Вести
22. 05. 2017.
Сусрет са историјом: На које су све начине у Србији контролисани медији
Хроника новинарства у последњих 100 година често је била веома турбулентна. У Краљевини били цензори. У социјализму владали комитетски уредници. Неко недавно рече да живимо у таблоидно време, вероватно инспирисан таблоидном штампом и ријалити емисијама који су преплавили киоске и телевизијске програме.
Можда је због тога прави тренутак да се, за часак, присетимо на доба кад су цензор и цензура били званичне институције, пре него што ће њиховим послом почети да се баве уредници, пре него што ће глодуре и колегијуме почети да постављају партијски комитети, па потом странке на власти, и пре него што ће завладати новинарска аутоцензура. Да се присетимо како ће ти исти уредници цензори бити кажњавани ако су, бар малчице, "скренули са пута".
Посленици "седме силе" су га се бојали. Али и подваљивали кад год су могли. Проклињали су га кад би приметио подвалу. Ратовали с њим, трпели поразе, али задавали и покоји ударац. А он, увек је уредно долазио на посао, навлачио сатенске рукаве, вадио из фиоке маказе и црвену оловку, симболе своје моћи, оштрио их, и оловку и маказе, и читавог живота мирисао на штампарску боју, иако није био ни новинар ни типограф. На његов сто су стизали отисци свих могућих листова, још лепљиви...
Звао се, наравно, цензор, за разлику од државног тужиоца који је радио у "другој смени". Тај није ништа брисао ни секао, он је једноставно забрањивао излазак новина. Њему је стизао примерак комплетног листа, кад је већ читав тираж био одштампан и кад се ништа није могло мењати, једино је хартија могла да се упути на прераду.
Захваљујући једном старом новинару чијег имена се готово нико више не сећа, Жики Јовановићу, који је, не питајући за цену, куповао новине са тим белинама, и све то завештао "новинском музеју", ми данас можемо да нагађамо шта је брисано и да колико-толико реконструишемо рад цензора.
Догодило се, рецимо, да је 13. јануара 1939. године "Политика" донела на првој страни извештај о посети Чемберлена и Халифакса италијанској престоници. Догађај од прворазредног значаја, наставак минхенске политике, можда ипак неће бити рата... И догодило се да је истог дана у Цириху откривена спомен-плоча на кући у којој је као студент становао Никола Пашић. На несрећу, том откривању је присуствовао и Милан Стојадиновић, који се враћао са одмора, па свратио. А "Политика" се грдно огрешила, јер је вест из Цириха и председника владе ставила на трећу страну, није умела да оцени значај догађаја.
Тужилац им је дискретно скренуо пажњу: "Ставите на прву страну, да не буде после..." Послушали су га. Конференција у Риму добила је прва три ступца, а Стојадиновић остала два. Тако је то поново упућено тужиоцу. А он се заинатио: "Целу прву страну за догађај у Цириху, или забрањујем!" Штампали су и треће издање, она прва два онако комплет бацили, и тек је онда ствар била у реду.
Кад смо код "Политике", будном оку цензора, крајем тридесетих година прошлог века, промаћи ће једна реченица: "Краљица се испрцала са целом пратњом у Зеленици." Радило се о информацији да је брод с краљицом Маријом Карађорђевић пристигао у ову бококоторску луку.
Подваљивали су новинари цензору, живот му загорчавали, али он је упорно требовао нове црвене оловке из свог економата. Ипак су га једном довели до очајања...
Баш је био откривен споменик Вуку Караџићу, па се у "Ошишаном јежу" (а био је ошишан управо захваљујући цензури) одлучили да објаве карикатуру с потписом "Вуку српски народ - за нос!". Цензору су однели цртеж са неким безазленим текстом, исписаним оловком. Он је ударио печат, а потом је у редакцији првобитни текст написан мастилом. Кад је карикатура објављена, цензора је тужилац прогласио излапелим, а овај није могао чудом да се начуди како му је промакла оваква антидржавна работа.
У загребачком "Обзору" од 7. јула 1939. године био је и чланак о Барској надбискупији. Из њега је цензор избацио прва два и последњи пасус. Редакција се нашла на муци: ваљало је белину нечим испунити, а не би било згорег и цензора мало извргнути подсмеху. Тако је на местима белина објављен - железнички возни ред.
