Вести

05. 04. 2017.

Аутор: Марија Вучић и Светлана Палић Извор: Славко Ћурувија Фондација

Михајловић: Коминистри ми нису оставили ниједну информацију о решавању убиства Ћурувије. Ништа

Некадашњи министар полиције Душан Михајловић рекао је на данашњем суђењу за убиство Славка Ћурувије да је Бранка Прпа, једини сведок убиства, дошла код њега и рекла му да је видела лице онога ко је пуцао. Иако је у истрази рекао да зна кога је Прпа препознала, сада је најпре одбио да изговори његово име „јер је због тога тужен“, а онда је рекао да се имена „не сећа“.

Михајловић је данас пред Специјалним судом навео да је препознавање убице од стране Бранке Прпе једино непосредно сазнање које он има у вези са овим случајем, јер је она, како је рекао у истрази а сада и поновио, дошла код њега крајем 2003. године, рекавши му да би желела да полицији да исказ другачији од првобитног.

„Она је дошла код мене и изнела да није дала прави исказ после убиства, јер се плашила за своју безбедност и није имала поверења у полицију, али да сада има и зато хоће да изнесе неке чињенице. Рекла је да није тачно то што је тврдила да је убица имао фантомку, већ је његово лице добро видела и запамтила и може да га препозна. Пристала је да то каже званично и полицији, што је и урадила, о чему постоји и белешка“, рекао је Михајловић.

Тада је у полицији Прпи показан фото-албум могућих починилаца и она је препознала тадашњег криминалца Луку Пејовића као потенцијалног убицу, али не са стопроцентном сигурношћу.

Да зна да је Прпа препознала Пејовића, Михајловић је рекао у истрази, а поједини досад испитани полицајци, који су тада радили на истраживању убиства, као што је Драган Карлеуша, рекли су да је Михајловић као министар на колегијумима њима чак говорио да је убица Пејовић и „да немају појма“, као и да је у некој мери вршио притисак на полицију да Пејовића оптуже за убиство, што ипак није урађено јер није било довољно доказа.

Ипак, Михајловић је данас на питање адвоката одбране Зоре Добричанин Никодиновић да ли зна кога је Прпа препознала, одговорио да не жели да одговори на то питање „јер је због тога тужен“ и подсетио судију да му је на почетку суђења указала на његово право да на нека питања не одговори.

Пошто му је судија Снежана Јовановић рекла да је његово право да не одговори на питање само уколико се не сећа или ако би њега или његове ближње „одговор изложио опасности, материјалној штети или великој срамоти“, али да пред судом мора да каже зашто не жели да одговори, Михајловић је рекао: „Не сећам се.“

Адвокат деце Славка Ћурувије, Радета и Јелене, Слободан Ружић каже да неко највероватније води парнични поступак против Михајловића за накнаду штете, па је „неспретно рекао да се тога не сећа“.

„Није ни спорно да је министар то рекао 10 пута у јавности, и у истрази, не бих у томе тражио неки дубљи разлог“, рекао је Ружић.

Иначе, Михајловић је данас рекао и да су, након што је Прпа препознала Пејовића као убицу, тадашњи начелник УБПОК-а Боро Бањац и тужилац Јован Пријић издали заједничко саопштење у коме су навели да је случај скоро решен.

Случај ипак није решен ни за време Михајловићевог мандата, а ни готово 15 година касније.

„Све то је било (Прпин исказ, прим. аут.) у веома неповољно време, јер се знало да ће ускоро бити расписани избори, и не могу да проценим да ли је то и колико утицало да се за мог мандата случај не реши. Током мог боравка у Министарству се није отишло даље од тога, и моје инсистирање на томе би било погрешно, јер би могло да буде протумачено да ја то радим у предизборне сврхе, а не због истраге“, казао је Михајловић.

Он је рекао да му није познато шта се даље дешавало након што је Прпа дала исказ полицији, јер је ускоро отишао са места министра.

