Вести
19. 02. 2017.
Милан Терзић Барон (1944 – 2017)
Умро је Милан Терзић Барон (1944), некадашњи ваљевски гимназијалац, дугогодишњи продуцент Спортског програма РТС-а. Ваљевски амбасадор у Београду пронео је име Ваљева широм Европе и Света.
Комеморација ће сутра бити одржана у Београду, а сахрана у Ваљеву.
Из Ревије Колубара преносимо текст, из новембра 2004. године, покојног новинара Зорана Трипковића о Мићи Барону.
Прича о продуценту Спортског програма ТВ Београд - Милану Терзићу Барону
Преко хиљаду спортских ТВ преноса
Од настанка новог медија у нашој земљи – телевизије (1958), Ваљево је имало изузетне прегаоце у овој делатности, који су, уградивши себе, оставили неизбрисив траг: Милоје Мића Орловић (први спикер, водитељ, новинар), Милош Параментић (филмски програм), Милан Терзић Барон (продуцент), Миодраг Мића Узелац (редитељ)... Због специфичности стваралаштва многи од њих остали су анонимни, „скривени” иза телевизијских камера.
Текст који је пред нашим читаоцима посвећен је успешној каријери Милана Терзића, организатора, а потом вишегодишњег продуцента Спортског програма РТС-а, ТВ Београд. Реч-две о овом мање познатом занимању: „Задатак продуцента је да реализује оно што су замислили новинар, редитељ, сценограф, сниматељ. Координира рад целе екипе, усклађује поједине радне процене и контролише извршење задатака, поштујући предвиђене рокове. (...) Све је завршено када се емисија преда наручиоцу програмског сектора или обави ‘живи’ пренос” (Лексикон новинарства, Београд 1979, стр. 203).
Милан Терзић родио се 1944. у Ваљеву. Дечаци из улице дали су му надимак Барон, када му је отац набавио шубару и бунду од јагњеће коже. То је био пандан Грофу (Добросав Боба Стојнић), који је предводио децу из суседне улице на Косанчића венцу. „Када они имају Грофа, сада и ми имамо Барона” – говорили су његови другари. Као гимназијалац играо је фудбал, али се убрзо пребацио у уметничке воде. У КУД „Абрашевић” наступа у гламурозној екипи од око 100 глумаца у представи „Ромео и Јулија” (1963), која је представљала Србију на ЈУ фестивалу на Хвару.
После две успешно завршене године на Правном факултету у Београду запошљава се преко Студентске задруге на пословима документације у Телевизији. Након годину дана хонорарног стажа, октобра 1966. примљен је у стални радни однос за организатора информативног програма. Брзо показује умеће и у новинарству. Уређује и води емисију „Од јутра до повечерја”, програм на албанском, прави прилоге из културе, наравно и спорта и друге, уз редовне послове организатора. При већи догађај на коме је радио 1970. било је Светско првенство у кошарци у Љубљани, где смо се окитили шампионском титулом.
Када је 1973. у оквиру информативног програма издвојена, под руководством Боре Поповића, Спортска редакција РТС унапређен је у продуцента овог сектора у коме ће у континуитету остати пуне три деценије, све до пензионисања, 2003. године. У овом периоду захваљујући спорту видео је скоро цео свет, организовао преко хиљаду преноса из Европе, Азије, Америке, Бразила, наше земље. Око 90 међународних фудбалских сусрета клубова и репрезентације, око 150 пута летео авионом, а 45 пута слетао на аеродроме највећих метропола земљиног шара.
Из тако разноврсног и бурног живота Терзић нам је говорио о својим најузбудљивијим доживљајима – више лепим а мање тужним:
Испраћај Пелеа – На свој захтев, Бразилац Пеле, најбољи фудбалер света, опростио се од свог дреса са бројем 10 и завршио каријеру у сусрету са Југославијом (2:2), уз директан ТВ пренос, 18. јула 1971. у Рију. Величанствена Маракана са 150.000 гледалаца била је пуна два сата пре почетка утакмице. Певало се и свирало у ритму самбе, а када се појавио Пеле сви су плакали, суза је сузу стизала... Бразил је земља фудбала. На чувеној плажи Копакабани, на дужини од пет километара, где смо рекламирали воћне сокове „Србијанке”, такође смо видели неуморно играње малог фудбала на бројним уређеним теренима на песку, имају чак и лигу малог фудбала. Упозорили су нас да воде Атлантика, када су плима и велики таласи, ломе ноге неопрезним купачима. За мене су Рио и Лисабон најлепши градови света.
