Вести
16. 12. 2016.
Одбор за културу и информисање крши Устав, закон и основна људска права бирајући Савет РЕМ-а
Скупштински Одбор за културу и информисање, који се иначе обрукао у процесу избора чланова Савета РЕМ-а, напрасно је одлучио да укине право приговора на одлуке које донесе, још једном омогућавајући интересно повезаним групама да у Савет уведу „свог човека“.
Непосредно пре него што буду имали прилику да се изјасне о кандидатима за чланове у Савету Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), народни посланици моћи ће да прочитају једно занимљиво писмо које је с том темом у вези.
Потписник писма је Ненад Цекић, професор Филозофског факултета и несуђени кандидат Универзитета у Београду за чланство у Савету РЕМ-а. Његова кандидатура одбијена је на седници Одбора за културу и информисање одржаној 28. новембра, наводно због тога што је већ био члан Савета. За разлику од њега, одлучивање Одбора глатко је прошао кандидат Крагујевачког универзитета Горан Петровић, за којег се већ унапред зна да ће бити изабран.
Селективно (не)прописано
Ипак, разлог овог обраћања посланицима није само одбијање кандидатуре, него оно што је уследило: Цекићу, наиме, није дозвољено да се жали на одлуку Одбора. У званичном мејлу који је прослеђен и посланицима, а у који је Цензоловка имала увид, несуђеном кандидату објашњено је да његов приговор не може бити прихваћен зато што Законом о електронским медијима „није прописана могућност подношења приговора“.
Закон би требало да буде закон чак и у телу какво је Одбор за културу и информисање, и чак и у вези с институцијом која је толико осрамоћена колико је то РЕМ. Цекић једноставно има право да се кандидује. Ако му кандидатуру не прихвате, има право на приговор. Оба ова права су му ускраћена.
То би у преводу значило да Одбор може да одлучи шта хоће и како хоће, а да му нико ништа не може. Такође, то значи да је Одбор – тело које се иначе прославило неславним одбијањем кандидата цивилног сектора још у децембру 2015, чиме је избор чланова Савета пролонгиран за бар годину дана – потпуно изгубио осећај мере и да се више и не труди да своје надреалне ставове оправда нечим иоле смисленим.
Јер, иако не постоји прецизно дефинисана тачка овог или оног закона, виши правни акти – па и основна људска права – човеку гарантују право да реагује у ситуацијама које га се најнепосредније тичу.
Цекић се у свом писму позива на члан 36 став 2 Устава Републике Србије који каже: „Свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу“.
Такође, он подсећа да се Горан Пековић, кандидат којег су напредњачки чланови Одбора и разни други фактори пошто-пото желели да убаце у Савет (и у тој намери на крају и успели), својевремено жалио када је сматрао да му је учињена неправда. Тог децембра 2015, након што су уместо њега изабрана два друга кандидата, прихваћени су приговори организација које су га предложиле – што је и изазвало потоњи галиматијас.
Овај пут није узето у обзир чак ни то што је разматрање Цекићевог приговора подржао и проректор Београдског универзитета Живан Лазовић – што све упућује на закључак да су, као и увек у случају РЕМ-а, одлуке више него селективне и непринципијелне.
Два закона – један човек
Овде је важно истаћи то да одлука Одбора о одбацивању Цекићеве кандидатуре није у складу са законима који уређују ту област. У образложењу одлуке Одбора наводи се да члан 14 Закона о електронским медијима прописује да се члан Савета бира на период од пет година и да може бити реизабран највише једном.
Цекић јесте био члан (па и председник) Савета од 2003, али на основу сасвим другог закона – Закона о радио-дифузији, који више не важи. Након измена и допунама тог закона он је поново изабран 2005, с тим што се тај мандат званично третирао као први (управо због законских измена и допуна).
Поред свега тога, Цекић је био члан тела које се тада чак и другачије звало: пре него што је Законом о електронским медијима дефинисано као Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ), оно се звало Републичка радиодифузна агенција (РРА).
