Вести
12. 05. 2017.
Вештина извртања: Новинарство у доба безочне манипулације
Примедба да новинари личним политичким опредељењем подривају поверење у непристрасност професије у целини, није сасвим неоснована, али је и отклоњива питањем да ли се од новинара може захтевати да, у времену безочне манипулације, буде на подједнаком одстојању од истине и лажи, од добра и зла, од бога и ђавола, најзад.
Какав је смисао дебате о новинарству, која – уз све поштовање начелних и теоретских становишта – превиђа медијске и друштвене прилике у којима се води?
Како се, другим речима, може говорити о томе сме ли новинар да се бави политиком а да не нанесе штету еснафском угледу, о етичком кодексу, „политичкој коректности“ и другим важним темама ако се занемари чињеница да живимо у земљи у којој је лаж толико распрострањена да истина постаје изузетак?
а је тиме не само умањен већ и малтене у потпуности укинут простор за било какву сврсисходну расправу сведоче – за потребе власти – изнајмљени медији у чијем тумачењу канонско правило сваког пристојног новинарства, према којем је „вест светиња а коментар слободан“, у изопаченом смислу гласи: „коментар је светиња а вест слободна“. Што ће рећи – не сасвим обавезно и истинита.
Поменутим, до сада најподлијим подлокавањем и самога смисла изговорене и писане речи изводе се, полазећи од лажних премиса, исто тако лажни закључци.
У таквом – на главу изврнутом – поретку све је, наравно, допустиво, чак и да се на основу безочне измишљотине о томе како је супруга једног од опозиционих председничких кандидата шеф наркокартела „непристрасно“ коментарише какве би све погубне последице за младеж (изложеној, јелте, дрогама) имао избор поменутог кандидата.
Господин лопов
Имајући све то у виду, дужни смо да се запитамо да ли је – у односу на депонијску штампу – још увек одрживо начело „политичке коректности“. Не западамо ли, другим речима, у фарсу када о лажову говоримо као о „господину лажову“, о лопову као о „господину лопову“, а о преваранту као о „господину преваранту“?
Није ли, можда, дошло време да се оканемо атрибута који – хтели ми то или не – апсурдно звуче? Тим пре што за плаћеничку режимску штампу – срамотним ћутањем регулаторних тела и покровитељским саучесништвом власти – не важе никаква правила.
Да ли то значи да се од оно мало пристојних медија – за које би било друштвено корисно да се као врста у изумирању заштите посебним законом – тражи да се одрекну етичких кодекса? Свакако да не значи.
Пожељно је, напротив, да их се придржавају, али на начин који би поједноставио непотребно компликовану процедуру у којој се правила за „политички коректан текст“ проверавају у кодексима и правилницима који обимом све више личе на неку правну књижурину.
Шта уместо тога, питаћете?
На ту недоумицу постоји једноставан одговор који – штампан крупним словима – стоји изнад главе уредника и „малих новина“ у сваком провинцијском месту у САД. Садржи само три речи „ фит фор принтинг“ (подобно за штампање).
Нису, дакле, неопходни никакви кодекси и правилници да би уредници знали да се не могу штампати вести које угрожавају породицу, вређају достојанство човека и шире мржњу и нетрпељивост. Само три речи, сасвим довољне, уосталом, да раздвоје пристојност од простаклука.
Дужност да се без бојазни изрази мишљење
За расправу, најзад, о томе да ли је допуштено да се новинари баве политиком можда би веће користи од правилника имало подсећање на само значење тог појма.
Ако се, како је дефинисана у Вујаклијином Речнику страних речи, политика схвати као „вештина управљања државом“, тада се не може оспорити право новинара да пажљиво надзиру да ли се та вештина упражњава за добробит свих грађана или за властољубље и сопствену добит.
Примедба да личним политичким опредељењем подривају поверење у непристрасност професије у целини, није сасвим неоснована, али је и отклоњива питањем да ли се од новинара, од било кога, уосталом, може захтевати да, у времену безочне манипулације, буде на подједнаком одстојању од истине и лажи, од добра и зла, од бога и ђавола, најзад.
Није ли, напротив, њихова дужност да се боре за угрожене не само демократске тековине већ и елементарне цивилизацијске вредности? Не као активисти странака, свакако, већ као личности од интегритета које се не клоне да без бојазни обзнане своје мишљење.
Како тада оспорити право управо манипулаторима да се такође баве политиком, у изопаченом виду, наравно? Тако што ће се – као што се у методима деловања раздваја пристојност од простаклука – раздвојити пропагандисти од новинара.
Постоје ли начин да се препозна ко је ко? Наравно да постоји. У зависности од тога да ли је вест за њих светиња или произвољна чињеница, знаћемо да ли имамо посла са новинарима или са – од стране власти изнајмљеним пропагандистима.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.