Вести
05. 06. 2017.
Пузајући медијски удар: Спречити да до грађана дођу вести које за власт нису повољне
О оснивању опозиционог покрета сазнали смо из пар реченица у медијима, мада је та вест добила мање простора од текста о брању печурака. На другој страни, „породично гостовање“ премијера на Телевизији Хепи пренело је чак 26 локалних станица.
Војни удар у Етиопији којим је са трона збачен цар Хајле Селасије разликовао се од свих до тада виђених. Уместо да се – како је уобичајено – све заврши за пар дана тако што представник завереника прочита на државној телевизији вест о преузимању власти, пучисти су месецима протезали разграђивање империјалних институција.
Када су – заклињући се непрестано на верност цару – уклонили и последњег његовог поузданика, на ред је дошао и он сам.
Државни удар у Етиопији је због поменутих својстава и дужине трајања запамћен као – јединствен у историји – „пузајући удар“.
Због чега га помињемо? Због тога што је медијски удар у Србији у методима аналоган ономе војном у Етиопији.
Па да видимо у чему су – независно од различитих сфера у којима се примењују – методи истоветни или веома слични. Као што су у Етиопији полуге империјалне власти уклањане једна за другом, тако се у Србији методично разграђују механизми одрживих независних медија – са сада већ видљивом намером – да се у потпуности униште или сведу на занемарљив број.
Као што се у Адис Абеби одржавао привид да царске институције још увек управљају земљом иако им је, у стварности, власт непрестано копнела, тако се и овде одржава привид да су штампа и телевизија независни и слободни медији иако се, они који то заиста и јесу, по тиражу и домету све више приближавају појму статистичке грешке.
Новац за таблоидну послугу
Далеко од тога да се то чини изричитим забранама. Због чега би им се, најзад, прибегавало када постоје делотворнија средства. Финансијска, најпре, обуставом оглашавања у неподобним медијима, али такође – на локалном нивоу – додељивањем новца из буџета за различите „програме“ искључиво новинама и телевизијама у служби владајуће странке.
Независни медији се подлокавају не само ускраћивањем средстава, која се штедро додељују таблоидној послузи, већ исто тако ревносним кажњавањем (ко каже да је правосуђе споро) због „повреде части и угледа“ по правилу такође владајућих локалних моћника.
За разлику од путева новца (најчешће прикривених), распоређивање подобних уредника и новинара на рачун оних неподобних обавља се са бруталном отвореношћу не само због пословичне осионости већ и због поруке „са предумишљајем“ да су непослушни такође и непожељни.
Погледајте, уосталом, листе запослених и сарадника да бисте се уверили да се „претња у наговештају“ увелико примењује. За Политику, на пример, више не пишу угледни сарадници Даница Поповић и Горан Марковић, да и не говоримо о прекиду сарадње са светски познатим карикатуристом Душаном Петричићем. У исто време доводе се нови колумнисти који се својски труде да већ затровани простор јавне речи још више загаде.
Да поверујемо у ионако неуверљива настојања да се упадљиве промене у структури запослених и сарадника објасне уобичајеном „флуктуацијом“, одвраћа нас уређивачка политика у којој се поменуте промене огледају као у огледалу.
Студио Б се, тако, од телевизије посвећене Београђанима, преобратио у пропагандни сервис владајуће партије, а Блиц и Б92 одавно нико више не убраја у независне медије.
Брање печурака важније од оснивања покрета
Такви се, све у свему, могу избројати на прсте једне руке. Више као покриће да и овде постоје независна штампа и телевизија по распрострањености, нажалост, како је већ речено, на нивоу статистичке грешке.
Иако су – такорећи наменски – употребљиви, да се на њих власти позову кад год се заклињу у своју посвећеност слободи изражавања, видљива су настојања да се – и тако малобројни – угасе. О томе, најзад, довољно сведоче наговештаји нове законске регулативе, што би за практичну последицу имало гашење једине независне телевизије Н1.
Како из тога произлази, „пузајући медијски удар“ има за циљ да, укидањем канала комуникација, спречи да до грађана доспеју било какве поруке које за власти нису повољне.
Како изгледа „ваше право да знате све“, говоре, најзад, и ова два примера: о оснивачкој скупштини опозиционог покрета као противтежи властима, о догађају, дакле, од највећег политичког и друштвеног значаја, сазнали смо из пар реченица које су великодушно обзнањене у штампи и на телевизији. Ова вест је, значи, добила мање простора од текста о брању печурака.
На другој страни, „породично гостовање“ премијера на Телевизији Хепи пренело је чак двадесет и шест локалних станица.
Власти су, према томе, у праву када тврде да се о свему може слободно говорити (умножено чак двадесет и шест пута), али су дужне да објасне како ће до грађана стићи другачије политичке поруке ако се за њих укидају канали комуникације. Значи ли то да наше „право да знамо све“ више не постоји? Постоји, како да не постоји, само што није равномерно распоређено.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.