Вести

09. 11. 2016.

Извор: www.fairpress.eu/rs

Зараде новинара у Србији су испод републичког просека

Зараде новинара у Србији су испод републичког просека, који тренутно износи око 47.000 динара нето. Новинари у Србији месечно могу да приходују око 300 евра, односно 36.000 динара, показују истраживања. Центар за развој синдикализма објавио је у фебруару 2016. године последње истраживање о платама новинара под називом “Од новинара до надничара, прекарни рад и живот”.

 

Како се показало, од 1.100 испитаника, чак половина није ни желела да говори о својој заради. Од оних који јесу, 30 одсто је казало да ради за 20.000 до 30.000 динара месечно (160 до 250 евра) . Слично истраживање о платама новинара радило је и Удружење новинара Србије (УНС) и то пре две године (2014). Резултати су и тада били поражавајући, што говори о лошем тренду. У УНС-овом истраживању тада је од 585 анкетираних, 38 одсто рекло да зарађује од 31.000 до 45.000 динара, исто толико прима од 15.000 до 30.000, а више од 45.000 динара месечно има тек сваки пети новинар. Већина испитаника и у овом истраживању су новинари који су дипломирали на неком од друштвених факултета или су завршили управо новинарство, а у медијима раде између 11 и 20 година.

Резултате ових истраживања потврђују и подаци сајта инфоплате.рс, по коме просечна плата новинара у Србији износи 36.378 динара, уредник зарађује 71.286 динара, док је плата главног и одговорног уредника ипак нешто виша – 88.790 динара. Све досадашње анкете показале су да је ситуација најбоља у јавном сервису, а најтежа новинарима у локалним медијима, посебно на југу земље.

Када говоримо о јавним медијским сервисима, подаци о платама су транспарентно доступни на сајту Радио-телевизије Србије (РТС). У овој медијској кући радијски водитељи просечно примају нешто више од 52.000 динара, новинар сарадник 39.000, извештач 42.500, а репортер око 49.00 динара. Подаци показују да су међу телевизијским новинарима јавног сервиса плате ипак више. Тако новинар извештач просечно зарађује 49.700, репортер 61.500, новинар водитељ 52.500, а новинар коментатор 61.600 динара. Ове податке РТС је објавио на свом сајту у две табеле, а односе се на последњи квртал прошле године.

Нови проблем са животним стандардом новинара појављује се на локалном нивоу, односно чим се мало удаљимо од главних центара. Зараде новинара у локалним медијима су вишеструко ниже од колега које раде у већим економским центрима, а дугогодишњи радијски новинар из Ниша и асистент на Департману за новинарство Филозофског факултета у том граду Велибор Петковић, назива их “поражавајућим и запрепашћујућим”.

Моја бивша студенткиња има плату нижу од 200 евра, јер ради за 22.000 динара на телевизији ‘Коперникус’. Колегиница из ‘Народних новина’ ме моли да се распитам и да јој негде нађем било какав посао, јер од плате од 20.000 динара не може да живи. Већина ради за мање од минималца. Овде се добро плаћеним новинарима сматрају они који раде за 35.000 динара, па су ми многи завидели на плати док сам радио на нишком радију. У мало бољем положају од већине у Нишу су шефови дописништава РТС, Политике, Блица, Новости… Они раде за плате на нивоу републичког просека, каже Петковић.

Тренд пада стандарда новинара – потребна солидарност међу колегама

Телевизијски новинари, посебно у информативним редакцијама, кажу да међу становништвом влада огромна заблуда да они који се појављују на малим екранима имају изузетно високе плате. Тако новинарка комерцијалне телевизије са националном фрекфенцијом, која је желела да остане анонимна (јер је према политици куће за коју ради непожељно јавно говорити о платама) каже да јој зарада варира из месеца у месец, у зависности од броја емитованих телевизијских прилога и укључења у програм уживо. Према њеним речима, ако сваки дан у програму буде емитован бар један њен прилог и с времена на време извештава уживо са неког догађаја, она може месечно да заради до 50.000 динара.

Знам да многи примају вишеструко мање, али нисам нескромна, јер је и ова плата у Србији довљна тек толико да не морам да тезгарим са стране. Најплаћенија су уживо укључења, међутим понекад се дешава да закажем саговорника, да заједно пред камером чекамо укључење и да оно у последњем тренутку буде отказано. Дешава се, али ретко, и да снимљени и монтирани телевизијски прилог, који је уредник одобрио, на крају ипак не буде у програму. То се рачуна као да га нисам ни урадила, јер се плаћају само емитовани прилози, каже она.

