Вести

28. 12. 2016.

Извор: insajder.net

Споменик истини

Рат на Косову завршен је пре 18 година, али жртве још чекају правду, а починиоци избегавају казну. И новинара има међу несталим и убијеним цивилима, о тим случајевима се ретко и стидљиво говори, и то углавном о пригодним датумима.

 

И ове године су новинарска удружења позвала на решавање случајева напада на новинаре и налажење одговорних за убиства и киднаповања новинара пре, током и након рата. На Косову је киднаповано или убијено 12 новинара, и Срба и Албанаца.

Међуетничке разлике које и данас постоје на Косову довеле су до тога да се о убијеним и киднапованим новинарима говори само на основу етничке припадности, а случајеви остају у фиокама.

Док се о српским новинарима говори као жртвама ратних злочина, о албанским новинарима говори се као о жртвама политичких чистки. Заједничко им је да су радили у медијима, били новинари и да ниједан случај није раветљен.

Бериана Мустафа, ћерка Џемајиља Мустафе: У том тренутку нисам могла да верујем, знам само да сам потрчала и рекла, то није могуће, да је мој отац убијен, да је мој отац следећа жртва политичких убистава која су почела 1998. на Косову.

Снежана Перенић, супруга Славка Перенића: Пошто је главни пут био блокиран, они су пошли неким споредним, где их је неки чича упутио, али су на том путу нашли на неку барикаду, дошли су им право у руке и отад им се губи сваки траг. Од то дана у ствари не знамо ништа о њима.

Споменик истини

21. августа 1998. Ранко Перанић и Ђуро Славуј отети су на путу од Велике Хоче ка манастиру Зочиште. Никада нису нађени, према подацима ЕУЛЕX-а истрага је затворена 2013. због недостатака доказа и може бити отворена ако се дође до нових података.

11. јануара 1999. испред свог стана убијен је Енвер Маљоку, главни уредник Косовског информативног центра, близак сарадник Ибрахима Ругове. И данас је у току преистражни поступак.

6. маја 1999. код Вучитрна је нестао Љубомир Кнежевић, новинар приштинског Јединства и дописник Политике. Истрага никада није ни покренута. У Белој књизи Владе Србије из 2003. наводи се да га је отела јединица ОВК и да је одведен у село Ошљане, где је убијен.

6. септембра 2000. испред Радија Приштина, у ком је радио, отет је Марјан Мелонаши. Никада није нађен, а истрага никада није стварно вођена.

9. септембра 2000. нестао је Александар Симовић, новинар Радио Косова. Део посмртних остатака Симовића нађен је у селу Обриње код Глоговца. Истрага је обустављена због недостатка доказа и може бити отворена ако се докази нађу.

10. септембра 2000. у Вучитрну је убијен Шефки Попова, дугогодишњи новинар Рилиндје. Нема информација да ли истрага вођена.

21. септембра 2000. у кући у Приштини убијен је Момир Стокућа, фоторепортер. Нема података да је истрага вођена.

23. новембра 2000. испред зграде у којој је живео убијен је Дземаиљ Мустафа, дугогодишњи новинар и писац, који је радио и као портпарол странке Ибрахима Ругове. У овом случају покренута је истрага, али без резултата.

После 2000. убијени су Беким Кастрати, који је радио за новине Бота сот, а истрага је обустављена јер је једини осумњичени преминуо, 2005. убијен је Бардуљ Ајети, а због недостака доказа и ова истрага је заустављена.

Ове случајеве повезује то што су жртве новинари и чињеница да истраге никада нису откриле починице.

Будимир Ничић, председник Друштва новинара Косова и Метохије: Једноставно сви пребацују одговорност једни на друге. Ми доле имамо неколико система и структура безбедносних чији је посао заправо то или био, почев од КФОР-а, УМНИК-а, ЕУЛЕКС-а, до домаћег тамо правосуђа и тих структура, мислим на Косовску полицију. Тако да свих ових година они једни на друге пребацују одговорност и ми никако да уђемо у траг да ли се неко уопште бави тим случајевима. Ми сумњамо да се неко уопште тиме бави.

