Вести

15. 04. 2017.

Аутор: Марија Вучић Извор: Цензоловка

Ни након 10 година не зна се ко је покушао бомбом да убије новинара Дејана Анастасијевића

У ноћи између 13. и 14. априла 2007. године експлодирала је кашикара постављена на прозор новинара Времена Дејана Анастасијевића.

Само пуком срећом, он и његова породица избегли су смрт, али се ни данас не зна ко је и по чијем налогу покушао да га убије. Како Анастасијевић каже за Цензоловку, поступак је 10 година касније у предистражној фази.

Бомба на симсу прозора Анастасијевићеве спаваће собе експлодирала је око 2.50, док су он и његова супруга спавали. Поред те бомбе била је постављена још једна, која, срећом, није експлодирала.

У експлозији су пробијени дупли прозори и метални венецијанери, а фрагменти бомбе забили су се на неколико места у спаваћој соби – један на свега двадесетак центиметара од њихових глава. Опет срећом, Анастасијевићева ћерка се те ноћи вратила с рођенданске прославе који минут након експлозије.

Како је тада писао овај недељник, убрзо је у редакцију дошао тадашњи председник Борис Тадић, Анастасијевићу и Времену су се јавили тадашњи министар полиције Драган Јочић, директор БИА Раде Булатовић, као и премијер Војислав Коштуница, и сви они су их уверавали да ће случај бити расветљен у најкраћем року.

Од тада је прошла читава деценија. Ни након што је полиција на самом почетку обавила увиђај, испитала сведоке и преконтролисала аутомобиле, а Републичко јавно тужилаштво оквалификовало овај догађај као тероризам, није познато шта се даље дешавало, нити је, како кажу у Времену, саопштен неки опипљив резултат истраге.

Пола године након догађаја, Анастасијевић је, према сопственим речима, у недостатку тих резултата био принуђен „да се сам игра приватног детектива на сопственом случају“.

У ауторском тексту „Ко ми је ставио бомбу на прозор?“ који је написао за овај недељник изнео је неке дотад непознате информације: да је пре покушаја убиства из Хашког суда био упозорен да је лидер СРС-а Војислав Шешељ по својој супрузи Јадранки у Београд послао списак потенцијалних сведока које би требало застрашити или елиминисати, међу којима је и Анастасијевић.

На списку се, како је написао, нашао због свог сведочења против Слободана Милошевића 2002. године, „из којег је део сведочења који се односи на Шешеља тужилаштво уврстило у доказе против војводе“.

Јадранка Шешељ је потом, уз увреде, запретила Анастасијевићу тужбом, након чега су радикали, предвођени тадашњим генералним секретаром Александром Вучићем, појачали кампању против овог новинара, користећи за то информације и писане материјале „који су требали да нас разобличе као моралне ништарије и стране плаћенике, а који су му, судећи по формату, стилу и жаргону, били достављени из БИА, што, с обзиром на дубоке и разгранате везе радикала и тајне полиције, не би смело никог да изненади“.

Анастасијевић је тада написао да се не усуђује да на основу ових чињеница оптужује било кога за покушај убиства, већ оптужује органе гоњења који: „Нису смогли воље и храбрости да отклоне опасност за мене и моју породицу“.

Са свим овим информацијама, али и бројним другим које се могу прочитати у наведеном тексту из 2007. године, Анастасијевић је упознао полицију, али су га само „саосећајно гледали“, а министар Јочић је рекао да ће његов случај тешко бити решен „јер није лако открити нешто за шта нема повода“, чиме је причу свео „на ниво више силе, такорећи елементарне непогоде“.

Цензоловка: Ни полиција ни Републичко јавно тужилаштво нису одговорили на питање Цензоловке докле се стигло са решавањем овог случаја десет година касније. Каква су Ваша сазнања?

Анастасијевић: Поступак је застао у предистражној фази после, ја мислим, неколико недеља, након чега је полиција сав прикупљени материјал послала у тужилаштво, и тамо и дан-данас вероватно стоји на дну неке фиоке. Према мојим најбољим сазнањима, та фасцикла није ни пипнута.

Цензоловка: Да ли имате информација зашто је стало?

Анастасијевић: Зато што истражне радње нису довеле ни до чега.

Цензоловка: Истражни органи нису добро одрадили свој посао?

Анастасијевић: Да, управо то. Ни полиција ни тужилаштво нису урадили свој посао, јер је тужилаштво могло да тражи додатне информације из полиције, што мене наводи на закључак да није постојала добра воља да се тај случај реши.

Цензоловка: Мислите ли да је у питању недостатак добре воље или евентуални притисак на истражне органе?

Анастасијевић: Па политичке воље, ако хоћете тачније. У тексту који сам написао шест месеци након тога изнео сам детаљне податке о томе шта ја мислим да се заправо десило и ко би могао бити одговоран. Још пре него што сам текст написао, све сам то дао полицији, на шта ми је речено: Лепо је то, можда си и у праву, али ми немамо доказа. Тако да је просто остало на томе. Све ме то наводи на сумњу да, упркос обећањима тадашњег председника Бориса Тадића, једноставно није постојала воља да се тај случај разреши, нити постоји данас.

Цензоловка: Кад су истражни органи последњи пут контактирали с Вама?

Анастасијевић: Не сећам се, то је било пре више година. Рекао бих да је то било кад сам последњи пут разговарао са инспектором уочи објављивања тог текста, дакле негде у другој половини 2007. године.

Цензоловка: Својевремено сте сумњали на Шешеља. Шта сад мислите о томе?

