Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
02. 02. 2017.
Да питам ја вас
За само месец дана, Александар Вучић је новинаре Н1 оптужио да раде за криминалце и да му желе насилну смрт. Оптужбе нису нове и само се надовезују на дуги низ увреда које премијер редовно упућује новинарима и медијима, поступака којима директно крши право медија да објективно и без притисака извештавају, реченица којима покушава да обесхрабри сваки покушај да му се постави било какво неулизичко питање и ако је од последњег напада Александра Вучића на новинаре Н1 прошло већ седам дана, ником – па ни новинарима те телевизије – није јасно зашто су они заправо оптужени.
Током обиласка фабричког погона у Инђији, премијера је 24. јануара дочекало и сасвим очекивано питање отоме како види фотографи ју на којој је министар здравља Златибор Лончар у пријатељском загрљају са вођом Земунског клана.
Уместо одговора, а у већ уобичајеном маниру, он је изнео салву тешко разумљивих теорија завера и тврдњи над којима би стручњаци разних специјалности могли озбиљно да се замисле: “Како ви видите фотографи ју оних које подржавате сваки дан, са ноторним криминалцима осуђеним за промет и продају дроге нашој деци? И то су постали главни шефови њихових кампања, сваког дана их подржавате. Златибора Лончара, за разлику од вас који не питате оне које подржавате – Златибора Лончара сам питао за слику која је објављена и он ми је рекао следеће – пошто наравно он није оптужен да је било шта са њима сарађивао, радио или учествовао у било каквом извршењу кривичног дела, за разлику од оних које ви подржавате и који су, отворено подржавате, који су учествовали у извршењу најтежих кривичних дела, а то је продаја дроге нашој деци, и за то правоснажном пресудом осуђени... Дакле, то вам је, како се зову они... Браћа Бургије...” тираде и мрачне силе.
Н1 је позвао премијера да објасни због чега је изнео овакве оптужбе, као и да своје тврдње документује, али од тога сасвим сигурно нема никакве вајде. Тим пре што је свега двадесет дана раније исти тај премијер изнео можда и озбиљнију оптужбу која није привукла практично никакву пажњу.
На питање о разлозима због којих се државни станови продају “на брзака”, током новогодишњих празника, премијер је 5. јануара одговорио овако: “Увек ћете да нађете неку пету замерку, неку десету замерку.
Као и замерку – што те, Вучићу, нису убили у Сребреници, баш смо се томе надали, што су били послати ти специјалци из Србије у цивилу да сликају оне који би тебе убили или не знам шта урадили.” У преводу: новинари Н1 желе смрт премијера. И не само да желе, већ су, како се чини, имали и тајне “сниматеље” који би читаву ствар овековечили, ваљда ради обарања гледаности у ударном термину (?!). Мали је корак од ове ситуације до оне у којој Вучићев политички отац Војислав Шешељ – са све Вучићем поред себе – на конференцији за медије у фебруару 2000. оптужује новинаре да су убице и издајници који “свесно раде у корист оних који су убијали српску децу”. Питање је заправо има ли ту икакве разлике, изузев чињенице да на Вучићеве нападе новинари углавном остају неми, а да је својевремени Шешељев атак био заправо вербални дуел између њега и колегинице Антонеле Рихе (дуел, иначе, који је и дан-данас на част професији), као и да је после тог догађаја СРС био бојкотован у свим независним медијима практично годину дана.
С друге стране, важна је разлика то што је у случају Шешеља нормална комуникација бар теоретски могућа – какав је да је, он је углавном увек одговарао на оно што га питају. Његово политичко чедо, с друге стране, ту је ствар довело до апсурда и данас је тешко замислити да на било које питање – чак и оно које му иде у прилог, договорено, режирано – он пружи нормалан, уравнотежен и јасан одговор. Уколико је пак питање критичко и уколико се односи на било шта што премијера нарочито погађа и боли (а таквих је тема свакога дана све више), новинарима не гину увреде, ни са чим поткрепљене оптужбе; не гину им бес, урлање, вишеминутни монолог и безобзирна замена теза. Један од последњих занимљивијих примера догодио се Весни Радојевић, новинарки “Истиномера” која је 20. новембра поставила два питања: једно о застоју у Закону о пореклу имовине, а друго о застоју у правној држави, тј. случају Савамала и премијеровој тези да тренутно не може да изађе на крај с хулиганима.
