Вести

03. 05. 2017.

Аутор: Весна Вујић Извор: Цензоловка

Слобода медија у Србији тешко угрожена. Имамо само мала острва слободе (I)

Др Јованка Матић говори о томе зашто у Србији нема чак ни рутинског, свакодневног извештавања, које задовољава основне стандарде непристрасности, баланса и важности, и зашто је напад на слободу медија најјаснији израз аутократске природе режима.

Др Јованка Матић је један од најбољих познавалаца новије историје и праксе српског новинарства. Од када је крајем осамдесетих дипломирала на београдском Факултету политичких наука, она непрестано истражује, анализира и указује на важност ширења медијских слобода као битног чиниоца демократског друштва. Тако да је Дан слободе медија прави тренутак за разговор с њом.

Магистрирала је комуникације на канадском универзитету „Сајмон Фрејзер“, а докторирала на ФПН-у. Професионална каријера везана јој је за Институт друштвених наука, где већ дуго ради као научни сарадник у Центру за политиколошка истраживања и јавно мњење.

Узор јој је амерички професор Ноам Чомски, који се, подсећа, деценијама  бави медијима и захваљујући којем су милиони људи схватили значај утицаја медија на демократију.

Оно што др Јованку Матић издваја међу неколико врсних домаћих познавалаца новинарства није само прецизно сагледавање квалитета информисања јавности већ пре свега начин писања и говора о томе тако „да је цео свет разуме“.

То најбоље показује њена потрага за разумљивим речником којим ће бити саопштени резултати обимног и свеобухватног истраживања „Медијске слободе Србије у европском огледалу“, које је обављено пре пет година.

„Радила сам неколико месеци и јако сам се мучила да то напишем на један неакадемски начин, да то буде разумљиво људима који се мало разумеју у медије“, каже саговорница Цензоловке.

И док новинари повремено одустају од борбе за слободу и независност своје професије, др Јованка Матић каже да и она има тренутке када се осећа обесхрабрено. Међутим, истиче да није уморна од медијске приче.

Зато ваљда и не чуди што је занима све што се догађа на светској медијској сцени. Недавно је боравила у Перуђи, да би на Међународном фестивалу новинарства из прве руке сазнала чиме се у овом тренутку баве новинари највећих светских медија, који су неколико дана, на тридесет пет панела дневно, говорили о изазовима и могућим решењима за очување и унапређење професије.

Тако, на пример, дигитални медији покушавају да развију 3Д продукцију вести у којој људи могу да доживе догађај као да су на лицу места (иммерсиве јоурналисм).

Др Јованка Матић уз осмех коментарише: „Немају они проблеме које ми имамо.“

Цензоловка: Слобода медија у Србији готово из дана у дан постаје све мања, док један део грађана говори о медијском мраку. Докле смо заиста дошли?

Матић: Слобода медија у Србији је тешко угрожена. Може се говорити само о малим острвима медијске слободе. Владајућа странка се веома потрудила да већину традиционалних медија, посебно телевизију, а затим дневну штампу, стави у функцију власти.

Медији који нису у саставу њене пропагандне машинерије – створене превасходно економском контролом финансирања медијског бизниса и клијентелистичким положајем медија – веома су ретки и имају малу публику. Било да је реч о телевизији, као што је кабловски канал Н1, дневној штампи, у којој само лист Данас није контролисан, или о магазинској недељној штампи.

Не ради се само о недостатку истраживачког новинарства, већ редовног, рутинског, свакодневног извештавања које задовољава основне стандарде непристрасности, баланса и релевантности. Медији су постали ругло професионалног новинарства.

Цензоловка: Да ли је угрожено слободно информисање и на интернету?

Матић: Под ударом власти је и интернет, иако он успева да разбија овај наметнути медијски мрак. То није толико заслуга професионалних редакција, колико активности појединаца који на друштвеним мрежама умножавају садржаје непоробљених медија и пласирају друге информације које садрже другачија виђења стварности од оних које им намеће власт, а посебно њен челник Александар Вучић својим интензивним маркетиншким активностима.

Испунили четири од 27 европских принципа слободе медија

Цензоловка: У поређењу са европским стандардима слободе медија, где се Србија налази?

