је наставио да се слива у касу Танјуга и у 2016. години.

Међутим, сама директорка Танјуга Бранка Ђукић је изјавила да се пре гашења предузећа морају обавити послови пописа имовине, као и да се направи финансијски извештај за 2015. годину.

Финансијски извештај је тек недавно састављен, али, по свему судећи, ни то не значи престанак рада најстарије агенције на Балкану.

Наиме, према одлуци коју је донео Управни одбор Танјуга 11. јуна 2016. нето добит од 34.119.912 динара се расподељује између државе и самог предузећа.

Пола новца одлази у буџет Републике, а пола се распоређује за повећање капитала предузећа. Због тога је још нејасније како предузеће које је начелно угашено планира да увећава свој капитал.

Оваква ситуација је омогућена јер се у самој Одлуци о престанку рада Танјуга не наводи рок до којег се пријава за брисање мора поднети, нити било какве последице уколико се то не учини.

Према ранијем писању правника Зорана Ивошевића једно од решења за овако нејасну одлуку Владе било би њено опозивање, чиме би се пружила могућност радницима да прихвате бесплатне акције и преузму предузеће.

“Запослени би шансу за спас могли потражити и у одредбама ст. 7. и 8. члана 142. медијског закона. Према ставу 8. последице неуспешне приватизације настају ‘ако запослени не прихвате пренос бесплатних акција’. Неприхватање овога подразумева да им је тај начин приватизације понуђен. Ако понуде није било, није могло бити ни њеног неприхватања. У том случају, понуда би могла уследити и после стављања ван снаге Одлуке Владе о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг. Ту одлуку би могла да опозове и сâма Влада”, протумачио је Ивошевић за Удружење новинара Србије.

Укидање, историја, стенограм – Танјуг

Према Закону о јавном информисању Танјуг је, након 72 године јављања, угашен истеком рока за приватизацију. Тачку на формално постојање агенције ставио је премијер Александар Вучић 3. новембра потписивањем Одлуке Владе о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг.

Међутим, већ на следећој седници Владе премијер је истакао да је разочаран крајњим исходом, те је сву кривицу пребацио на министра информисања Ивана Тасовца. Показаће се, то је био тренутак за нови живот Танјуга који траје до данас.

“Хоћу због стенограма и историје да кажем да сам био против гашења Танјуга. Ти и Саша Мирковић сте ме убеђивали да је то важно, потребно и реформски. Иако сам ја био против гашења Танјуга, а ти, Тасовац, за… Ти, Тасовац, ниси подметнуо своја леђа, подметнуо си моја леђа, као и обично” – Александар Вучић, 5. новембар 2015.

Док је у “Политици” међу читуљама осванула и једна за Танјуг, ресорни министар је своју незаинтересованост за агенцију пребацио на саме раднике Танјуга и медијска удружења. Према његовим речима, сами новинари у Танјугу су се ауто-угасили.

Вероватно би министрови наводи били на месту да је новинарима била понуђена могућност да преузму акције предузећа, чиме би Танјуг наставио да постоји, и да су је они одбили. Ова опција никад није понуђена новинарима. Штавише, према речима бивше шефице Танјуговог видео сервиса Јасминке Коцијан, новинари су о гашењу и отказима обавештени преко других медија.

“Половина је сазнала преко телефона да не треба више да долази на посао. Могућност да ‘Танјуговци’ заправо преузму акције и постану власници, према речима директорке Бранке Ђукић, није долазила у обзир. Оно што је долазило до радника јесте да ће Танјуг постојати, али ми нисмо знали како. Упозната сам са тим да су постојали заинтересовани купци, али до тих приватизација никада није дошло. Мислим да је директорка желела да убеди власт да под њом неће бити куће која ће боље извештавати у прилог садашњој власти. У томе је наравно успела, Влада је оставила Танјуг у својим просторијама и са својим средствима, па тако имамо ову ситуацију”, прича Коцијан за Fairpress.eu.

У међувремену, док су надлежни прали руке од (не)гашења Агенције, у самом Танјугу одвијала се чистка. Иако би, према Одлуци о гашењу отказ требало да добију сви запослени, то се догодило половини радника. Друга половина, без познатих критеријума је остала да ради у Танјугу. Вођена егзистенцијалним питањима, није ни имала много избора него да прихвати понуду.

Проблематично је то што је од гашења агенција са Обилићевог венца постала затворена за било каква питања. У покушају да доспемо до директорке Бранке Ђукић за коментар о ситуацији у Танјугу, али и томе како се финансирају запослени, добили смо само њен одговор да она “нема ништа с тим”.

