Вести
17. 11. 2016.
Новинарство – женско занимање којим управљају мушкарци
Иако новинарство све више постаје женско занимање, жене су и даље слабије плаћене од мушкараца, показало је истраживање Европског института за родну равноправност, али и да је 2010. године око 70 посто свршених студената журналистике у Европској Унији било женског пола. Без обзира на то, женама је много теже напредовати у каријери.
О томе говори и податак да су у БиХ директори три јавна сервиса мушкарци, а да су од 43 ТВ емитера у тек 10 жене на челу. Дакле, долазак на менаџерске позиције за жене је риједак.
Милкица Милојевић, предсједница Удружења БХ новинари, прије десетак година, у сарадњи с Удружењем Лара из Бијељине радила је на истраживању о разликама између новинарки и новинара. Тада су у погледу радних права, новинарке биле у много горем положају.
„Жене се чешће доводе у ситуацију да, поготово у малим медијима, сваштаре. На једној позицији раде и као новинарке, и као монтажерке, и као кафе-куварице, а при томе су плаћене само за једно радно мјесто“, објашњава она мислећи на истраживање.
Сматра да се ситуација није битно промијенила до данас, те да у БиХ још постоји традиционална подјела послова на оне који су више или мање добри за жене.
„Добар посао за жену је онај који подразумијева да се може стићи на вријеме кући спремити ручак и покупити дијете из вртића, а да ли ћемо дотад дубити на глави да бисмо зарадили плату која ће бити дупло мања од оног који може себи дозволити луксуз да остане дуже на послу, да буде увече на састанцима, да оде на службени пут, то никоме није важно“, каже она.
Јаз између плата жене и мушкараца у Европи, највећи је управо у БиХ и износи готово 50 посто, показује истраживање лондонског Еxперт Маркета.
„Друштво генерално није наклоњено његовању женских капацитета и могућности. Промјена стања захтијевала би корјениту промјену у друштву, која је, наравно, немогућа. Све док патријархат вјерно службује опресији, дискриминацији и ускраћивању једнакости, одговорност ће бити на њему и на људима који га практицирају”, каже Масха Дуркалић, новинарка и ауторица публикације “Њен глас одјекује.”
Ако су запосленице Неwсwеека прије готово пола вијека, прве у историји, поднијеле тужбу против дискриминације, јасно је да у 21. вијеку недостаје храбрости и солидарности. Дуркалић сматра да су узроци томе, прије свега, егзистенцијалне природе.
“Ако немате новца, ако вас на послу малтретирају, ако сте присиљени радити много више него што можете, не остаје баш пуно времена за солидарност и предузимљивост”, истакла је она.
Миленко Воћкић, шеф бироа Радија Слободна Европа у Сарајеву, гдје су упослене већином жене које су и уреднице, наглашава да је најбитније који је резултат, како ко прилази послу, с којим ефектима га ради и колико је посвећен, те да пол није битан. Иако није оптимиста да ће такав принцип у блиској будућности бити примјењиван и у осталим медијима, сматра да је важно да постоји модел како може другачије.
„Традиционализам који је на овим просторима итекако присутан није лако сломити нормативима, али ако се одустане од тога као што се од много чега одустаје, онда смо стварно у средњем вијеку“, закључио је Воћкић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.