Вести

10. 11. 2016.

Аутор: Весна Вујић Извор: Цензоловка

Политика после Петричића: Релаксирана радна атмосфера без „страних тела“

Део редакције задовољан доласком „детета Политике“ Жарка Ракића на чело дневног листа. Од солидарности са илустратором Душаном Петричићем, дугогодишњим најоштријим критичарем власти у овој кући, важније теме за запослене – потписивање колективног уговора или поновно објављивање новчаних награда.

 

Директорка Мира Глишић Симић, за коју бивша главна уредница каже да фактички управља овом новином, остаје упркос томе што је ту дошла у време Бориса Тадића.

Када је Жарко Ракић, в.д. главног уредника Политике, питао своје старије колеге да ли је то што је три пута био уредник спољнополитичке рубрике довољно да уђе у историју, могао је само да сања да ће се рам са његовом сликом наћи у низу портрета оних који су водили најстарији српски дневни лист.

Кад, ето човека, биће окачен, раме уз раме, тик до Љиљане Смајловић, донедавно главне уреднице, на истом зиду у великој сали, на четвртом спрату, познатијем као „Миновићево“. (Тако је овај спрат у згради Компаније „Политика“ својевремено крстио Богдан Тирнанић, пошто је цео био седиште моћног директора Жике Миновића, који је остао упамћен као човек који је довео Слободана Милошевића на власт.)

Али, у последњим променама уређивачког врха Политике, славу ипак носи „трећи човек“, карикатуриста Душан Петричић. Уз Пјера Крижанића, Зуку Џумхура и многе друге велике ауторе и новинаре који су исписивали најбоље странице, вероватно ће само Петричићево име бити забележено међу важнијима за трајање ових дневних новина.

Њега је ангажовао Драган Бујошевић, Љиљана Смајловић недељом објављивала на првој страни, а Жарко Ракић отпустио, али у том редоследу нису толико важни главни уредници, колико права слика о стању ствари у Србији.

Ракић: Петричић био „страно тело“ у Политици

Од оснивања, прва страна листа је потпис уређивачке политике, подсећа Момчило Пантелић, новинар у пензији и главни уредник Политике за време владе Милана Панића 1992. године. Насловна страна је увек била огледало власти, без обзира на њен мањи или већи утицај на писање листа.

Ништа се није променило ни у новом миленијуму, па је тако жестока критика премијера на Петричићевим цртежима могла да послужи као доказ независности, па и печат професионалног интегритета Политике, бар једном недељно.

Када је Љиљана Смајловић поднела оставку, а Душан Петричић убрзо после тога добио отказ, колумниста Љубодраг Стојадиновић је сам отишао, сматрајући да последње промене Политику више не чине добрим амбијентом за слободно мишљење.

Без обзира на то шта о свему томе мисле новинари, чињеница је да је део редакције задовољан доласком Жарка Ракића на чело листа. Расположење колега тестирао је још 2008. на конкурсу за избор главног уредника, када је добио готово исто гласова као и Драган Бујошевић. Додуше, редакција се већином изјаснила за Милана Мишића, али је именован Бујошевић. Ракић каже да је тада само желео да провери поверење колега, јер се знало, како напомиње, да је Бујошевић избор Бориса Тадића.

Пошто је главној уредници потписала отказ, директорка Мира Симић Глишић га је позвала да га обавести о постављењу за вршиоца дужности на неодређено време, објашњава за Цензоловку Ракић како је стигао на ново радно место.

Новинари Политике, који желе да остану анонимни, кажу да је његовим доласком релаксирана радна атмосфера, да се новчане награде јавно објављују, а и да је директорка коначно спремна да прихвати колективни уговор који редакција тражи око четири године. Драган Новаковић, председник Независног синдиката Политике, каже да су преговори у току и да очекује да то буде урађено врло брзо.

Ракић истиче да не може а да не буде поносан на то што је на челу листа са традицијом од 1904. године.

„Ни ја не желим да се сетим времена ‘одјека и реаговања‘, али није све било лоше“, каже в.д. главног уредника.

Према његовим речима, на страницама Политике убудуће треба да се види „лепо лице грађана Србије“.