У јавности се веома мало зна, а о томе на који начин су ангажовани сами новинари у предузећу не знају ни сами председници Удружења новинара Србије, Независног удружења новинара Србије и Независног друштва новинара Војводине.

“Према ономе што је нама познато, а врло мало информација допире из Танјуга и од запослених, вероватно их страха да ће остати без посла, новинари су ангажовани по једномесечним уговорима. Ми нисмо успели да дођемо до тих уговора, да откријемо ко их склапа, потписује и на основу чега се те зараде исплаћују нашим колегама. Не бих волео да буду жртве оваквог статуса Танјуга”, каже председник НУНС-а Вукашин Обрадовић.

Председницу УНС-а Љиљану Смајловић таква затвореност самих новинара о томе шта се дешава у предузећу ни мало не чуди.

Како каже, новинари вагају о томе шта се сме или не сме рећи.

“Људи су просто у страху да ће изгубити посао. Таква решења да новинари немају никакву сигурност, јер не знају шта ће бити са медијском кућом, да ли ће је они угрозити, не смеју да постоје, јер је ту могућа страховита аутоцензура. Ако се ви плашите да кажете било шта о директорки, Влади или нетранспарентном начину раду, онда ви нећете ништа говорити. Не зато што вам је неко уперио пиштољ у слепоочницу, него зато што постоји нормална самозаштитна реакција. Не треба да нас чуди то што новинари не желе да кажу како су плаћени и шта се дешава у самој кући”, објашњава Смајловић за Fairpress.eu.

Међутим, судбина Танјуга се дала предвидети усвајањем сета медијских закона којим је предвиђен излазак државе из медија.

Очигледно да је садашња ситуација, у којој Агенција послује а не постоји, предвиђа повећање капитала, уместо брисања из регистра, производ је недовољног планирања надлежних.

Са друге стране, Медијска стратегија и закони су донети како би се уредило и агенцијско тржиште у Србији. Са три доминантне агенције, Танјуг, Бета и ФоНет, државна агенција је имала привилегован положај, јер је поред државних субвенција учествовала и у тржишним утакмицама.

Међутим, у новинарским удружењима су јасни – постојање државне агенције не представља проблем, већ постојање привилегија.

Танјуг – годину дана измаглице

Од експресне реакције премијера Вучића и његовог спашавања Танјуга од гашења, многи су протумачили да је тиме Агенција дошла под скуте власти, те да ће у наредном периоду представљати биро за информисање једне стране.

Након бројних прекрајања података и чињеница о томе шта се дешава са Танјугом, недоречености министара и власти, те недефенисаних одлука за председника НДНВ-а Недима Сејдиновића случај Танјуга представља најочитији пример отвореног непоштавања закона.

Како каже за Fairpress.eu, оваква ситуација показује да држава не постоји.

“Тренутна ситуација је истовремено показатељ волунтаризма и инертности напредњачке власти. Кроз Танјуг можемо да видимо да овом земљом владају и различити, међусобно сукобљени интересни лобији и то унутар једне странке. Очито да није било стручног капацитета, па ни већим делом намере да се пронађе решење за Танјуг у складу са законом откад су усвојени медијски закони па до истека Закона о новинској агенцији Танјуг. Очигледно је да властима одговара овакав, незаконит, флуидан, нејасан положај Танјуга, јер је тако њиме најлакше манипулисати и држати га на краткој узици као верног пса који ће лајати и режати по потреби”, сматра Сејдиновић.

Он додаје да међународне институције годинама врше притисак на Србију да се реши питање Танјуга, те да то датира много пре усвајања медијских закона и стратегија.

За међународну заједницу, питање Танјуга је питање монополизације тржишта, нелојалне конкуренције, а потом и политичке злоупотребе.

Насупрот овом мишљењу, председница УНС-а Љиљана Смајловић сматра да не постоји ништа незаконито ако је неко претплаћен на Танјугов сервис, уколико он више није државна агенција. Према њеним речима, не може се априори рећи да је незаконито ако је министарство или друга државна установа претплаћена на Танјуг.

“О томе да ли нешто постоји или не, не одлучује Влада. Она може да каже да ово није више јавно предузеће или државна агенција, али не може да каже да ви као медиска кућа не постојите. Не могу да кажем шта је у пословању Танјугу незаконито, али УНС не жели да се он угаси, јер тамо ради доста наших колега. Занима ме шта о свему имају да кажу људи који контролишу токове новца, али рецимо зашто би један лист одлучио да прекине уговор са добром агенцијом само зато што је Влада рекла да то више не постоји?”, каже Смајловић.