Шкељзим Хисенај, председник Асоцијације новинара Косова: Заправо, ако говоримо о убиствима или нестанку српских новинара - реч је о 1998. - онда су то били ратни и хаотични дани, када је било ко могао да почини неки злочин и није било никаквог врховног органа који би могао да води истрагу и да уследе резултати таквог деловања. Међутим, када говоримо о убиствима албанских новинара која су се дешавала касније, чини ми се да је 2005. био последњи случај - наравно да је то било у ситуацији када је Косово било у фази транзиције, у којој се суочавало с различитим проблемима. Знамо да је ту била међународна администрација, која је имала одговорност да истражи нарочито те случајеве почињених злочина, иако се, наравно, није показала ефикасном.

Дане Коруга, Мисија ОЕБС-а, Одсек за медије: Мислим да говорите о случајевима који су се десили током сукоба од 1999. до 2000, такође, имамо чак неколико случајева после тога... да, ти починиоци и даље уживају имунитет, тако да је очигледно проблем.

Инсајдер: Ко је за то одговоран?

Дане Коруга: Нисам у позицији да то коментаришем јер немамо мандат да се бавимо тим случајевима. Оно што ми хоћемо да урадимо јесте да креирамо одређен притисак јавности, што ће заузврат утицати на креирање климе у којој ће ти случајеви бити детаљно истражени и изведени пред суд. То што ми хоћемо јесте да имена убијених новинара буду опште позната и да јавност тачно зна шта им се десило.

Инсајдер: Колики је проблем та међуетничка дистанца с обзиром на то да до скора српско удружење новинара уопште није говорило о убијеним албанским новинарима, о томе се говори искључиво као о политичким убиствима, а не као о убиствима новинара.

Дане Коруга: Тешко је разлучити, као што сам рекао, многи од тих случајева су били политички мотивисани, сада је тешко направити разлику да ли је неко убијен зато што је радио свој посао као новинар или због тога што је био политички повезан, такође ту су убиства која су била међуетничка, па је тешко рећи.

Истраге је на Косову после рата и повлачења српских Полиције и Војске могла да спроводи међународна мисија УН, УНМИК. Од 2009. за истраге је био потпуно надлежан ЕУЛЕКС, који 2014. своје надлежности почиње да преноси на косовске институције. О томе да истраге нису практично ни спровођене сведоче случајеви српских новинара Љубомира Кнежевића и Марјана Мелонашија, који су нестали пре и након окончања рата. Те случајеве је испитивала посебна саветодавна комисија УН. У закључцима се истиче да је случајеви нису истражени и да је пропуштено да се испитају сведоци и прибаве докази.

“Комисија напомиње да принудни нестанци представљају озбиљна кршења људских права која се морају истражити и судски процесуирати под било којим околностима. Комисија такође напомиње да је УНМИК, као територијална управа на Косову од 1999. до 2008, имао примарну одговорност да ефикасно истражи и кривично гони лица одговорна за нестанак и да његов пропуст да то учини представља настављено озбиљно кршење људских права жртава и њихових сродника, поготово права на утврђивање чињеница.”

Данас су све истраге, па и истраге ратних злочина на Косову у надлежности косовског правосуђа. У интервјуу за Инсајдер без ограничења председник Косова Хашим Тачи каже да је уверен да ће починиоци злочина пре или касније бити нађени.

Инсајдер без ограничења: Како је могуће да до данас ниједна истрага није окончана?

Хашим Тачи: Разумем да је ваше питање непосредно усмерено на судбину новинара и сматрам да је потребно да на томе сви радимо - цивилно друштво, медији, грађани, институције, тужилаштва и правосудни систем - да се утврди истина, да се расветли истина и да починиоци тих злочина изађу пред лице правде, али наравно и да се одају почаст и поштовање тим новинарима који су изгубили животе за време рата или након рата, било на Косову, било другде у региону.