Истраживања која смо консултовали показују тренд смањења плата новинара у последњих десет година. Веће плате и бољи стандард новинари су имали пре пет, па и десет година, а осим страха за пуко преживљавање, сада је код већине присутан и непрекидан страх од отказа. У процесу приватизације медија, која је у Србији завршена током 2015. године, више од 1.000 новинара је остало без посла, а многим хонорарцима ауторски уговори нису продужени, посебно након политичких смена унутар уређивачке структуре медија, које су се нескривено дешавале након избора на свим нивоима у априлу. Овакав случај био је посебно видљив током лета на Радио-телевизији Војводине, на којој су после смене власти на покрајинском нивоу, уследиле политичке чистке, као опомена за оне који новинарство не гледају кроз призму политиче моћи.

Пад квалитета рада, аутоцензура и срозавање професије

Лоше економско стање, константан страх од отказа, мањак могућности за запослење, као и тренд који је посебно приметан последњих неколико месеци, а који се односи на енормно повећање броја претњи новинарима, довео је у Србији до приметног пада квалитета новинарског рада, као и до аутонцезуре узроковане целокупном социјално-политичком атмосфером.

Према подацима из базе коју води Независно удружење новинара Србије (НУНС) од почетка 2016. године, десило се 47 напада и притисака на новинаре. Од укупног броја, чак 21 су били притисци од стране државних функционера и случајеви забрањивања извештавања са одређених догађаја.

Такође, од почетка године забележен је и велики је број вербалних напада (претњи), чак 19. Овде посебно треба издвојити претње упућене преко друштвених мрежа и интернета, а ове године таквих претњи је било седам. Само у претходних месец и по дана на мети ових напада нашла су се четири новинара, а забележено је и шест физичких напада и један напад на имовину.

Таблоидизација извештавања, сензационализам и будно прећење рада новинара од стране политичара и власти постали су свакодневна појава. Новинар из Новог Сада Нико Перковић има 13 година радног стажа у једном од најстаријих дневних листова “Дневник”. Он тврди да су плате у овој медијској кући на нивоу републичког просека последњи пут биле пре пуну деценију и да је она већ годинама за око 20 одсто нижа, као и да опште стање у друштву већ увелико утиче на сам рад новинара.

Људи који имају децу приморани су да тезгаре на неколико страна. Све то утиче на квалитет рада. Када новинар не би размишљао о томе колико мало новца ће примити на крају месеца и како ће преживети, сигурно би био ослобођен дела притиска, па би био и креативнији у свом раду. С друге стране, како је притисак за преживљавањем већи, тако је већи и страх да се не остане и без те мале новинарске плате и шта год ко говорио то јесте подстицај за аутоцезуру, искрен је Перковић.

Истраживање Центра за развој синдикализма показало је и да три четвртине новинара, било да су хонорарци или стално

запослени, мисли да је аутоцензура међу новинарима веома раширена, само пет одсто одбацује тврдњу о раширености аутоцензуре, док је 22 одсто испитаника неодлучно, а зараде свакако имају везе са тим.

Уз мало заокруживање добијених бројки, можемо да кажемо да би две петине новинара радо напустиле новинарство и радиле неки други посао. Исто толико, две петине, би се определиле за медиј у којем могу слободно да пишу без обзира на статус и висину плате, док би једна петина новинара задржала сигуран посао и по цену да не пише оно што мисли и оно што зна, пише у закључку тог истраживања.

Зато новинара Велибора Петковића не чуди све лошији квалитет медијских садржаја, а како је рекао за Фаирпресс, и он сматра да висина плате у великој мери утиче на квалитет рада. Каже да је то најизраженије код дугогодишњих новинара, који од своје зараде не могу да прехране породице.

Они раде са мање снаге и напора јер морају да траже додатне послове. Власници медија искоришћавају младе новинаре, почетнике, који на почетку најчешће волонтирају, потом раде за минималац и то траје и по десет година, да би на крају одустајали и мењали професију. Страх од отказа у медијима је све време присутан, али и оправдан. Ако врхунски Душан Петричић (карикатуриста са којим је дневни лист “Политика” недавно раскинуо уговр и обуставио емитовање његових критичких карикатура у том листу) може бити замењен, шаље се порука да нико није незаменљив. Јасно нам је да је послодавац спреман да прими почетника, јер му је битно да попуни број људи који ће обављати посао. То је један од разлога зашто се новинарство свело на ПР. Ради се за власт или газду, закључује Петковић.

Новинари раде пуно, а за узврат не добијају довољно

Истраживање УНС-а о економском и професионалном положају новинара, показало је да су новинари неретко они који на свом послу остају дуже од осам сати дневно. Конкретно, 51 одсто њих на послу проводи до осам сати, а чак 32 одсто испитаних је навело да ради и дуже од тога. Упркос тој чињеници и природи посла која са собом доноси продужено радно време, стрес и чест боравак на терену, трећина нема плаћене путне трошкове и службени телефон, нити их послодавац шаље на семинаре или друге професионалне обуке.