Матић: У истраживању „Медијске слободе Србије у европском огледалу“, које је спроведено 2012. године, на основу критеријума Савета Европе: 27 базичних принципа према којима се мери степен слободе медија у чланицама СЕ, закључак је био да ми испуњавамо само четири. И то она која нису нарочито значајна: слобода запошљавања у медијима, слобода приступа интернету, изостанак државних функционера у медијима, доступност ексклузивних права. Све остало или делимично или потпуно недостаје.

Издвојена су четири критеријума по којима Србија највише одступа од европских стандарда. То су: економски положај медија, заштита медија од политичког утицаја, безбедност новинара и радна права новинара.

Цензоловка: Каква је данашња слика?

Матић: Врло мало се поправила, само је формално правно регулисан медијски рад, иако у пракси има мало од тога.

– У ствари, дошло је до великог назадовања у економском положају медија који су сада економски заробљени.

– У медијском систему се злоупотребљавају нови механизми финансирања медија, као што је пројектно финансирање.

– Политички утицај на медије је јако интензивиран. Правосуђе то не санкционише, него и оно само постаје извор притиска на медије.

– Независност регулатора и независност јавних медијских сервиса је погоршана.

Потпуно је обесмишљена улога регулатора, велики је притисак на јавни медијски сервис, који се у кризним ситуацијама приклања власти, и дошло је до драстичног пада плурализма садржаја.

– Јавни простор за дебату је додатно смањен. И медији који су некад били релативно прихватљиви, претворили су се у део пропагандне машинерије. Машинерија значи да ту постоји нека координисана активност тих медија на одређеном деловању, као што су Информер, Пинк и Студио Б. Напретка практично нема, а велики је назадак.

Приоритети медија се потпуно поклапају са приоритетима власти

Цензоловка: Недавно су завршени председнички избори а да нисмо видели сучељавање кандидата. Очекивало се да то организују РТС и РТВ као јавни медијски сервиси. Да ли је данас тако нешто замисливо у иоле демократским земљама?

Матић: Изборно извештавање било је само један од аспеката изборног процеса који му је одузео карактер слободног и поштеног политичког чина, али је оно најважније јер има највише утицаја на доношење бирачке одлуке.

Не ради се само о изостанку дебате председничких кандидата, која је у САД демократски стандард од 1960. године, а у већини европских земаља бар у последњих двадесетак година. Целокупно извештавање најутицајнијих традиционалних медија, укључујући и јавне сервисе РТС и РТВ, било је у супротности са стандардима регулативе понашања медија током изборне кампање.

Осим Александра Вучића, сви остали председнички кандидати су дискриминисани – како квантитативно, тако и квалитативно. Један је добио максималан, а други минималан публицитет. Први је увек приказиван позитивно, а главни опозициони кандидати већински негативно и дисквалификаторски.

Највећи утицај на бираче ипак има редовно, свакодневно извештавање медија о најважнијим догађајима дана, а ту је кандидат Вучић био у недостижној предности. Он медијску кампању води већ годинама, и то тако да се главни приоритети медија у потпуности поклапају са приоритетима власти, па је њихова слика стварности, мимо изборних догађаја, истоветна са сликом стварности коју намеће власт.

Цензоловка: Поводом захтева грађана на Протесту против диктатуре за смену челних људи РТС-а огласио се само директор Драган Бујошевић, и то да би рекао како га радује што су „сви љути на РТС“.

Матић: Често ћете од људи са РТС-а чути да на сваку критику одговарају „ми смо бољи од свих других“. Они заиста јесу бољи, то је неоспорно. Они имају много разноврснији програм, али они имају много више новца, више људи, у неким случајевима врло добре стандарде квалитета програма.

Они подбацују у информативном програму. Не остварују своју улогу. Тамо још влада модел државне телевизије, то је суштина. Тамо не постоје људи који имају свест о томе шта је јавни сервис, да је то један потпуно нови концепт, другачије понашање и новинара и организације рада.

