Вести
06. 05. 2017.
Ближе Славку
На дан слободе медија, драге колеге, ми смо негде између лошијих и бољих места за новинарство на свету. Али, ближе Славку. И то је катастрофа, пораз ове земље и наше професије, пораз сваке грађанке и грађанина. А Славко није умро узалуд. Умро је за своје име и место у историји. А шта ћемо ми са нашим?
Ћерка ми је проходала тог дана. Увече, полу-срећан, гледао сам вести Студија Б. Након пола сата набрајања где је све пало и колико бомби, ко је погинуо, где су ратни сукоби, додали су и последњу вест: „Данас поподне, убијен је Славко Ћурувија, власник Дневног телеграфа и недељника Европљанин…“ Био сам у далеком предграђу. Одмах сам кренуо у град аутобусом. Жена ми ништа није рекла, али видео сам да се плаши.
Испред хаустора Славковог улаза шест-седам аутомобила са упаљеним жмигавцима и два човека. Један ме бесрамно фотографише, други нешто записује. Нисам их ни погледао. Мислио сам да треба да одем код Бранке, па шта буде. Ако то не урадим, нисам ништа. Тако да се нисам ни плашио ни мислио о томе.Попео сам се у поткровље и Бранка, са крвавим завојем на глави, загрлила ме је и дуго ме није испуштала. Јецала је, затим ридала, па јецала, па ридала. Кућа – не баш пуна људи, али ја сам стигао касно. Драшковићи и Саша Тијанић су ту, не сећам се више ко још. Било је страшно.
За Славкове новине сам гацао по лешевима до колена по ратиштима, провлачио се између помамљених батинашких кордона полиције и распамећеног народа, два пута су ми криминалци пиштољ на челу држали, претили ми убиством бар пет пута, шверцовао сам његове новине возом из Црне Горе и износио папире испод одеће из редакције коју су печатили по Шешељевом закону о медијима.
Сабили су у црну земљу његове новине, њега прогласили за призивача бомби, а онда га и погубили док се држао за руку са женом коју је волео. Неколико дана пре убиства, Пера Гуњић и ја смо га срели у улици у којој је живео. Пера га је питао: „Шта чекаш, човече, иди у Црну Гору одмах, убиће те“. Он је одговорио да не може тако да мисли. „Ако почнем тако да мислим, нећу ништа моћи да радим“. Попричали смо још мало, показао нам је неко мало смешно секирче које је носио испод јакне, вероватно више за сопствену кураж и онда рекао: „Само се ви сачувајте мајстори, кад ово прође тек онда ћемо да радимо“.
После сахране, полу-гладни, полу-свесни, вукли смо се као црева и бројали удбаше по улицама око гробља. Вероватно смо набедили много невиних, били смо параноични и убијени у појам. „Увек је био оптимиста. Какво год да је срање било, он је вукао напред и имао неки план. И могао си се ослонити на то да ће га извести,“ рекао је Пера. И то је била истина. Није био анђео, био је компликован и непредвидив човек, али је био напаљени новинар и – оптимиста. Када су га убили, његов следећи велики план је био оно што је најснажније викало да га више нема.
Не верујем да би Славко пристао да своје новине претвори у фанзин било које власти за новац, а ове свакако не. Ако то није учинио док су му затварали новине и новинаре (бар двојица су завршила у затвору) и радили му о глави, што је знао, сигуран сам да би радије затворио радњу и покушао поново. Гледам лудило у штампи данас и, искрено, мислим да му дођем да гурам са овим послом док ми то уопште буде могуће. Већ смо близу, јако близу ситуације у којој је он умро узалуд.
Има места на свету, чак не ни тако далеко, где је много теже и страшније бавити се новинарством како треба. Сад смо срећни што је наша другарица Кадиџа пребачена у кућни притвор да служи остатак од седам и по година робије у Азербејџану, због тачно онога чиме се ми у ЦИНС-у бавимо. Не знам како је мој друг Роман у Новој Газети у Русији жив. Пет његових колега из редакције убијено је од доласка Путина на власт, због исте врсте новинарства. Али, има и толико других земаља где је добар новинар виђен за нормалан живот, пристојну плату, напредовање и захвалност друштва. Зашто, под милим богом, не кренемо на ту страну, бар једном у историји?
На дан слободе медија, драге колеге, ми смо негде између лошијих и бољих места за новинарство на свету. Али, ближе Славку. И то је катастрофа, пораз ове земље и наше професије, пораз сваке грађанке и грађанина. А Славко није умро узалуд. Умро је за своје име и место у историји.
А шта ћемо ми са нашим?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.