Инсајдер без ограничења: То и јесте питање - зашто до данас не знамо шта се догодило, чак ни судбину тих људи?

Хашим Тачи: По мом мишљењу, међународна заједница је донекле занемарила - ако је реч о Косову - пре свега су међународни органи с извршним мандатом на Косову, и УНМИК и ЕУЛЕКС, донекле занемарили то питање. Друго, недостајали су храброст и спремност да се снажније и непосредније приступи расветљавању истине о убиствима и новинара и албанске и српске националности и припадника других националних заједница и свих жртава, а њихове породице имају право да знају истину. Косовске институције - пошто говорим о Косову - имају обавезу да открију ту истину и да починиоце изведу пред органе правосуђа и да добију заслужене пресуде. И оно што желим да кажем јесте да такви злочини не застаревају, они нема временски ограничен статус. Уверен сам да ће истина изаћи на видело и да ће починиоци злочина добити заслужену осуду, пре или касније.

Инсајдер без ограничења: Ви сте били премијер - осећате ли неку личну одговорност што то није истражено, као премијер сте имали извршну власт?

Хашим Тачи: Постављало се у јавности то питање - зашто тек сада, пошто сам ја сада председник државе, али сада је извршна власт прешла у руке косовских институција, док је раније, током моја претходна два мандата на месту премијера, цео правосудни систем био у надлежности међународне заједнице. Стога се сада ради на томе, када сам ја председник, јер сада локалне институције имају извршну власт.

Цео интервју с Хашимом Тачијем, а у ком је одговарао и на питања Инсајдера о Жутој кући и налазима специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија, о почетку рада Специјалног суда за злочине припадника ОВК и о томе да ли очекује да и сам буде позван у тај суд, емитоваћемо у посебној емисији.  

Приче о злочинима над српским и неалбанским становништвим спорадично се појављују у косовским медијима, али неретко и данас изазивају оштре рекације. У октобру ове године новинар портала Газета Еxпресс Леонард Керкуки објавио је серијал емисија о криминалу и злочинима. У емисији Зона Еxпресс бавио се политичким убиствима крајем деведесетих и почетком двехиљадитих на Косову, али и злочинима ОВК над неалбанским становништвом. Након емитовања ове друге емисије добио је, за само један дан, 100 претњи, па и претње смрћу. У тој емисији говорио је и киднаповањима српских новинара.

Берат Буџаља, директор Газета Еxпресса: Ово није први пут и ја мислим да то није само због документарног филма који је говорио о ратним злочинима или злочинима, јер су се неки десили после рата, над Србима и над другим мањинама. Ми новинари смо на првој линији и као што сам рекао ово није први пут, претили су нам и раније, али увек мојим новинарима кажем - ми нисмо овде да плачемо, ми смо овде да радимо свој посао.

Инсајдер без ограничења: Да ли је Полиција идентификовала оне који су Вам претили?

Берат Буџаља: Полиција увек сарађује с нама, рекли су… Прво што су урадили, угасили су те ФБ странице и још неке странице и понудили су нам заштиту, полицијску пратњу, заштиту куће или било коју другу врсту заштите, али ми то нисмо прихватили. Рекли смо - ви сте овде да нас заштитите, али ми од вас то не тражимо. То је ваша одговорност.

Инсајдер без ограничења: Да ли су нашли оне који су Вам претили, оне који су направили те ФБ странице?

Берат Буџаља: Мислим да не. Да су их нашли ваљда би нас обавестили о томе, колико ми је познато то се није десило. Када видим људе... Понекад одем на те странице и читам статусе који се тичу нас и како неки људи траже да будемо убијени. Већина њих не живи на Косову, наша дијаспора је много радикалнија него људи на Косову.

