Вести
25. 05. 2017.
Инат главно оружје новинара истраживача
Новинарка Војвођанског истраживачко-аналитичког центра VOICE Маја Живановић добила је прву награду на конкурсу Европске уније и Новосадске новинарске школе за истраживачко новинарство, за серију текстова о дешавањима у предузећу "Нови Сад гас". Њено истраживање "Нови Сад Гас – велики новац испод радара државе" прати гомилање дугова овог предузећа упркос доброј наплати гаса.
Маја је завршила Филозофски факултет у Новом Саду, одсек Журналистика, радила је у више медија, укључујући и лист Зрењанин и РТВ, а данас је ангажована на порталима Balkan insight и VOICE.
Радећи на случају ДП „Нови Сад гас“ Маја је наишла на потпуну тишину у надлежним институцијама, нарочито у самом предузећу чије је послове истраживала. Са друге стране, током истраживања била је изложена, како каже, притисцима јер је приметила да је двоје људи константно прате. Она је тај случај и пријавила полицији, али даљих реакција није било.
Она за Орадио каже да је причом о ДП „Нови Сад гас“ почела да се бави док је писала о Нафтној индустрији Србије.
„Добила сам тада неке информације о ДП ‘Нови Сад гас’ и почела да радим ту причу. Заинтересовало ме је то што је ово предузеће друштвено, што значи да није ни приватно ни јавно, већ у некој законској сивој зони. Оно се понаша јавно кад то одговара директору као и приватно ако му је то потребно. ДП ‘Нови Сад-Гас’ наплаћује од грађана гас, али га не плаћа добављачу ‘Србијагасу’. Открила сам огромне финансијске малверзације и дуговања. Новац одливају у фирме повезане са директором предузећа, па у иностранство и то је новац којим он покушава да откупи фирму“, каже Маја.
Да ли си имала документа којима си доказала ове тврдње или си причу базирала на изјавама?
Све сам базирала на документима, зато што је друга страна била потпуно затворена за мене. Добила сам информације, с обзиром на то да је то друштвено предузеће па не подлеже Закону о доступности информација од јавног значаја, од свих институција са којима су пословали. Укрштањем података из тих докумената и података, као и информација од извора, дошла сам до чињеница.
Када говоримо о истраживачком новинартству, шта је најважније када почнеш да радиш једну тако комплексну причу?
Најважније је, када те неко упозори на почетку да можеш да очекујеш непријатности и пита те до које границе си спреман да идеш, да кажеш да ниси спреман ни на какав компромис.
Била си праћена, примила си низ претњи у свом раду. Како то утиче на твој ангажман?
Мислим да ми новинари нисмо баш специфична бића и да нас то увек разбесни, па буде контрапродуктивно у односу на оно што је онај ко прети намерио и да код нас изазива само инат. То је у мом случају ишло дотле да сам пришла тој двојици који су ме пратили и фотографисала их. Нисам објавила те фотографије, али они знају да их имам и то је било довољно да знају да ме не могу заплашити тако лако.
Истраживачко новинарство се са телевизија и новина, где га ионако није много било, преселило на интернет. Које су предности и евентуалне мане овог медија?
Предност у мом случају је та слобода да можеш да се бавиш било којом темом без ограничења. А мана је то што заправо не можеш да живиш од тога. Принуђен си да радиш и за друге медије, а да се овим бавиш у слободно време, од осам сати увече па надаље.
Колики одјек те приче имају у јавности без потпоре традиционалних медија?
Не слажем се са онима који мисле да наше истраживачке приче треба сви остали да преносе, да буду солидарни и слично. То је просто питање тржишта и сваки медиј има право да ради како жели. Оно што је супер су друштвене мреже и шеровање и то нам је битније од осталих медија. Колико смо ми данас способни да будемо менаџери друштвених мрежа, толико ће нам и прича бити читана.
Можда су због тога млади новинари истраживачи све успешнији у овом послу?
Млади новинари су један посебан универзум. Ја се њима стварно дивим, јер су се изгледа родили са тим друштвеним мрежама, шеровима у глави. Они су и међусобно много боље повезани и то ми је сјајно код њих. То је и оно што бисмо ми, који смо евентуално мало старији, морали да научимо од њих.
Јеси ли до сада стекла утисак да истраживачке приче које раде новинари у Србији праве неки помак у друштву?
Сигурна сам да код оне друге стране изазивају неку врсту страха, што ми је јако драго. С друге стране, иако нема било какве реакције од њих, ми нисмо ни судије ни полицајци, то је мана саме државе, али не искључујем могућност да ће ти људи доћи на ред код неких нових, јер то овде изгледа само тако функционише са сменом политичких генерација у Србији.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.