Црвена звезда – првак света – Токио – град од кога сам очекивао више није ме одушевио, али су нас одушевили фудбалери „црвено-белих”. Победом над Коло-Колом из Чилеа са 3:0, поред титуле првака Европе, 5. децембра 1991, постали су светски шампиони. У повратку смо имали непријатности са авионом, који је на релацији између Сингапура и Хонг-Конга често „пропадао”, што је било нелагодно, али смо срећно слетели на аеродром у Београду.
Титова смрт – Вест о Титовој смрти чуо сам на стадиону Пољуд у Сплиту, 4. маја 1980, одакле смо преносили утакмицу Прве савезне лиге Хајдук – Црвена звзеда. После саопштења званичног спикера, настао је тајац, сви су били на ногама, а онда се проломио спонтани уздах и лелек. Сви су плакали, и гледаоци и играчи. То је трајало неколико минута. Утакмица је прекинута. Збуњене и уплакане играче Звезде повео сам у свлачионицу, јер сам се налазио на терену у њиховој близини. Био сам и продуцент преноса дела посмртне поворке на Титовој сахрани у Београду.
Стваралачки, добро плаћени посао – Спортска редакција ТВ Београд, у време свог формирања, била је добро уходана целина. Ни један спорт нисмо запостављали. Ако је требало, радило се и дан и ноћ. Владао је стваралачки ентузијазам, стимулисан добрим зарадама. Највише сам научио у екипи са Владанком Стојаковићем, кога смо сви ценили, редитељем Момом Мартиновићем и сниматељем Благојем Топличићем. Са Марком Марковићем радио сам популарни „Индирект”, многе емисије су рођене из пера Драгана Никитовића Никите, Каменка Катића... Упознао сам много људи из света спорта и новинарства, у којима сам имао сараднике и пријатеље.
Први ТВ пренос из Ваљева – Када је „решено” брдо Словац, које је причињавало техничке сметње за успостављање везе са Београдом, „лед је пробијен”. Из Ваљева је реализован први пренос, 14. марта 1976, утакмице Савезне кошаркашке лиге. Све је протекло у најбољем реду иако је Југопластика победила са поеном разлике у последњим секундама – 73:72 (36:40). Публика је аплаузом наградила госте из Сплита.
Из Шведске враћени због санкција – После седам дана боравка у Шведској, у лето 1992, „најурени” смо без пардона пред сам почетак првенства Европе у фудбалу. У истом авиону, на путу кући, били само заједно са играчима, функционерима, новинарима из других редакција. Тек уведене санкције СРЈ биле су ригорозне.
Завејани на Копаонику – Те 1982. године имали смо пуно проблема са снегом. У време одржавања првенства Балкана у смучању, на Копаонику, били су велики сметови, тешко се пробијало до циља. У једном тренутку наша репортажна кола нису се видела, била су затрпана снегом. После неколико сати борбе са стихијом угледали смо светлост дана.
Победа Холифилда у Лас Вегасу – У 1996. два пута сам боравио у Америци: пратио сам Олимпијске игре у Лос Анђелесу, а у Лас Вегасу профи-бокс меч у коме је Холифилд победио актуелног првака света Тајсона. ТВ Београд је преносио тај меч. Репортер је био Јован Мемедовић. У послу нам је помогао амерички колега, наш земљак Бата Ђорђевић, иначе брат Оливере Марковић. Посебан доживљај био је велики хотел МГМ (Метро-Голдвин-Мејер) са 5005 соба у коме смо одсели. Из хотела се директно улазило у спортску дворану, где се меч одржавао. Деловала је импозантно са 16.000 места за гледаоце. То вече је додато још 2000 столица и све су биле испуњене.
Две приватне туристичке авантуре – Прва се догодила 1971. на промотивном путовању луксузним бродом „Југославија”. Трајала је пуних 14 дана – од Ријеке, водама Јадрана и Средоземља, са боравком у лукама Италије, Француске, Шпаније, Португалије, Марока, Туниса, Египта. Кретао сам се у елитном друштву уметника, глумаца, спортиста, новинара.
Са мојим другарима из Ваљева – Момом Станишићем, Драгомиром Џоковићем и Славољубом Јевтићем, „пежоом 304”, кога сам све време само ја возио, за 21 дан пропутовали смо кроз северну Италију, јужну Француску и стигли у крајњу дестинацију – Шпанију, у којој је још владао Франко. Визе нам је обезбедио некадашњи фудбалер Црвене звезде, Бане Вукосављевић, тада запослен у једној туристичкој агенцији. Било је веома узбудљиво и напорно. Када смо се вратили кући, констатовали смо да је по путевима Европе укупно пређено 8.000 километара.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.