Осим ових непосредних сазнања, Михајловић тврди да је све остале информације, како у вези са убиством Ћурувије, тако и у случају Ибарске магистрале и Ивана Стамболића, добијао од својих најближих сарадника – генерала Сретена Лукића и тадашњег начелника УБПОК-а Боре Бањца, али се мало тога о Ћурувијином случају данас могао сетити.

Формирање УБПОК-а и борба „против хидре која се зове мафија“

Ова три случаја из времена Милошевићеве власти су на почетку 21. века у полицији сматрана приоритетом, а јавност је за њихово решавање била веома заинтересована. Тада су тројица коминистара полиције формирала радну групу „Поскок“ у оквиру МУП-а, у којој су три тима засебно радила на истрагама.

Сама радна група, каже Михајловић, није имала капацитета за решавање оваквих случајева и било је неопходно направити званичну јединицу која ће се бавити тиме у првим годинама демократије, када се полиција, каже, без капацитета суочила са проблемом организованог криминала – „том хидром која се зове мафија“.

„Прво, нисмо имали законску регулативу. Организовали смо се да по угледу на Италију донесемо тзв. антимафијашки закон. Проблем је што је он усвојен касно, и искасапљен током усвајања. Други проблем био је оперативни – редовна полиција и Управа криминалистичке полиције нису биле оспособљене за борбу против организованог криминала. Готово да није било нерешених случајева, макар и најтежих кривичних дела из класичног криминала, али све што је било са мафијашким предзнаком – ишло је споро“, објашњава Михајловић.

Зато су, каже, сарађивали са ОЕБС-ом и европским полицијама и договорили су се да формирају УБПОК, што није било лако јер је требало наћи и оспособити кадрове и решити проблем простора (просторије МУП-а срушене су током бомбардовања, прим. аут.).

Када је УБПОК најзад формиран, оперативци су преузели рад на ова три случаја, а прикључили су им се и они који су дотад у „Поскоку“ радили на тим случајевима.

Михајловић је рекао да пре тога није ни знао да таква радна група постоји, нити шта је уопште урадила.

„Резултате тог ‘Поскока’ преузео је УБПОК, али ми нису познати јер ми претходници коминистри нису оставили ништа, ниједан документ, ниједну информацију, да неко каже – е то и то је досад урађено на решавању тих случајева. Ништа“, казао је Михајловић.

Гвоздена врата РДБ-а

И у УБПОК-у су ова три случаја била приоритет, али то, према Михајловићевим речима, није значило да су остали предмети запостављани, већ да су оперативци који су радили на њима могли да користе све ресурсе Министарства и да сарађују са Државном безбедношћу која је тада била део МУП-а.

Наиме, према Михајловићевим речима, један од његових првих министарских задатака 2001. године био је да сагледа стање у истрази на сва три случаја.

У разговорима са шефовима тимова испоставило се да је јавна безбедност наишла на „гвоздена врата Државне безбедности“ и због тога је истрага тапкала у месту, с обзиром на то да је било познато да су припадници Државне безбедности Ћурувију пратили на дан убиства.

„Пошто је Државна безбедност била део МУП-а, договорили смо се да се формирају екипе, да се полицији придруже оперативци ДБ-а и да се та врата отворе. Да ли је то помогло истрази? Мислим да јесте, јер је расветљен случај Ибарске магистрале, а у преостала два случаја није дошло до финализације, али је сигурно било помака због те сарадње“, рекао је он.

„Повленске магле и видици“ са посветом Милошевићу?

Адвокат окривљених Милана Радоњића и Ратка Ромића Зора Добричанин Никодиновић питала је Михајловића да ли је истина да је Слободану Милошевићу, док је био у Хагу, послао примерак своје књиге „Повленске магле и видици“, са посветом у којој пише да зна да Милошевић није крив за убиство Ћурувије.

Михајловић је одговорио да то није тачно, а на питање Зоре Добричанин Никодиновић да ли зна да постоји примерак са таквом посветом, Михајловић је повишеним тоном поновио да то није тачно и рекао: „Покажите ми га онда“.