Уз то, обрачунавање зарада, посебно новинарима хонорарцима, често није јасно дефинисано. Анкетирани су једногласни да је неопходно утврдити минималну цену рада испод које хонорарно ангажовани или стално запослени новинари не смеју бити плаћени. Чак 83 одсто њих сматра да је потребно утврдити ценовник рада, а томе се, на изненађење струке, противи 5,6 одсто испитаника. Противници увођењем јасних ценовника рада сматрају да је тешко утврдити квантитативну вредност вести или текстова, с обзиром на то да они никада немају једнак квалитет. Како сматрају, на пример екслузивна вест не може бити исто плаћена као нека вест из свакодневице.

У ту групу спада и саговорник Фаирпресс-а Нико Перковић. Иако је он стално запослен, у “Дневнику” у којем ради има и хонорараца, којима су, како каже, хонорари прилично уједначени и одређује их уредник на основу учинка и своје слободне процене.

Мислим да је слободна процена уредника за одређивање висине хонорара потпуно у реду, под условом да је све постављено како треба и да је уредник човек који то заиста заслужује да буде. Ипак више верујем у људе него у табеле. Сматрам да текстови, па чак иако су можда истог жанра или дужине, не носе сви исту тежину, каже Перковић.

Проблем са кашњењем исплата и рад на црно

Генерални секреар УНС Нино Брајовић, истиче да су за новинарство потребне више квалификације, него за физички рад у фабрици или неку другу сличну струку, а упркос томе плате су и даље испод просека. Он каже да је материјално стање новинара веома лоше и да су зараде данас још ниже него када је поменуто УНС-ово истраживање рађено пре две године.

Ван Београда новинари раде за плате и хонораре који су од 25.000 до 30.000 динара. У Београду је плата мало виша, али је и даље веома мала. Сада је ситуација још тежа, плате падају и даље, и што је још горе, често касне по неколико месеци, а приватизацијом медија су многи остали без посла, каже Брајовић.

Његову тврдњу о кашњењу плата потврђују и испитаници, како УНС-овог, тако и истраживања о прекаризацији рада новинара. Трећини испитаника зараде касни бар месец дана, неколико месеци новац за свој рад није примило око 10 одсто новинара, а више од годину дана новац чека четири одсто њих. Иако већина новинара зараду прима на банковни рачун, бројни су они који пристају на рад на црно, што послодавцима омогућава да, заобилажећи исплату пореза и доприноса, новинарима у својим редакцијама целокупан новац исплаћују “на руке”.

О овим проблемима огласила се и Европска комисија. У свом извештају Комисија је навела и да су због поменутих проблема у Србији “новинари подложни политичким и економским притисцима и утицајима и да су на програмима јавних сервиса углавном државни функционери из владајућих партија и аналитичари који исто мисле, док је пристуство представника опозиције и критичких или независних аналитичара много мање”.

Новосадски новинар Александар Латас сматра да управо због наведеног, неправдано што аутори појединих политичких емисија у Србији имају изузетно високе плате. Он истиче да свуда у свету постоје телевизијски новинари који су звезде и који добро зарађују, а да су само код нас то неретко “разни опскурни ликови”.

Не мислим ту на све ауторе емисија, има их сјајних. Међутим, многе наше талк схоw емисије, са избором редом истих гостију, који редом причају исте ствари и имају константну потребу да оправдају власт, која год она била, једноставно испоручују лош медијски садржај, па тако и плата од 300.000 динара понекад делује незаслужено, сматра Латас.

Новинари сами морају да се покрену и помене свари на боље

Европска комисија је закључила и да “сигурност новинарског посла треба да буде побољшана, а медијска удружења треба да ојачају своју улогу у радним правима и запошљавању”. Међутим, секретар Независног удружења новинара Србије (НУНС) Светозар Раковић, каже да удружења по самој својој мисији не могу да изађу пред послодавца и траже боље плате за запослене, али да су због лошег стања принуђени да се баве и синдикалном политиком.

Поразно је што су озбиљни професионалнци, посебно у информативи, далеко потплаћени. Чинимо колико можемо да појачамо притисак стално запослених да се синдикално организују. Синдикати су неактивни и немају снагу. Осим тога, и новинари сами кажу да у професији нема солидарности, јер страхују за какав-такав радни положај и плату, па нису спремни да се јавно ангажују, закључује Раковић.

Из НУНС-а подсећају, а раније поменута истраживања потврђују, да већина новинара сматра да су они сами најодговорнији за стање у медијима, те да уколико се не покрену и не солидаришу, неће успети да ствари промене на боље.