Вести
26. 12. 2016.
Мој забрањени интервју
Отворено писмо Жарку Ракићу, вршиоцу дужности главног и одговорног уредника Политике.
Уважени господине Ракићу,
Сарадник сам Политике од седамдесетих година прошлога века. У овом престижном листу објавио сам више од педесет текстова из филозофије, естетике и антропологије. Међу њима је било и полемичких и сасвим критичких текстова.
Свакако, објавио сам и петнаестак интервјуа са уредницима Вашег листа, у којима би се у фокусу нашла и актуелна питања наше и светске културе и уметности.
Повод за те интервјуе често су биле теме мојих објављених књига. Добар део мојих текстова публикован је у некада престижном Политикином „културном додатку". Интелектуална генерација којој припадам, ако изузмемо неколико година с краја осамдесетих година, сматрала је Политику гласилом у којем је било могућно одговорно и слободно износити погледе научника, културних посленика.
За нас је одувек био прихватљив стандард означен опаском уредништва рубрике „Погледи“ према којем је допуштено публиковање различитих мишљења о друштвеним, политичким и културним питањима.
Поименично: „Прилози објављени у рубрици ‘Погледи’ одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа“. И то је сасвим коректно. Политика је, иначе, неговала принцип пристојних полемика, слободног и аргументованог изношења личних ставова.
Међутим, као дугогодишњи сарадник Политике не памтим да ми текст не буде публикован само зато што се моје гледиште не слаже са личним уверењем једнога уредника! Изненађење је утолико вече, што је овом приликом реч о интервјуу који је са мном водио члан уредништва Политике. Према томе, текст је обострано усаглашен, и као такав предат уредници културе.
Догодило се, она је одбила да га штампа. Нечувено!
Поштовани господине Ракићу, интервју је вођен поводом моје најновије књиге: Естетика у доба антиуметности (Дерета, 2016), у којој сам на основу дугогодишњега филозофског и естетичкога бављења питањима културе и уметности, критички изложио погледе на неке отворене проблеме, посебно о трагичном стању у домену уметности и културе данас.
Сасвим природно, никада нисам очекивао да се сви посленици културе, теоретичари и критичари сложе са мојим погледима, нити бих могао преокренути становишта других. Нo о таквим, а спорним питањима, природно је, могу се повести расправе.
Ја сам и у књизи, а и у одговору на постављена питања у овом интервјуу, захватио и такве појаве у култури уопште, делом и код нас, које нису наметнули политичари, а и да јесу, зар се и о њима не би могло разговарати.
Сагласно томе могао сам очекивати компетентну, аргументовану реакцију чак и „Политикине“ уреднице културе, али, пошто се текст најпре појави. Тада би и она имала прилике да се критички одреди према идејама из текста, и образложи своје становиште.
Сматрао сам да је пракса ауторитарнога одлучивања у култури, у вођењу уређивачке политике на начин да се уредници држе стандарда према којима се о неким темама не сме јавно говорити само зато што то не одговара њиховом личном укусу, далеко иза нас.
Аутор је редовни професор Естетике и Културологије на Филолошком факултету у Београду
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.