Оружани сукоб на Косову интензивиран је у пролеће 1998. Тада је већ формирана ОВК, која се састојала од неколико фракција, а на Косову су груписане снаге српске Полиције, специјалних и паравојних јединица и Војске Југославије. Већ у пролеће 1998. почели су масовна протеривања албанског становништва и убиства. Свако место имало је своју стражу, па и локалне команданте.  

У јутро 21. августа Ранко Перинић и Ђуро Славуј отишли су да направе репортажу о монасима које је отела, па ослободила јединица ОВК у Зочишту надомак Велике Хоче. Скренули су са главног пута на путељак који води ка виноградима и ту им се губи сваки траг.

Снежана Перенић, супруга Ранка Перенића: Требало је да иду ка Зочишту, манастиру Козме и Дамјана, кренули су у манастир да сниме прилог о отетима, пошто су монаси били отети и уз помоћ ОЕБС-а ослобођени и требало је да направе тај прилог о ослобађању монаха. Они тамо нису стигли. Када су скренули, њих су видели, како су нам породице рекле, са оног брда, српски полицајци или војници, а овај део овде је контролисала ОВК. Дакле, овде су скренули и тада им се губи сваки траг.

Инсајдер без ограничења: Било је некаквих очевидаца?

Снежана Перенић: Јесте, људи су били на положајима, то је било јако далеко, касније сам причала с људима и сазнала о томе, људи су били на положају на некој планини, да ли су двогледом гледали, углавном видели су да им је одећа окачена на неком дрвету, то је био знак да су их одвели.

Инсајдер без ограничења: Ви сте имали и информацију о онима који су их отели?

Снежана Перенић: Имала сам информацију, чак сам имала и име и презиме човека, то је место Пиране, где се хвалио да у заточеништву држи екипу Радио Приштине.

Инсајдер без ограничења: Да ли сте то рекли некоме?

Снежана Перенић: Јесам, рекла сам једном из ДБ-а. Никад нису помогли.

Инсајдер без ограничења: Ко је уопште могао?

Снежана Перенић: Наше Војска и Полиција, били су на терену. Ја верујем да је ДБ могао, да су наилазили на логоре, који су били напуштени, како су наше Војска и Полиција потискивале и како су се повлачили испред њих, да је бар неки траг остао, нико ништа није урадио и сад после толико времена убеђена сам да је некоме било у интересу да има такве жртве и неки алиби, за шта сам бог зна.

Инсајдер без ограничења: Да ли Вам се икада неко од званичника Србије или косовских званичника обратио?

Снежана Перенић: Не, никада. Само ћу рећи једно, човек који је сад у власти, нећу да му помињем име, рекао ми је тад да ће нас сви заборавити, то се и десило. Кад су људи нудили материјалну помоћ, увек сам говорила - нека, то је створено, нађите Ранка, међутим нису ни Ранка нашли, а ми смо остали на улици буквално.

Ранко Перинић и Ђуро Славуј први су у низу новинара који су отети, и то једини који су нестали на задатку и о чијој судбини се ништа не зна. На месту где су последњи пут виђени колеге су 2012. први пут поставиле плочу с њиховим именима на српском и албанском. Чим би поставили плочу неко би је уништио. Пет пута су доносили нове плоче, али сваки пут би биле уништене.

Будимир Ничић: Ми смо уверени да то ради неко коме није мирна савест и не може да пролази овуда и да гледа. Ми смо чак уверени да то ради неко ко је и умешан или зна нешто о отмици наших колега.

У случају српских новинара ради се о отмицама за које се верује да су етнички мотивисане, односно да су отети зато што су Срби. С друге стране, албански новинари убијани су у заседама и верује се да су мотиви били политички. Радило се углавном о новинарима који су били блиски партији Ибрахима Ругове или су чак били истакнути чланови те странке. Према извештајима међународних организација, до 2001. убијено је око 20 припадника Руговине странке, тада владајуће на Косову. У јавности се годинама сумња да су они били жртве службе безбедности ОВК - ШИК, али то никада није доказано.