Током краћег препуцавања у којој су Добричанин Никодиновић и Михајловић једно другом упадали у реч, Михајловић је рекао да не жели да га неко вређа у судници и оптужује да лаже.

Расправу је прекинула судија Снежана Јовановић, запретивши обома казном.

Душан Михајловић сутра наставља са сведочењем.

Бањац: Слабо познајем предмет Ћурувија

Пре Михајловића сведочио је Боро Бањац, начелник Управе за борбу против организованог криминала  (УБПОК) током акције „Сабља“, који је изјавио да је једини очевидац убиства Славка Ћурувије, Бранка Прпа, препознала, са вероватноћом од 75 одсто, Луку Пејовића као убицу, што је тужилац одбацио као недовољно за подизање кривичне пријаве. У време препознавања Лука Пејовић је већ био убијен.

„Истог дана када је Бранка Прпа била на препознавању, о резултатима тог препознавања обавештен је специјални тужилац. Он је сматрао да то није довољно за подношење кривичне пријаве“, рекао је Бањац, додајући да и он као полицајац никада није подносио кривичне пријаве а да препознавање није било сто одсто.

Бањац је у неометаном излагању испричао како слабо познаје предмет убиства Славка Ћурувије и да све што зна, зна тако што су га о томе извештавале колеге Родољуб Миловић и Славиша Совтић, припадници некадашње специјалне полицијске јединице „Поскок“. Рекао је да је, у суштини, имао две кључне информације о том случају, једна је о препознавању Бранке Прпе, а друга да су Милан Радоњић, Ратко Ромић и Мирослав Курак одбили полиграфско испитивање у време кад су били привођени у акцији „Сабља“.

Полицијска акција „Сабља“, подсећамо, организована је након атентата на премијера Србије Зорана Ђинђића с циљем да се нађу и ухапсе његове убице. Акција је послужила и за обрачун са припадницима земунског криминалног клана, али и за покушај расветљавања неких других нерешених убистава за која се претпостављало да имају политичку позадину.

„Искористили смо овлашћења која је полиција у том тренутку имала, а то је могућност привођења и притвора, да расветлимо убиство Славка Ћурувије“, рекао је Бањац, објашњавајући зашто су током „Сабље“ хапшени Радоњић, Ромић и Курак.

Он је рекао да се методом разговора покушало доћи до нових информација и сазнања. На овај део излагања оптужени Радоњић и Ромић су имали жестоке примедбе. Ромић је, тако, тврдио да је у притвору остао 90 дана, током којих је био изложен, како је рекао, психичкој тортури. Прећено му је, како је рекао, да ће му ухапсити жену, а децу дати на социјално старање. Бањац је одговорио да први пут чује за тако нешто.

У неколико наврата током унакрсног испитивања Боре Бањца, тема је била бели голф, инкриминисани аутомобил, који је, према оптужници, на дан убиства користио Ратко Ромић довезавши њиме на место догађаја убицу Мирослава Курака.

Боро Бањац је у ранијем исказу, при којем је на овом сведочењу остао, јасно рекао да је УБПОК имао сигурна сазнања да је на дан убиства Ратко Ромић виђен на лицу места у поменутом белом голфу, да је истог тог дана сипао гориво и мењао таблице, те да је то непобитно утврђено.

На поновљена питања судије, бранилаца окривљених и оптужених, Бањац се на главном рочишту није тако децидирано изјашњавао, тврдећи да информације има од колега и да се радило о „оперативним подацима“.

Ромић: Саслушавао ме припадник једне стране службе

Окривљени Ратко Ромић тврдио је да га је саслушавао припадник стране обавештајне службе док је био у притвору током акције „Сабља“. Он и Радоњић питали су сведока Бањца, у то време начелника УБПОК-а, да ли су страни обавештајци имали канцеларије у УБПОК-у, да ли су „координирали и управљали“ радом УБПОК-а. На ове тврдње Бањац је био категоричан: „То није тачно!“