“Ви сте овде дошли да држите политичку тираду и ја немам проблем с тим... Вама смета Савамала, а не сметају вам људи који су убијени, а чије убице нису пронађене”, рекао је Александар Вучић, одговарајући вероватно само на оно што је он чуо, разумео и доживео, а што нема никакве везе с реалношћу и питањима која су му заиста постављена.
Наставио је у истом стилу: “Осудио сам најважније органе власти, али вама то није довољно. Зато што не можете да кажете да ниједан од ових резултата није импресиван, зато што не постоји економска аргументација којом бисте нас напали, зато што не постоји озбиљна политичка аргументација којом бисте напали политику ове земље, и онда морате да се бавите противправно постављеним баракама, на којима су неки људи противправно зарађивали новац, да бисте народ убедили да је то највећи и најважнији проблем.”
Ни то није било довољно. Упркос пристојном и смиреном тону колегинице, која је упорно понављала да само жели одговор на своја питања и да је она ту у улози новинарке, он је у две реченице кратко објаснио зашто се стало с усвајањем Закона о пореклу имовине, стављајући опет фокус на тезу да њена питања имају “директну и недвосмислену политичку конотацију”, али да је његов посао да и на таква питања одговара (?!). Наравно, у антологију оваквих случајева улазе и ситуације које већ представљају евергрин српске медијске сцене: када је, пред носом Мајкла Давенпорта, објаснио како “Тамара Спаић неће бити срећна шта год ја рекао”; када је “Време” означио као “новине које објављује Мишковић”, или када је за уреднике РТС-а рекао да се понашању као “политичке персоне” које су ту постављене вољом Демократске странке-персоне без људских права.
У протесту телевизије Н1 због оптужби за повезаност с мистериозном “браћом Бургијама”, наводи се да премијер, “као носилац једне од најзначајнијих функција у Србији, има посебну одговорност за изговорене ставове”.
Ствар је једноставна, али изгледа тешко разумљива како Вучићу тако и његовим сарадницима и истомишљеницима.
У разговору за “Време” поводом напада на РТС, председник УО те куће Владимир Вулетић констатовао је у августу прошле године како оно што је речено на конференцији за новинаре он “не тумачи као напад и притисак”, већ само као “лично мишљење човека којем се нешто није допало”. Али, проблем је баш у томе што премијер своје лично мишљење може да искаже у своја четири зида, пред својим пријатељима, али не и пред новинарима, у сали Владе коју плаћају – између осталих – баш и ти новинари који мирно седе и слушају увреде и “лична мишљења”.
Као премијер, Вучић има обавезу да поштује интегритет и достојанство свих грађана и грађанки Србије и њихова основна људска права. А оптужбе за издају, жељу да премијер буде убијен, за фи нансијске релације с овим или оним криминалцем или тајкуном, свакако не спадају у домен онога због чега се налази ту где се налази.
Коначно, чак је и он сам тога свестан. У интервјуу за Инсајдер.нет у марту 2016, објаснио је да према новинарима понекад реагује пренагљено, мада додаје и да се то не догађа често. “Да ли сам погрешио када сам назвао новинаре Телевизије Војводине и Н1 ‘ови ваши’? Могуће је да то као председник Владе није требало да кажем. Да ли је то истина или неистина – па није баш неистина. Али, да ли ја то треба да говорим као председник Владе – претпостављам да није требало.”
Тежак ће посао имати онај ко једног дана седне да пише антологију најсрамнијих потеза Александра Вучића према новинарима, поступака којима је директно кршио право медија да објективно и без притисака извештавају, реченица којима је покушао да обесхрабри сваки покушај да му се постави било какво неулизичко питање. Јер, свако, и без изузетка свако обраћање актуелног премијера под обавезно подразумева или бешчашће новинара који пристају на све или понижавање новинара који желе да раде свој посао – треће варијанте нема.
