Вести
09. 11. 2016.
Момо, зашто (не)плачеш?
Не сећам се ни која је била година, ни колико сам имала година кад је министар здравља био извесни Обрен Јоксимовић. Сећам се да је било јутро кад сам окренула број телефона његовог кабинета.
Пошто сам му се представила и питала да ли је расположен да гостује у “Утиску недеље”, уместо одговора је почео да урла низ реченица које не застаревају: „Нека ти дођу они Твоји, знаш ти добро и који Твоји и колико те плаћају и ко ти пише питања...”, итд, итд.
Као што није било сумње да његови крици допиру до сваке канцеларије у Немањиној, нема дилеме ни да је мој одговор чуо цео Дорћол. Заправо, то и није био никакав одговор, то је била провала суза и несувислих речи, испрекиданих избезумљеним јецајима. Разговор који је почео између новинарке и министра, завршио се као дијалог доктора и пацијента, Обрен ми је изненада тоном инструктора јоге издавао упутства кроз слушалицу: „Хајде, полако, дишите, удахните кроз нос, издахните на уста, мислите позитивно...”
Претпостављам да би многи људи овакве причице из сопствене биографије радије прећутали, не због тога што “пристојни људи не препричавају приватне разговоре”, јер то није био никакав “приватни” разговор, него због тога што је већина људи васпитана да крије своје испаде немоћи.
Не знам шта пише у уџбеницима телевизијског новинарства да ли новинар има право да покаже своје емоције, али знам да не бих имала никакву примедбу да је којим случајем Оливера Јовићевић прексиноћ усред “Упитника” бризнула у плач. Чини ми се да би једна тако нормална реакција на малтретирање којем је била изложена била лековита и отрежњујућа за многе и на разне начине.
Рецимо да нема ничег недозвољеног у неплаћеном рекламирању „Таблоида” на јавном сервису, да је потпуно прихватљиво да гост, ко год био, пет пута домаћину каже: ”Лажете”, рецимо и да професија налаже да се отрпи потцењивачко брецање, то се и даље зове малтретирање. То је једино сигурно, а све остало је под “рецимо”.
Ако се од новинара очекује да пита оно што би питао сваки грађанин, зар не би било логично и очекивати да у одређеним ситуацијама новинар реагује на начин како би реаговао свако други?
На пример: Ви сте новинар и питате неког премијера: „Где је запела истрага о рушењу у Савамали?” Хипотетичко је питање, али да ли можете да замислите како бисте реаговали кад би се десило да вам западне неки премијер који би био у стању да вам уместо одговора саопшти да сте безосећајна наказа коју много више секира судбина три бараке него мучки прекинут живот младе певачице.
Верујем да бисте пробали да отмено детонирате такав простаклук, правећи се да то нисте чули. Али хајдемо даље у замишљању незамисливог. Шта бисте радили уколико он не одустаје, него захтева од вас да му објасните како вас није срамота што сте толика људска сплачина? Шта бисте урадили, како бисте реаговали?
Не, не, не можете то што вам је прво пало на памет, не би било професионално. Не, не можете ни то друго, не би било пристојно. Остаје вам само да се расплачете, мени као гледаоцу бисте таквом искреношћу много учинили.
Могу да претпоставим да има оних који мисле да би то било потпуно погрешно, не само зато што не би било професионално него и зато што су сузе превише јасан сигнал беспомоћности. Тачно, али ја се баш због тога и залажем да се беспомоћност обелодани. Чини ми се да се моћ сваке професије, па и новинарске, потпуно поништава кад се суочите с неким ко вашу професију дубоко презире. Људски је да се због тога расплачемо. Време је да дозволимо да нам се све шминке размажу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.