Вести
03. 02. 2017.
Фотографи: Новинске фото-архиве штек украдене робе. Медији: Превисоке казне за ауторска права
Представници медијских организација и удружења истичу да се морају поштовати ауторска права за сваку објављену фотографију, али и да су надокнаде за неовлашћено објављивање превисоке. Фотографи подсећају уреднике да су медији једини одговорни за тужбе које им стижу.
Виши суд је новосадски Радио 021 казнио са око 780.000 динара двема неправоснажним пресудама, од којих је једна за кршење ауторских права. И док су се представници медијских удружења на данашњој конференцији, коју је поводом пресуда новосадском медију организовало Удружење новинара Србије, сложили да високе казне могу да униште локалне медије, фоторепортери су истакли да су новинске фото-архиве „штекови украдене робе“ и да фоторепортери треба да буду обештећени, те су апеловали на медије да прво питају за дозволу пре него што објаве неку фотографију.
Најпознатији новосадски портал кажњен је, између осталог, због објаве фотографије осуђеног убице Даријана Мусића. Главни уредник 021 Слободан Крајновић каже да су за објављивање имали усмену дозволу од колегинице из Курира, одакле су фотографију преузели.Због тога су, како Крајновић подсећа, осуђени на максималну казну, која са судским трошковима износи око 250.000 динара.
Друга пресуда је донета због текста о полицајцима који раде као приватно обезбеђење, а који је илустрован видео-снимком на којем се испред једног клуба виде двојица полицајаца у службеним униформама.
Они су тужили портал јер су се препознали на снимку, иако њихова имена нису била наведена, због чега је Радио 021 кажњен са 535.000 динара, са судским трошковима.
Крајновић истиче да ће се портал извући из ове ситуације, али веома тешко, с обзиром на то да за једну редакцију попут његове, која има укупно 10 људи, готово 800.000 динара значи месечни буџет за плате и доприносе.
Преживели приватизацију, али не и судове
„Казна је иста и ако неко преузме фотографију флаше воде са прес-конференције као и када преузме фотографију ратног репортера који је угрожавао себи живот или неког ко је у природи чекао три месеца да овековечи неки тренутак“, истиче Крајновић.
Он додаје и да не спори да не сме да се крши нечије ауторско право, те да су оправдане тужбе које су им од 2011. године стизале због узимања туђих фотографија, али да се при одмеравању казне судије не удубљују довољно, тим пре што локални медији не зарађују од тих фотографија.
„Ми смо прошле године на сајту у просеку зарадили месечно 168.000 динара, укључујући банере, Гоогле огласе и огласе од великих рекламних агенција. Горе од тога што нема никакве зараде на интернету јесте то што смо недавно добили тужбе за три вести из 2011. године које нико није читао. То су показатељи колико је судска пракса неусклађена са реалним стањем“, каже он.
Генерални секретар Независног удружења новинара Србије (НУНС) Светозар Раковић, председник Независног друштва новинара Војводине Недим Сејдиновић и Зорица Вишњић из Локал преса сагласни су у оцени да су казне неодмерене и да се њима угрожава опстанак медија.
„Оно што је преживело тајкунску и партијску приватизацију, што је преживело велику економску кризу, бојим се да неће преживети нову судску праксу тако драстичног кажњавања медија. Велика опасност није само у финансијском гушењу медија, већ постоји и параноични страх који је почео да се шири локалним медијима да би евентуална несмотреност редакције у брзини одлучивања могла да доведе до гашења медија“, истиче Зорица Вишњић.
Судија Апелационог суда у Београду Драгица Попеску истиче да ауторска права треба да буду заштићена, али не и презаштићена.
„Не заговарам да фотографи немају права на заштиту ауторских дела, већ да та заштита не сме бити прекомерна и гушити слободу изражавања. Не могу да говорим о томе како колеге раде, постоје различите судске одлуке, али треба да тражите изјашњење од одељења судске праксе зашто је то тако или да тражите специјализацију судија у тој области“, каже судија Попеску.
Медији да траже нагодбе, фоторепортери да буду колегијални
Председник Центра за развој фотографије Звездан Манчић каже да су медији једини одговорни за тужбе које им све више стижу, јер преузимају фотографије без питања или без потписа аутора.
„Саосећам са проблемима локалних медија, али ако знате да ћете платити пенал, зашто то радите? Зашто не контактирате с фотографима с којима имате сарадњу и који од те сарадње живе? Дакле, основна ствар у тој сарадњи јесу боља комуникација и едукација“, истиче он.Фотографије које круже медијима последњих 30 година, додаје Манчић, потпуно су неовлашћено коришћене, што су фотографи толерисали, јер је „пракса била да се не тужи“.
„Медији су те фотографије размењивали без икакве уговорне обавезе, и у међувремену створили огромне архиве. То су штекови крадене робе и те архиве су извор проблема који пече и боли сваког од нас. Свако осећа када неко нешто њему на силу узме. Дакле, не ради се о казнама, већ о обештећењу према аутору који је био суочен са неовлашћеним коришћењем нечега што можда уопште није желео да да“, додаје Манчић.
Недим Сејдиновић из НДНВ-а, међутим, упозорава на то да судски поступци нису најбоље решење у ситуацији када су медији на ивици опстанка и подсећа на могућност вансудског поравнања између медија и аутора фотографије.
„Плашим се да ускоро они фотографи који користе овај механизам ускоро неће имати кога ни да туже јер ће многи од тих медија престати да постоје“, наводи Сејдиновић.
Нагодбе су могуће решење и по мишљењу Драгољуба Жарковића, главног уредника недељника Време, који каже да га ипак „заболи када их за неку фотографију тужи колега који ју је направио на њиховој опреми“.
Стојковић: Судови аутомат за изрицање истих пресуда
Због повреде ауторских права Виши суд прима све више тужби, а таквих спорова је све више.
„То је тренд последњих година – аутори су научили која права имају и веома су агилни у њиховој заштити, што им нико не може замерити. Имају права да буде препознат њихов рад и имају права да траже накнаду. Међутим, моја импресија је да су поступци постали аутоматизовани, изостао је аналитички однос судије и удубљивање у сваки конкретан случај. Све ситуације се стављају у исти кош и на крају као да суд постаје аутомат за изрицање идентичних, унификованих пресуда“, наводи адвокат портала 021 Милош Стојковић.
Он каже да је проблем то што се при оцени материјалне накнаде узима ценовник Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, као једини званични ценовник, јер мора да се оцењује тржишна вредност фотографије.
„Ценовник се односи на уметничку фотографију и није примерено да се уметничка фотографија изједначава са неком фотографијом естрадне звезде или пеглане кобасице“, додаје Стојковић.
Звездан Манчић подсећа на то да Закон о заштити ауторских права не разликује уметничку од ауторске фотографије.
„Ако говоримо о уметничкој вредности, суд о томе не може да одлучује. О томе одлучују време и еснафи. Ауторско дело треба да буде оригинално, а европски и светски закони кажу да је оригиналност настала тиме што си одабрао тренутак, угао и начин како ћеш то фотографисати“, каже он.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.