За почетак, јасно је ставио до знања да то лице није препознао у Петричићевом рукопису.

Бивша главна уредница Љиљана Смајловић каже за Цензоловку да премијер Александар Вучић од ње „никада није тражио да Политика о нечему пише или не пише“, па не верује ни да је од Жарка Ракића било ко тражио да откаже Петричића.

„Његов потез ми пре личи на самопрепоручивање, погађање жеља из очију“, каже Љиљана Смајловић.

На покушај Вучићевог кабинета да скандал ублажи захтевом за враћање карикатуристе у Политику, Петричић је одговорио одласком у НИН, а Ракић понављањем карикатуре Вучића испод фантомке, у врху стране, али не прве. (Ко разуме, схватиће!)

Ракић истиче да не спори Петричићев квалитет и да нема ништа против Вучића у карикатурама, „биће их и у будуће“, али да му „Петричић никада није лего̂“, јер мисли да су „његови цртежи и њихов садржај у нескладу са традицијом листа“. Према његовом мишљењу, Петричић је био „страно тело у Политици“.

Смајловић: Континуитет развлашћивања редакције

Љиљана Смајловић је 2008. први пут разрешена са места главне уреднице Политике, под тачком „разно“, али није одолела да поново седне на место „првог човека Политике“. У другом покушају, накупило се довољно знакова који су је упозорили на то да она то фактички није.

У таквој ситуацији, својевољни одлазак у знак „протеста против насртаја менаџмента на аутономију главне уреднице и редакције“ чини се као пристојан излаз у односу на могуће непријатности које би донело њено даље задржавање на челу листа.

Не чекајући да Скупштина оснивача то и потврди, директорке Нина Самарџић и Мира Глишић Симић су јој брзопотезним потписом на отказ још једном ставиле до знања ко је власт у кући. Бивша главна уредница каже да Политиком фактички „управља генерална директорка Мира Глишић Симић“. Она додаје да је „несастајање Скупштине Политике сумњиво, спорно и, по свој прилици, непрописно“.

Љиљана Смајловић напомиње да се и Вучићу жалила на опструкцију од стране поменуте директорке, па није чудно што верује да је отказ био, како истиче, „одговор Александра Вучића“ на њену оставку.

По њеном мишљењу, неразјашњени власнички односи у предузећу јесу  основни разлог што су јој често биле везане руке у уређивању листа. Она сматра да се Вучић определио за континуитет, за старе методе вођења Политике, оне за које се пре њега определио Борис Тадић.

„У Политици је Мира Глишић Симић још у време Бориса Тадића изменила процедуре, тако да главни уредник не може да донесе чак ни одлуку да пошаље новинара на пут без њеног одобрења. У време Бориса Тадића редакција је развлашћена, а у време Александра Вучица се за редакцију у том смислу ништа није променило набоље“, објашњава Љиљана Смајловић.

Као пример самовлашћа поменуте директорке наводи и промену систематизације без консултовања са редакцијом, која је после поништена, а напомиње и да је одбила да потпише колективни уговор.

То потврђују и наши саговорници из редакције листа, неколико новинара и уредника, који нису желели да им се имена јавно помињу.

Жарко Ракић такође истиче да је имао проблем са директоркама, али са Нином Самарџић, па јој је чак запретио тужиоцем, јер је због одбијања потписа довела у питање штампање додатка са Олимпијаде у Бразилу. Он, међутим, има разумевање за Миру Глишић Симић, јер, како објашњава, многи захтеви редакције до ње нису ни стизали пошто је прво Самарџићева одбијала да их одобри.

Тајна успеха директорке Глишић Симић

Иначе, доскора су обе директорке оперативно управљале капиталом сувласника предузећа „Политика новине и магазини“ (ПНМ) – Ист медија групе (ИМГ) из Русије и „Политике АД“, чији је држава већински акционар. Директорка Мира Глишић Симић именована је као заступник државног капитала, док је Нина Самарџић дошла пре две године на упражњено место менаџера испред власничког удела ИМГ-а.