Она додаје да велики проблем представља нетранспарентност, те утисак да је одлука о гашењу Агенције донета у малом кругу људи који је био затворен за јавност. Иако наглашава да је потребно да се расветле ствари у пословању предузећа, ипак не жели да на крају Танјуг заиста буде угашен.

“Да је било све по закону” вероватно не бисмо имали прилику да детаљно пратимо дешавања и догађаја којима су присуствовали пермијер и министри у Нишу. Ипак, све није било по закону, што је, како сматра Вукашин Обрадовић, последица недостатка политичке воље да се они спроведу до краја.

а наш портал наводи да мистериозно пословање Танјуга, непознавање статуса новинара, говори о елементарном непоштовању закона, што доводи до тога да је ова Агенција некоме политички потребна.

“Она се и даље на директан или индиректан начин финансира од државе. Ових годину дана су ствар политичке воље, односно непостојања стварне жеље да се држава одрекне утицаја у медијима, без обзира на прокламовани излазак из њих. Танјуг више није класична новинска агенција него биро за информисање под контролом и утицајем владе. Да будем јасан, ни то решење није спорно, али оно се мора уредити законом. Уместо да одреди каква ће агенција бити Танјуг, држава потпомаже само једну шизофрену ситуацију”, сматра Обрадовић.

Нови министар без планаНови сазив Владе довео је ново име за медијски свет постављањем Владана Вукосављевића на место министра културе. Једно од првих и највећих питања које га је сачекало јесте питање Танјуга. Уместо конкретних решења новинари добијају одговор да за Танјуг не постоји конкретан план, већ план за израду медијске стратегије.

“Постоји план за израду медијске стратегије у оквиру које ће се видети каква је ситуација и Танјуг је једна од тема која ће бити обрађивана. Не бих волео унапред да у овом тренутку говорим о било каквим решењима, будући да нису конципирана и заокружена”, поручио је Вукосављевић.

Ипак, нови министар сматра да послује самостално. А како функционише финансирање самог предузећа, према његовим речима, “није питање за министарство у овом тренутку”. И поред истицања да не постоји план, министар је поново на мала врата увео могућност да се Танјуг врати у државно власништво набрајајући европске државе у којима постоје сличне агенције. Према оваквим проценама о самосталности Танјуга наши саговорници су неповерљиви.

“Мислим да се нови министар тек упознаје са суштином ствари и да ће гледати да уради онако како му се каже. Значи: ‘пусти Танјуг, они добро извештавају, не сметају, та фирма има добре новинаре’. Уколико она треба да буде државна фирма то није проблем, јер је била, али је важно како она послује”, оцењује Јасминка Коцијан.

Док претходни министар није радио много на пољу медија, па чак ни остварио велику сарадњу са њима, за председника НДНВ-а нови министар је дошао на положај са јасним политичким задацима.

“Један од њих је да Танјуг опстане у државном власништву. С обзиром на то да је министар нестручан и у области медија и у области културе, сада се трага за државним секретаром који ће ту политичку одлуку спровести у дело. То неће бити лако ако се заиста желе поштовати европска правила, али сам уверен да ће се и од оваквог путовања у Европу убрзо одустати”, додаје Сејдиновић.

На новог секретара чекају и представници НУНС-а како би добили разговор са новим представницима министарства. Док се чека ново лице у кабинету, остаје непознаница шта министар подразумева под редефинисањем улоге државе.

“То је врло магловито и можемо само да сумњамо да држава жели да у неким медијима опстане присутна под разним образложењима, али оно што нас заправо брине је да ли држава жели ту да остане и да задржи свој утицај и своје власништво у Танјугу, Политици или Новостима, због грађања и бољег информисања или да би задржала свој утицај и од медија направила пропагандна средства власти”, закључује Обрадовић.

Тежња ка европским нормама и стандардимам по питања медија, барем када је у Србија у питању, остаје само на начелним обећањима. Танјуг и даље представља проблем за медијску сферу поред лоше приватизације и конкурсног финансирања. Докле ће тако бити непознато је, а детаљније планове у вези са Танјугом требали бисмо да сазнамо за месец-два, како је најавио Вукосављевић, осим, ако се то не претвори у годину-две и Танјуг не одигра још једном битну улогу у изборима – овог пута председничким.