Испред стана у ком је живео у јануару 1999. убијен је Енвер Маљоку, главни уредник Косовског инфомативног центра и близак сарадник Ибрахима Ругове. Улица у којој је убијен данас носи његово име, а на месту убиства 2005. подигнут је и споменик. Убице и налогодавци никада нису нађени.

Готово две године касније на сличан начин убијен је и његов колега Џемаиљ Мустафа. Када се враћао са посла хицима из пиштоља убијен је испред улаза у своју зграду. И улица у којој је убијен Мустафа данас носи његово име.

Бериана Мустафа, ћерка Џемаиља Мустафе: Била сам на Универзитету и долазила кући око три поподне и била је велика гужва у граду. Живели смо у центру града тада, центар је био пун људи и док сам долазила кући видела сам гужву испред зграде. И сећам се као да се десило данас, питала сам некога шта се дешава, шта је све ово и неки човек, један од окупљених ми је рекао - претпостављам да је Џемаиљ Мустафа убијен.

Инсајдер без ограничења: То се десило 2000, кажете да је тамо било Полиције, јел икада истрага било каква вођена?

Бериана Мустафа: Била је ту нека полиција, то је било време када је УНМИК полиција уведена и све је било у њиховој надлежности, они су били надлежни. Било је неких питања од УНМИК-а, али ја искрено никада нисам веровала да је вођена права истрага у овом случају, зато што никада нисам разумела зашто политичка убиства нису разрешена до данас на Косову.

Инсајдер без ограничења: Јесте ли разговарали с неким тужиоцем, судијом, било ким ко би могао да води истрагу?

Бериана Мустафа: Чак је први човек косовског правосудног система рекао да се зна ко је убио Џемаиља и да ће се ти људи наћи пред лицем правде врло брзо, али од те изјаве је ево прошло више од четири године и ништа се није десило.

Инсајдер без ограничења: Породице убијених албанских колега тврде да се ради о политичким убиствима. Они су били ваши политички противници.

Хашим Тачи: Политички опоненти су само вредност. Сви који су убијени јесу жртве терора, жртве злочина, и ја подржавам ангажовање на откривању истине, за добробит ове земље, а та истина ће изаћи на светло дана. Као човек који жели да се расветли та истина потегао сам то питање и у косовском парламенту и у систему тужилаштва, када сам слао писма, и у правосудном систему, као и у међународним органима, јер ни у ком случају ја од тога не профитирам политички. И господин Маљоку и Џемаљ били су интелектуалци, били су политички активисти и заслужни грађани. С друге стране, желим да истакнем да, колико је мени познато, и док сам био премијер и сада када сам председник, међународни органи су идентификовали починиоце тих злочина, па је необично зашто истина о томе још није изашла на видело.

Нова нада за расветљавање убистава новинара је Специјални суд који ће судити за злочине припадника ОВК током и након сукоба на Косову. Још 2014. специјални тужилац Клинт Вилијамсон најавио је да ће се суд поред ратних злочина бавити и злочинима почињеним након сукоба. Злочини су чињени према неалбанском становништву и политичким противницима, а на листи осумњичених су високо позиционирани припадници ОВК. Према најавама, у првој половини 2017. биће подигнуте прве оптужнице за злочине пред тим судом. Новинарска удружења и породице надају се да ће коначно бити расветљени и политчка убиства и злочини почињени до краја 2000, у којима су међу жртвама и новинари.

Инсајдер без ограничења: Немогуће је да се не зна. Како? Косово је мало. Кажу - све се зна

Будимир Ничић: Све се зна на Косову, а у ствари се ништа не зна. Не знам како је могуће. Наша очекивања од Специјалног суда постоје, а нада је нешто што заправо не могу да спрече, да се надамо, и мислим да ће правда кад тад да буде задовољена.

Инсајдер без ограничења: Јел Ви очекујете да и случај Вашег оца буде део интересовања тог суда?

