Вести
19. 01. 2017.
Отпуштања у Блицу: Криви смо ми, новинари, који смо ћутали
За то што је Блиц, како кажу бивши читаоци, постао Бљуц, криви су искључиво новинари, посебно они који су ту кућу градили скоро од темеља, а сада се чуде што су сувишни. У Блицу данас за новинаре има посла колико и на бензинској пумпи, сматра бивша уредница у Рингијеру.
Да је „Ringijer Aksel Špringer “ ономад, два-три дана пред дочек Нове 2017. отпустио тројицу обућара, једног посластичара, два дипломирана хемичара, две васпитачице, једног теолога, једног пијанисту, једног инжењера геологије, три медицинске сестре и једну секретарицу – нико ову реченицу не би ни прочитао до краја, а камоли се жацнуо.
Ако би пак ова „вест“ завредила нечију пажњу, сажаљење би евентуално добила она јадна секретарица поменута на самом крају, јер би се свако нормалан запитао шта ће једној медијској кући обућари, посластичари, хемичари, васпитачице, теолози, медицинске сестре…Медијске куће, је л’ тако, производе медијске садржаје – издају дневне новине, недељнике и месечнике, праве портале, радио и ТВ садржаје, интернет платформе, блогове… Медијским кућама, новинама нарочито, требају новинари, па је, ваљда, некако нормално да се решавају људи неодговарајућег звања, знања и квалификација, и да запошљавају кадар какав им треба.
Заправо, свако предузеће, било да је реч о киоску или о мултинационалној издавачкој кући, има право да тражи раднике по својој мери, па је утолико чудније зашто се то оспорава „Ringijer Aksel Špringer “.
Па зашто је онда вест о отпуштању 15 запослених, махом новинара, из ове медијске куће изазвала осуду свих новинарских удружења и бурне реакције на друштвеним мрежама?
„Ringijer Aksel Špringer “ има два дневна листа – „Блиц“, који, нажалост, већ годинама не може да се сврстава у новине, таблоид „Ало!“, то никад нису ни биле новине, а донедавно и бесплатно издање „24 сата“, које више неће бити 16 страна ничега, већ недељник – и три магазина.
„Ringijer Aksel Špringer “ има и десетак портала. Сваки је међу најпосећенијима у свом сегменту, а онај апсолутно најбољи, bliconline, све чешће се пуни „вестима“ с Твитера, Инстаграма, Фејсбука и Снепчета, британских, америчких, хрватских, босанских и ко зна још чијих сајтова, снимцима с Јутјуба, измишљеним или стварним (али подједнако бесмисленим) исповестима.
И где је ту посао за новинара? Има га колико и на пољопривредном добру, на бензинској пумпи и у вуновлачарској радионици. Уосталом, откази се деле свакодневно. Већина отпуштених у Србији одлази на улицу с неповезаним стажом, са неисплаћеним платама, уз претње бахатих послодаваца.
„Ringijer Aksel Špringer“ то чини уз отпремнине и поштовање сваког слова Закона који је, изгледа да неки то тек сада виде, направљен искључиво по мери послодаваца.
А шта смо ми новинари радили кад је усвајан тај исти Закон о раду? Колико смо критичких текстова на ту тему објавили? Колико смо стручњака, оних који су говорили да још није време за његово усвајање, цитирали? Да ли смо довољно указивали на оно што нам предстоји? Што год да смо урадили, мало је. Тада смо само унапред сажаљевали неке јадне раднике који ће јако дуго одлазити на посао с питањем да ли ће баш тог дана баш они добити отказ, који ће једног дана, годину две пред пензију, остајати без посла, и били срећни што се нама то сигурно неће десити. Јер ми смо новинари. Виша раса. Заштићени. Моћни јер се наш глас далеко чује. Јер с нама нема шале. Јер ми знамо наша права. Јер ми не клечимо. Шта смо мислили? Да мечка неће заиграти пред нашим вратима?
Не иде то тако.
То је био тренутак да схватимо да су кола још раније кренула низбрдо. Много пре усвајања Закона о раду. Много пре тога су новинари „Блица“ изгубили своје новине и свој углед, а успут су упирали прстом у неке штампане ствари које се продају на киосцима и које с новинама немају никакве везе. А онда је „Блиц“, на моју жалост, како кажу оне стотине хиљада бивших читалаца, постао „Бљуц“. Штампана ствар која се продаје на киоску… За то су искључиво криви новинари, посебно они који су ту кућу градили скоро од темеља, а сада се чуде што су сувишни.
То би било исто као када би се шумар, који је окретао главу пред нелегалном сечом, чудио што је добио отказ јер више нема шуме, а самим тим ни посла за њега.
Криви су новинари, а не менаџмент „Ringijer Aksel Špringer “. Њихово је да запошљавају потребан кадар, да зарађују паре за газде, за државу, за редовне месечне трошкове, за плате, а наше је да чувамо новинарство и достојанство новинара.
Пожељно писање за политичаре, оглашиваче и естраду
Нисмо успели. И отуда толики откази. И тек ће их бити, па нам преостаје или да мењамо позив или да мењамо кућу или да се прилагодимо новој дефиницији новинарства. За ово последње пожељна је склоност ка извештавању с догађаја којима нисмо присуствовали, извртање чињеница, писање ПР текстова за политичаре, оглашиваче и естраду, спиновање, измишљање ексклузива, потцењивање интелигенције читалаца, одређивање сопственог квалитета према броју „кликова“ које смо покупили текстовима типа „Овако изгледа стан наше фолк диве“, „ОВО је бујно попрсје чувене глумице“, „Никад нећете погодити КО је показао гаћице“…
За очување оно мало преостале части професије на умору и даље ће бити задужени ентузијасти из неколико пристојних штампаних изузетака, са два, три ТВ канала без националне фреквенције и неколико портала, а не новинарска удружења, непостојећи синдикати и власници медија.
Они ће се, као „Ringijer Aksel Špringer “, борити да исплате 13. плату својим радницима. Само, штета што међу њима ускоро више неће бити ниједног новинара.
Ауторка текста је, као заменица уредника Блиц Београд и Блиц жене, радила у Ringijer Aksel Špringer од 1997. до 2016, када је својевољно отишла
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.