Анастасијевић: И даље мислим исто оно што сам тада мислио, али не само на Шешеља. Шешељ је тада био у Хагу, а СРС је био у дубокој опозицији. То је било пре него што је створена Српска напредна странка и сви су били заједно, али су били у опозицији и били су прилично маргинализовани у то време. Да су само они у питању, ја сам сигуран да би се то решило. Међутим, као што сам и навео у тексту, сумњам да су радикали ту били само извођачи радова, а да је логистика стизала из Службе државне безбедности.

Само да приметим, на крају, да ниједно убиство или покушај убиства у које је та служба била умешана, од Ћурувије до Драшковића, није досад правоснажно завршено.

Цензоловка: Да ли се данас осећате безбедно, с обзиром на то да тај ко Вам је поставио бомбу можда данас слободно шета улицама?

Анастасијевић: Покушавам да не мислим о томе. Осећао бих се у сваком случају много боље када би неко одговарао. И у тој причи чак нисам ја важан, него се ради о још једном случају напада на новинаре који није расветљен. То је нешто што представља константу код нас – да напади на новинаре, посебно када има индиција да су у њих умешани државни органи, никада не буду решени.

Цензоловка: Како гледате на ефикасност истражних органа и правосуђа, с обзиром на нерешене случајеве убиства Славка Ћурувије, Даде Вујасиновић, Милана Пантића, и бројне случајеве претњи, застрашивања, напада на новинаре?

Анастасијевић: Сви ти случајеви имају нешто заједничко, а то је да постоје јаке индиције да су у те случајеве умешани државни органи. Било као институције, било као државна безбедност, било као појединци на власти, као у случају Пантића. Такви се случајеви по правилу никада не разрешавају, и то представља проблем не само за мене, не само за новинаре, него и за све грађане Србије. Или би бар требало да представља проблем. За власт то очигледно није проблем.

Цензоловка: То што се Вама десило било је пре тачно десет година. У поређењу са периодом од пре десет или више година, с обзиром на различите режиме, да ли смо, према Вашем мишљењу, напредовали или назадовали када је реч о безбедности новинара?

Анастасијевић: Физичких напада на новинаре сада има мање јер нема потребе за тиме. Те ствари се не раде због револта текстом или неким медијским садржајем због којег је новинар нападнут, него као порука и као мера за спречавање чачкања по незгодним темама. Сада за тим нема потребе, зато што су медији у огромној већини на други начин доведени у ситуацију у којој се осетљиве теме не чачкају. Али не треба заборавити да су моје колеге из КРИК-а, БИРН-а итд. биле демонизоване релативно недавно, а да на то држава такође није реаговала.

Цензоловка: Колико су новинари били тада и сада солидарни с Вама, и колико су солидарни са новинарима ЦИНС-а, КРИК-а, БИРН-а и других који су изложени претњама и притисцима?

Анастасијевић: Да се не лажемо – новинари нису таксисти и нису као професија јако солидарни ни у свету ни код нас. Нека врста основног осећања солидарности постоји. Бар кад је реч о мојим колегама, ја се сећам да сам добио готово једнодушну подршку у то време и да ме је то пријатно изненадило, јер сам по природи песимиста кад је реч о људској природи.

Цензоловка: Споменули сте Ћурувију. Пре три дана, 11. априла, била је 18. годишњица убиства, суђење је почело 2015. године. Како Вам се чини правац у коме суђење иде и да ли видите епилог у неко скорије време?

Анастасијевић: Наравно да пратим тај случај. Не могу да прогнозирам како ће се он завршити, али чињеница да тај случај није затворен после толико година говори нешто о нашем правосуђу. И онда када наши политичари траже да се изручи Рамуш Харадинај да би му се судило у Србији, помислим на случај Ћурувија, на атентат на Ибарској магистрали и на неке друге случајеве који или нису разрешени или суђења трају у бескрај. Помислим како људи, који један релативно једноставан случај убиства не могу 18 година правно да обраде, мисле да могу да суде у врло компликованом случају Рамуша Харадинаја и оптужби за ратне злочине.

Цензоловка: Неко време сте живели у Бриселу, у срцу Европске уније. Има ли, према Вашим сазнањима, у ЕУ примера да се годинама не зна ко је претио, убио новинара, ставио бомбу на прозор?

Анастасијевић: Као када је реч о људским правима уопште и слободи медија конкретно, ЕУ формално то осуђује, међутим, она у ствари нема инструменте да се тиме озбиљно бави. За такве случајеве надлежни су полиција и правосуђе индивидуалних земаља, који су дужни да раде свој посао. Колико ће индивидуално правосуђе и полиција бити ефикасни, зависи од земље до земље. Заиста не бих улазио у статистику – чињеница је да је новинарски посао опасан, али је и чињеница да у неким земљама полиција и правосуђе функционишу боље него у неким другим.

Цензоловка: Је ли Ваш одлазак био инициран покушајем убиства?

Анастасијевић: У Брисел сам отишао 2008. године као стипендиста ПЕН-а, а други пут након што сам се вратио 2011. као дописник Тањуга. То јесте било индиректно повезано са покушајем убиства, али заиста није само то. Новинарски посао носи неке опасности, али доноси још увек и неке привилегије, па тако можете на неко време као дописник у иностранство.

Ја иначе мислим да човек, ако то било како може себи да дозволи, треба на сваких десет година једно пар година да проба да живи негде другде, да се не би запарложио и провинцијализовао. То је нека ствар менталне хигијене.