Бериана Мустафа: Нисам оптимиста. Када погледате од 2000, на Косову смо имали УНМИК, потом ЕУЛЕX, па Косовску полицију и косовски правосудни систем и до сада ништа није урађено у том смеру. Тако да нисам баш оптимиста и као што сам рекла ово је можда последња шанса и последња нада за моју породицу. Иако је то тако, нисам уверена.

Најаве почетка рада овог суда довеле су до подизања напетости. Верује са да су претње које новинари добијају због извештавања о злочинима које је чинила ОВК последица атмосфере која је створена пред почетак рада суда. За сада се у тајности држи ко би могли да буду први оптужени.

Инсајдер без ограничења: Мислите да су претње заправо уследиле због тога што се формира Специјални суд?

Берат Бужаља: Наравно. Не кажем да их је оркестрирао неко ко је могући учесник тих процеса пред Специјалним судом, али све има везе са Специјалним судом. Ми смо јако близу том процесу сада и колико ја знам у марту ће бити подигнута прва оптужница и сада је температура веома висока и људи то осећају и међу тим људима можда има милитантних и они се не осећају опуштено јер се ствари мењају. Повезано је с тим јер се нису понашали тако агресивно претходних година када смо извештавали о убиствима мањина или нечему сличном, није било много претњи. Сада су напетости много веће, повезано је.

Чињеница је да ће нови суд имати ограничен мандат и да ће већином случајева убијених и киднапованих морати да се баве локална полиција и правосуђе. Проблем је што доказа или нема или нису довољни за покретање истрага.

Убиства и отмице новинара, било да су она етнички или политички мотивисана, на простору Косова, као и на простору целе Србије, годинама нису истражена. Питање је да ли би данас било могуће истраге покренути и наћи доказе. Представници удружења новинара Србије са Косова најавили су да ће тражити формирање комисије налик оној која постоји у Београду и захваљујући којој је покренут поступак за убиство новинара Славка Ћурувије 1999. То убиство је убиство новинара, али и класично политичко убиство.

Инсајдер без ограничења: Да ли бисте били спремни да подржите ту врсту комисије?

Хашим Тачи: Ја сматрам да све што води откривању истине ми треба да учинимо, да се ангажујемо и да се жртвујемо зарад откривања истине. Само истина може да ублажи бол чланова породица и друштва у целини.

Будимир Ничић: Мислим да би једна таква комисија сигурно допринела томе да се барем померимо, после свих ових година, са мртве тачке јер као што рекох тамо постоји неколико тих структура, на крају крајева и безбедносних агенција, које свих ових година пребацују одговорност са једних на друге. УНМИК на КФОР, КФОР на УНМИК, ЕУЛЕКС на УНМИК, Косовска полиција на ЕУЛЕКС, УНМИК и КФОР итд. И то је једно врзино коло где сви као нешто раде, а у ствари нико ништа не ради. Ако би једна таква комисија постојала и ако би сви представници тих институција сели за један сто и отворили своје базе, фолдере, оно што су радили свих тих година, ако су уопште нешто радили... Свако од њих има некаква сазнања и да се све то стави на сто, да се види где и како и зашто није урађено и ко је одговоран и на крају крајева у тој комисији би били и представници нашег удружења и удружења које окупља колеге Албанце.

Ретки су новинари који се усуде да истражују и објављују приче о злочинима који су чињени, а поготово када су чињени у име народа ком и они припадају. Након таквих прича по правилу следе осуде, претње, али и напади на новинаре. 

Пошто је урадио документарну емисију о злочинима над Србима и косовски новинар Леонард Керћуки добио је претње. Тог дана на свом Фацебоок профилу оставио је поруку пре свега онима који прете, поруку коју би требало да запамте и сви новинари.

"Грешите ако мислите да се плашим. Не плашим се, не зато што сам много храбар, него зато што сам убеђен да је сваки ред који сам написао у документарцима Зона Еxпресса истинит и није под утицајем никога и ничега."