Наравно, јасно је где је он био у два мандата и да је РЕМ правни наследник РРА, али закон би требало да буде закон чак и у телу какво је Одбор за културу и информисање, и чак и у вези с институцијом која је толико осрамоћена колико је то РЕМ. Цекић једноставно има право да се кандидује. Ако му кандидатуру не прихвате, има право на приговор. Оба ова права су му ускраћена без икакве даље расправе и дебате. Тако смо рекли – тачка.
Осим парламенту, Ненад Цекић се у међувремену обратио и Управном суду, а поднео је и уставну жалбу. Истовремено, Управном суду жалили су се и несуђени кандидати цивилног сектора Милан Антонијевић и Снежана Стојановић Плавшић, што ни Одбор за културу и информисање, а ни Скупштину, није спречило да неометано наставе процедуру избора нових чланова Савета и коначно у то тело угурају фамозног Горана Пековића.
Но, заинтересованим странама ни тај Пековић није био довољан. Баш као што се и претходно знало ко ће бити изгласан у Скупштини, и сада је врло добро познато због кога је Цекић извисио и ко ће на крају победити. У питању је кандидат Универзитета у Крагујевцу и члан Савета у претходном мандату – Горан Петровић.
Сви Караџићеви људи
Инсајдери из РЕМ-а, који се већ неко време анонимно обраћају медијима, ових су дана послали нови допис у којем детаљно објашњавају чији и какви све интереси стоје иза Петровићеве кандидатуре и сигурног избора, а посебно истичу његово пријатељство с бившим председником Савета Гораном Караџићем (који је и даље сива еминенција Савета), чињеницу да су га први пут у Савет увели „жути“ (односно лично Борис Тадић), као и евидентне фалинке његове биографије.
Иако у биографији која се налази на сајту РЕМ-а има неколико ставки које се односе на бављење новинарством (врло „ниског интензитета“ и значаја), главне тачке ту су ипак његове некадашње функције у Здравственом центру у Крагујевцу, Апотекарској установи у Крагујевцу, као и у крагујевачкој Градској управи за имовину и Градској управи за инвестиције и развој.
Уз дужно поштовање према свачијој биографији, заиста је тешко поверовати да у Србији не постоје људи који су квалификованији за чланство у телу које се бави одлукама које пресудно утичу на медијску слику у Србији и од највећег су јавног интереса. Такође, уз дужно поштовање ове или оне институције, тешко је поверовати да иза нерада, корупције, непотизма и аматеризма који карактеришу рад РЕМ-а не стоје неки дубљи политичко-економски интереси.
На крају писма упућеног посланицима Ненад Цекић наводи:
„Члан 21 Устава каже: Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Моје питање гласи: Зашто је то право мени укинуто?“
Одговор је прилично једноставан, а и Цекић га сигурно зна: зато што се у Одбору закони већ неко време тумаче врло слободно и по личном нахођењу, а у РЕМ већ неко време улазе само они подобни, проверени и интересно повезани.
Коментари (1)
Остави коментар17.12.
2016.
Lik i delo Nenada Cekica u radiodifuziji
Da na celu RRA (sada REM) nije svojevremeno bio Nenad Cekic, ma sta o njemu mnogi tada i sada mislili, nikad ne bi bio sproveden Zakon o radiodifuziji, niti odredba clana 119. koja je glasila:
Одговори"Radio i/ili televizijske stanice koje u vreme stupanja na snagu ovog zakona emituju program,
nastavljaju sa emitovanjem programa do okončanja odgovarajućeg javnog konkursa za
izdavanje dozvola za emitovanje programa, koji će se raspisati u skladu sa odredbama ovog
zakona."
NAPOMENA - Sada su zadacu i poslovi REM-a ne odnose na analogne zvucne i digitalne TV radio-difuzne usluge, vec samo na audio i audio-vizuelne medijske usluge, ali REM i pored toga ne uspeva vec nekoliko meseci da izidje na kraj sa nedozvoljenim medijskim uslugama "mts Antena TV".