аца нам је љут
Наравно, подразумева се да новинари нису цвећке: да више него често и сами газе стандарде своје професије, да се сагињу и тамо где не би требало, да пристају на ментално-психолошку проституцију у студијима најгледанијих телевизија, да се неретко праве глупи, неми и слепи и да су и сами допринели ниском степену угледа који данас уживају.
Ипак, какви год да су, третман који имају код премијера нема никаквог оправдања.
Пре свега, супротно свим правилима и обавезама свог статуса, премијер себи дозвољава да пропитује новинаре. У интервјуу за РТС у новембру 2016. не одговара ни на оно мало сувислих питања која му поставља Оливера Јовићевић, што укључује и питање о Савамали. Након што је безуспешно покушао да ток разговора скрене ка убијеној певачици Јелени Марјановић, водитељку ће – уз поглед “да се смрзнеш” – опоменути: “Нисте ми одговорили на питање. Како су три бараке важније од људског живота?” Наравно, неко ко није Оливера Јовићевић вероватно би му одбрусио “Нисте ви овде дошли да постављате питања мени”, али таквом премијер не би ни ушао у студио.
Прозивање новинара по имену већ је постало уобичајена пракса и о томе можда не би требало трошити речи. На конференцијама за новинаре председника Владе не сме да буде фамилијаризације, јер је свака фамилијаризација такође врста притиска – ако ништа друго, новинари се у старту доводе у неравноправан положај, пошто они које премијер назива “Ђорђе”, “Тања”, “Марија”... њему свакако не смеју да се обрате са “Александре” или “Ацо”. Иако у својим рукама држи практично сву моћ у овој држави, иако се ништа битно овде не дешава без његовог знања, Александар Вучић се новинарима и даље бави на начин који би човеку од интегритета био “испод части”.
Према речима новинара једне виђеније редакције, Вучић у великој већини случајева лично одређује који ће новинари ићи с њим на путовања, а у најбољем случају мора бар да “аминује” предлог уредника. У међувремену, ако се на неког новинара наљути због неког прилога, тај се аутоматски “скида” с већ договореног и испланираног путовања.
Једна београдска новинарка је, рецимо, буквално враћена с писте због прилога који је потписала у дневнику претходног дана. Такође, премијер зна колико је секунди трајао чији прилог о њему на буквално свакој телевизији.
Зна такође где шта може да му прође, па се код неких новинарских “миљеника” редовно појављују опаске да је баш премијеру посвећено највише времена на састанку с неким светским моћником, или да су баш због премијера биле затворене улице у XY граду. Ипак, премијерова љубав није безусловна.
Ако неки миљеник “згреши” на домаћем терену и случајно се позабави неком шкакљивом темом, од будућих путовања може да се опрости.
Осим тога, прозивање по имену, које у директним преносима може да види читава Србија, постоји и далеко од камера. И дан-данас, наиме, премијер лично зове новинаре како би их похвалио или покудио, што је школски пример притиска на медије. Наравно, питање свих питања јесте зашто новинари не реагују – зашто му не спусте слушалицу, зашто му не узврате истом мером, зашто се не удруже с уредницима и одговоре, у интересу сопствених људских, али и права грађана на објективно информисање? Разлога за то је много, а силни су се већ сати до сада утрошили на правдање, објашњавање и ограђивање.
Но, сат откуцава последње минуте и више нема времена за непотребне и јалове дебате. Уколико желе да колико за месец или два још могу ишта да раде, уколико имају макар трунку поштовања према професији коју су бирали, уколико им је остало ишта људског и професионалног достојанства – новинари ће морати да реагују, да покажу да су људска бића а не робље, да почну да извештавају о реалности а не о виртуелном свету замишљеном у Вучићевој глави, да проговоре и покажу од чега су направљени. Да попу кажу – поп, а бобу – боб.
Коментари (1)
Остави коментар02.02.
2017.
Hm...
N1 je naivna k'o francuska sobarica.
Одговори