Они су у социјализму били јако прогресивни, они су доносили нове вредности, па још увек живе у том времену да су они једина бакља. Они су задовољни када се погледају у односу на Пинк, који је драстично променио своју улогу – од неважног информативног медија постао је информативно врло значајан.

Из периода Бориса Тадића, када је тихо подржавао ту власт, претворио се у најагресивнијег гласноговорника садашње власти. Ту се РТС осећа добро. Имају јако велику гледаност и они су тиме задовољни, а у ствари не схватају да је идеал јавног медијског сервиса нешто друго. Не постоји мотив који ће  вући ка тој улози.

Власт их притиска – треба да будете ближи нама, а они се као одупиру и срећни су кад успеју да се одупру.

Гледаоци не врше притисак да се промени информативни програм и само нека мала острва критичке јавности критикују РТС. Одакле њима мотив да се они промене?

Сад је ово добар мотив, демонстрације које поручују „ви не испуњавате своју основну улогу, не извештавате на професионалан начин о ономе што вам се догађа испред носа“. Одатле може да проистекне притисак за промену РТС-а.

Цензоловка: Али то тражи и министар Вулин, који је пак незадовољан великом дужином времена које РТС посвећује демонстрацијама.

Матић: То је типичан начин на који власт дискредитује све оправдане захтеве – тако што обесмисли захтев који је кренуо из једног аутентичног интереса, па каже „ево и ја сам незадовољан јер вама придају сувише велику пажњу, ви сте неважни“.

Прво мора РЕМ као регулатор да тера РТС да се промени јер је улога РТС-а у закону другачије дефинисана. Скупштина Србије треба да га тера јер усваја извештаје о раду РТС-а, па ће да каже – нисмо задовољни вашим радом. У ствари, нема те снаге која ће да гура РТС у правцу промена.

ТВ Панчево цимбол слуганства

Цензоловка: Медијски линч неистомишљеника је учестала појава, па у новије време предњачи ТВ Панчево под руком Мирослава Милакова, главног уредника, који је и функционер СНС. Најновији случај је задирање у приватност и прогон судије Вишег суда у Панчеву Станке Симоновић која је укинула три осуђујуће пресуде против новинара Стефана Цветковића из Беле Цркве.

Матић: Телевизија Панчево је прави симбол назадовања медија. Деведесетих, за време главне уреднице Офелије Бацковић, та је телевизија била симбол независности локалног медија, који се одупире притисцима. Па је у време Ђиласа била при власти, али на благ начин. Председница општине тада поручује – ми смо партнери, ми радимо у истом циљу, ми треба да се повежемо.

Сада, међутим, имате директну репресију, па и недавно са пиштољем Саше Јанковића, који је као заштитник грађана говорио на грађанској трибини. Реч је о потпуној деградацији једног медија – од симбола професионалног новинарства до симбола слуганства.

Овај случај је важан и због тога што је правосуђе, и иначе, јако слаба карика система који делује на заштити слободе медија и као неко кога новинарска заједница доживљава као свог противника. Такво стање се још више погоршало, што показује пример грађанске тужбе министра полиције против медија када се у рекордном року донесе одлука у његову корист.

Протести су веома важни.

Цензоловка: На који начин променити медијску слику, успоставити слободно информисање?

Матић: Ево, људи за РТС кажу „па није тако страшан кад упоредите са другим медијима“. У чему је страшан? У томе што нема водећу улогу која каже: „Ово је модел, хоћу балансирано извештавање и о радикалима и о Белом и о Јанковићу и о Јеремићу. И када вам представимо аргументе, онда ћете ви, грађани, одлучити.“

Замислите да имате идеалан јавни сервис који је од када је Вучић дошао говорио „па ово није реално што он говори, хајдмо да анализирамо како се власт понаша“, да се отвори дебата о томе, па ће се издвојити и неке позитивне ствари које та власт ради.

Сада се све гура у супротности, гурају се медији да буду само критички настројени, јер је овде пропаганда толико јака и успоставља се баланс само ако имате пропаганду са супротне стране.

Јавности треба један независан медиј који ће понудити аргументовану дискусију и да онда људи сами донесу одлуке. Ми рачунамо на тог гледаоца као на неко рационално биће које је у стању да препозна свој интерес кад му сучелите аргумент. То је идеалистички приступ.