Протутњао је Други светски рат, и политичка, али и идеолошка карта Европе, претрпела је огромне промене. Победници, као сваки победник, успостављали су и односе у новинама по својој партијској мери. Цензура је укинута, али на сцену ступају уредници. Њихово око је било будније од цензорског. Из тих поратних година, за време Информбироа, остаће забележен један поприличан скандал. У листу "Младост", у тексту о сукобу са Русима било је написано "са другим Титом на челу" уместо "са другом Титом на челу".
Ново време донело је и нова правила. Све политичке кризе, сукоби српских и југословенских руководилаца преламали су се преко медија. Најдебљи крај увек су извлачили челни људи у редакцијама.
С краја шездесетих година прошлог века у Југославији ври. Нефункционални државни органи са гломазном администрацијом, огрезли у бирократији, не могу да се договоре који је излаз из постојећег стања. Студентске демонстрације 1968. огољавају постојеће стање. "Студент", гласило академских грађана Београдског универзитета, проговорио је језиком нове образоване, амбициозне генерације која тражи више слободе и демократије. И бива ригорозно кажњен. Уредништво, на челу са Алијом Хоџићем, Рајком Павићевићем, уредником политичке рубрике, и Милисавом Савићем, задуженим за културу, бива комплетно смењено.
Њихова смена ће бити увод за погром у медијима неку годину касније. У обрачуну између Јосипа Броза и српских либерала, у постројавањима и престројавањима у политичком врху Србије, током 1972. замењени су многобројни главни уредници београдских гласила: Александар Ненадовић - "Политика", Фране Барбиери - НИН, Мирко Стаменковић - "Вечерње новости", Љубомир Вељковић - "Економска политика", затим Драгољуб Ера Илић, директор ТВ Београд, Верослава Тадић, главна уредница ТВ Београд, Живота Ђорђевић, помоћник главног уредника НИН-а, Јованка Бркић, председница УНС-а. Уз њих, требало би споменути Здравка Вуковића, генералног директора РТВ Београд, и Слободана Глумца, главног уредника "Борбе", којима је формално истекао мандат. Од тог ударца не би се опоравило ни много снажније друштво, а камоли Србија каква је тада била.
Протећи ће од тада много воде Савом и Дунавом. Закорачићемо у свет демократије 5. октобра 2000. И тај први корак биће обележен чисткама у медијима. Смењено је готово комплетно руководство Телевизије Србије, сви главни и одговорни уредници у "Политици", "Новостима", "Борби", "Дневнику"...
Пет година касније прорадиће цензорски дух код једног дела српских демократских политичара. Такозвану демократску транзицију почели су са обрачуном са медијима. Ако читалац међу њима препозна Млађана Динкића или Војислава Коштуницу, биће у праву.
Суочени са чињеницом да су сада медији у приватном власништву и да су онемогућени да смењују главне уреднике, прибегавају новом методу - укидају га.
Током емитовања "Телефакта" БК телевизије, 25. априла 2006. у 23.55, полиција, први пут после рата, оног другог, упада у зграду РТВ БК Телекома и прекида емитовање програма без ваљаног правног документа, уз потпис Ненада Цекића, првог човека Савета РРА. После 12 година постојања те телевизије, сигнал је престао да се емитује у Србији. Завршни ударац задали су водећи кабловски оператери који су престали да емитују њен програм.
Пресуда је донесена на основу тврдњи да је Богољуб Карић 17 одсто гласова на председничким изборима, који су одржани две године раније, остварио захваљујући злоупотреби медија. Где су налогодавци овог чина били раније? Ваљда су се плашили резултата Ебартовог истраживања из којег се види да је на БК телевизији најзаступљенији политичар на тим изборима био Тадић са 264 прилога (497 минута), други је био Коштуница са 306 прилога (624 минута), трећи је Карић са 146 прилога (373 минута), четврти Динкић са 152 прилога (344 минута) и пети Николић са 84 прилога (182 минута).
Цензори су заборавили да је још за време Милошевића, у сукобу са полицијом, код Бранковог моста, БК ТВ једина имала камере на страни студената. Исти случај је био и за време митинга и контрамитинга код Теразијске чесме.
Једна од најгледанијих телевизија после привремене забране емитовања програма није испунила критеријуме за добијање националне фреквенције. Да парадокс буде већи, док је главни уредник Миломир Марић комисији излагао концепт програма, РРА је агенцијама послала коначан списак телевизија које су добиле фреквенцију.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.