Највиши орган управе ПНМ-а (Скупштина оснивача) није се састао више од годину и по дана, истиче Љиљана Смајловић. Тако је власт поменутих директорки практично остала без контроле, а изостало је и формално разрешење главне уреднице. Неколико пута поновљени покушај Цензоловке да добије коментар поменутих директорки ПНМ-а завршио се без њиховог одговора.

У септембру је Нини Самарџић истекао уговор, али је почетком октобра Агенција за привредне регистре одбила да брише њено име из Регистра док не добије одлуку Скупштине оснивача о разрешењу. Тиме је законито пословање ПНМ-а блокирано, бар у делу докумената за које је потребан супотпис обе директорке. Жарко Ракић каже да, колико он зна, директорка Глишић Симић може самостално да потписује документа до одређене вредности, тако да пословне одлуке у вези с листом нису спорне.

У чему је „тајна успеха“ директорке Мире Глишић Симић, која десетак година води послове ПНМ-а, може само да се претпостави на основу сазнања новинара и уредника, који пак не желе о томе јавно да говоре, као и према писању медија.

Када је редакција помислила да је одласком Бориса Тадића са власти, у Политикиној кући завршена ера директорке С, промена се није десила. Сада је наводни разлог продуженог трајања управе Мира Глишић Симић – пријатељски однос са породицом Вучић, што нам је потврђено од два независна извора из врха Политике.

О директорки Политике, тачније о њеним наводним пословним трансакцијама, исписани су томови новинских текстова, све са подацима као да их је водио ревизор лично. Никада званично нису демантовани, а ниједан државни орган никада није реаговао.

Зеферино Граси, директор „Политике АД“, сувласника у ПНМ-у, истиче да нема коментар на рад директорке јер „то није његова обавеза, већ посао представника државе као већинског акционара у Скупштини оснивача тог предузећа“. Уосталом, наглашава Граси, ако су тачни наводи у медијима о незаконитом раду поменуте директорке, „зашто нико никада није поднео кривичну пријаву против ње?“

Од доласка на место генералне директорке ПНМ-а, Мира Глишић Симић врло брзо узима ствари у своје руке и пословним одлукама целу редакцију ставља под контролу, бар тако сведочи доскорашња главна уредница, а потврђује и неколико новинара Политике, наших саговорника.

Утицај ове директорке делом осветљава и релативно брз избор Жарка Ракића за в.д. главног уредника, сматрају наши саговорници из редакције листа. Када га је Драган Бујошевић сменио са места уредника спољнополитичке рубрике, Ракић одлази у маркетинг, где се три године бави огласним додацима листа, све док га Љиљана Смајловић није вратила на уредничко место „Света“. Ракић потврђује да је добро сарађивао са директорком Симић Глишић и да су „имали неколико успешних акција“.

Чињеница је, међутим, да је Жарко Ракић „дете Политике“, готово 40 година је у дневном листу. Био је дописник из Беча, а Хаџи Драган Антић, в.д. директора куће Политика у време Слободана Милошевића, као човека од поверења послао га је на специјални задатак у Франкфурт.

Како сам Ракић прича, поред новинарског рада, требало је да склопи послове о штампању Политике у иностранству. Тврди да је то могао да буде успешан пословни подухват, али је Хаџи Антић од тога одустао након почетка протеста опозиције због непризнавања резултата локалних избора 1996. године.

И док се током једног века на првој страни Политике дневно учитавала слика српске власти, истовремено је кројена судбина некада моћне медијске компаније која је књижила значајне пословне успехе. Политика је у транзицији завршила као подстанар у властитој кући, на адреси Трг Политике, где је од славе остало само црно ћирилично име на згради Комерцијалне банке.

Али и такву, без утицајног тиража и нарушеног угледа, држава је не пушта из руку. Момчило Пантелић сматра да је „Политика и даље национална институција, која је то заслужила дугим трајањем“, ма каква да је данас и без обзира на сва подривања.

За политичаре је фасцинантна та издржљивост, наглашава Пантелић. Политика је зато потребна свакој власти „да покаже како има дубоке корене, иако расте на плиткој земљи“.

* Ауторка је била новинарка Политике од 1986. до 1996. године