Морате неговати таквог грађанина. Ако није постојао пре 50 година, данас има могућности да такав и постоји, то је разлог политичке културе. Морате му стално нудити могућности да он расте, да сазрева да уме то да схвати.

Ми немамо чак ни 10 година таквог грађанина, јер ми унапред рачунамо да он не уме да препозна властити интерес и да му треба натурити мишљење – репресијом или суптилном пропагандом.

Цензоловка: Грађански протести у Србији управо на то указују?

Матић: Протести су јако важни. Грађани показују да желе самостално да одлучују – да, ми смо способни да сами одлучујемо, видимо да ово иде у добром правцу, а ово иде у лошем правцу. Та диктатура, како бих рекла, то је један концепт невидљив, неопипљив, али они схватају да се ту нешто догађа.

Јако је важно што се протести зову „Протест против диктатуре“. Диктатура је једна страшна реч, млади људи осећају да притисак на њихове животе иде са свих страна, чак не мислим да су они политички довољно освешћени да кажу „ово је политичка диктатура“.

Цензоловка: Студенти на протестима кажу да данас „за увођење диктатуре више није потребно да се грађанима прети применом физичке силе, довољно је да се блокирају медији“.

Матић: Напад на слободу медија је главни индикатор, најјаснији израз аутократске природе режима. Али је тај режим диктаторски по много чему другом: централизација новца, централизација власти, нема локалне самоуправе, довођење људи у зависан положај од државе.

Љиљана Бачевић, врстан истраживач јавног мњења, каже да је исход избора одредио у малој мери страх. Суштина је да су људи интересно гласали, јер су зависни од овог режима. Позиције које су стекли су лабаве ако Вучић оде са власти. Они гласају, не из убеђења, него из своје егзистенцијалне зависности. То је рационално понашање, ту ми не знамо колики је удео застрашивања, али је велики број људи, не само партијских чланова, који су заиста егзистенцијално зависни.

Чланови Савета РЕМ-а заслужују да буду разрешени.

Цензоловка: Један део грађана истиче да поруке политичара са телевизије, па и самог премијера, представљају атак на здрав разум.

Матић: Не бих рекла. Вучић има јако добар маркетинг, он за одређене циљне групе шаље врло адекватне поруке. Он има говоре у којима је порука упућена Европи, има поруке које су упућене човеку који ништа не разуме и има оне које су упућене маргиналним групама.

Он вешто води кампању, далеко превазилази све наше досадашње манипулаторе, али зато што се само тиме бави, што је то његова основна активност као политичког и државног лидера.

Чак не бих рекла манипулација, него утицај на одређене циљне групе да би се произвела одређена реакција. Он то мајсторски ради. Ми немамо ту врсту повратне спреге која ће да указује да то није тачно, да је нереално, да је то лаж, да то не вреди.

Цензоловка: Медијски закони су створили основу за медијски плурализам: плурализам власништва и садржаја, али као да нема институција да их спроводе, нити да их штите.

Матић: Заштита и унапређење плурализма задатак је регулаторног тела за електронске медије, РЕМ-а, и Министарства културе и информисања. Медијско законодавство боље је регулисало структурни, тј. власнички плурализам него плурализам садржаја. Ипак, ниједно од надлежних тела не чини ништа на остваривању медијског плурализма. Од 2014. године, када је укинута емисија „Утисак недеље“, плурализам медијских садржаја се непрестано смањује.

Промене уређивачке концепције Студија Б, ТВ Пинк, као и многих приватизованих медија, морале су да буду знаци за узбуну за надлежне органе, али они игноришу своје обавезе на штету целокупног друштва. Плурализам медија је неопходан елемент слободе медија.

Цензоловка: Један од захтева студентског протеста јесте смена чланова РЕМ-а. Може ли то да се поправи или нешто у систему конституисања РЕМ-а мора суштински да се промени?

Матић: Регулаторно тело је нови елемент нашег медијског система. Од самог почетка његовог установљавања, власт је тежила да онемогући његову ефикасну независну улогу регулације електронских медија. И ранији РРА и данашњи РЕМ један су од доказа неуспеле трансформације медијског система.

Потпуна нефункционалност регулатора јесте и доказ да ниједна власт до сада није желела да омогући независност медијске сфере. Већина земаља ЕУ, а поготово оне са снажном демократском традицијом, има веома ефикасна регулаторна тела. Трагично је сазнање да Србија нема капацитета да установи независно, ефикасно и транспарентно регулаторно тело за електронске медије.

Чланови Савета РЕМ-а заслужују да буду разрешени дужности по члану 16 Закона о електронским медијима који утврђује могућност разрешења ако су они радили „несавесно и неправилно“ и ако „занемарују и несавесно испуњавају своје обавезе“.

Докази за њихов несавестан рад и занемаривање обавеза су не само одустајање од контроле медијског понашања током избора него и одсуство заштите плурализма, допуштање перманентног загађења медијског простора неетичким садржајима, што све служи интересима политичких и економских кругова, а штети јавном интересу.

Неопходан је нови покушај успостављања снажног и независног регулаторног тела, под промењеним условима избора чланова Савета, који неће бити политички и економски инструментализовани.

Цензоловка: На који начин?

Матић: Не под овом влашћу. Власт опстаје са оваквим односом према медијима. Ова власт није заинтересована да има независно регулаторно тело. Можемо само очекивати да ће нека будућа власт схватити шта је важност и вредност независног, функционалног регулаторног тела.

Има идеја да Савет за штампу преузме ингеренције и над електронским медијима. Мислим да је саморегулација добра, али ми нисмо сазрели за саморегулацију. Савет за штампу каже да је прошле године било пет хиљада етичких прекршаја. И шта? Водећи су Информер са хиљаду и две стотине прекршаја, Српски телеграф, такође. И шта онда? Кад то знамо, какве су последице тога? Негде ће имиџ тих медија опасти, али фактички се ништа неће променити.

Свет гуши поплава лажних вести

Цензоловка: Управо сте се вратили са једног од највећих скупова новинара – Међународног фестивала новинарства (Интернатионал Јоурналисм Фестивал) који се сваке године одржава у Перуђи. Шта су биле главне теме?

Матић: Једна од важних тема био је фект чекинг (фацт-цхецкинг), Трамп и фект чекинг, популизам и фект чекинг. Провера чињеница је редовна процедура новинарског посла, а сада је са новим медијима одједанпут нахрупило толико много лажних вести, измишљотина и одједанпут се цело друштво нашло у проблему, не само новинарска професија.

То је нови феномен – информације може да производи било ко! Новинари су се нашли у чуду, новинарство је професија зато што има процедуре које креирају уређени садржај, а овде је то нешто друго, а није ни грађанско новинарство.

Причало се да се новинари у томе нису снашли, да не могу да се одупру поплави лажних информација и да морају да инсистирају на својим професионалним правилима где је провера информација принцип број један. Могуће раздвајање је у томе што они нуде лиценциране производе у којима су чињенице проверене, а све друго ће бити слободне информације, лична виђења. То су суштински два различита производа и публику треба убедити на различито читање тих садржаја: ово читате на своју одговорност, а овде вам ми гарантујемо да је то проверено и тачно и да нећете бити преварени. То је засад неразрешен проблем.

Цензоловка: Како вратити поверење и привући публику на праву страну?

Матић: Публика још није одустала од професионалних медија, кад нешто сазна и на неформалан начин, она ће да проверава код професионалаца. Највећи проблем је сада поверење у медије (медиа труст), коме и зашто верујеш.

И новинари имају врло самокритичан став, постављају питање – како смо дошли дотле да се губи поверење, да млади иду у друге медије, јер чак и на Фејсбуку постоје професионални производи.

Сви кажу да су у потрази за решењем, да је ово велика криза новинарства, да још увек новинарство није пронашло одговор на тај велики изазов.

И економија медија је у паду. Гугл и Фејсбук су ту искочили, као они који злоупотребљавају нову медијску економију. Велико је питање како ће се то регулисати, јер расте оглашавање на интернету, али не иде у медије него директно Фејсбуку и Гуглу. И то је сада велико отворено питање на које се тражи одговор.