Вести

27. 06. 2017.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Финансирање Истраживачког новинарства и миграција у цивилни сектор

Данас, када са три клика на интернету можете да пронађете јасна правила нашег посла, нико нема права да каже да “не зна” шта тај посао треба да буде. Истраживачко новинарство је без икакве сумње схваћено као жанр новинарства који највише доприноси демократској природи улоге медија у друштву. Разлог је једноставан – оно открива проблеме које државни апарат не успева да идентификује, или их крије и доказује њихово постојање ван било какве сумње. Из истог разлога му се приписује и сликовита „watchdog“ (пас чувар) функција у друштву.

За комерцијалне медије који гаје ову врсту новинарства, добробит је пре свега у кредибилитету који постижу код корисника. Понекад, истраживачко новинарство се финансијски исплати и одмах (рејтинзи “Инсајдера”, на пример, били су изузетно велики за информативну емисију и тешко је замислити да то није било финансијски исплативо), али је најчешћа рачуница да ће кредибилитет одржати стабилност „чврстог језгра“ корисника који ће наставити да користе медиј чак и када њихово време и новац, стицајем околности, постану ограничени.

На дугорочно стабилној публици заснивају се уговори о рекламирању, који су такође – дугорочни и у томе би требало да лежи пословни смисао истраживачког новинарства.Међутим, када медиј доспе у тешку финансијску кризу, менаџмент је приморан да прибегне крупним резовима. По правилу, прво се укидају дописничке позиције у иностранству, а одмах затим и – истраживачки тимови и позиције унутар редакције. Рачуница је проста – треба им много времена (а то значи и новца) по медијском производу.

Добар пример је „Спотлајт“ тим Бостон глоуба. Њих је ван САД прославио Оскар којег је добио филм на тему њиховог истраживања сексуалне злоупотребе деце у католичкој цркви (за које су 2003. добили Пулицерову награду, највећу награду за новинарство у САД).

Али готово је потпуно непознато да је између „Пулицера“ који су добили за свој рад и Оскара за филм о томе, Бостон глоуб претрпео страховит финансијски ударац (као последицу финансијске кризе из 2008/9.) и претворио се од националих у регионалне новине Нове Енглеске (шест држава САД око Масачусетса), па се славни тим у време своје највеће славе углавном бавио – локалним темама. Оскаровска слава је искоришћена и тим је поново оснажен, али је Глоуб и даље само – регионални дневни лист.У исто време, економски слаби медији су неупоредиво рањивији у погледу независности уређивачке политике. Када у питање дођу плате и радна места, „попустљивост“ према жељама оглашивача и њиховим интересима постаје неупоредиво вероватнија.

У развијеним демократијама, ово је веома дискретан однос и обично се забашурује употребом „ставова и вредности“ до којих је, наводно, оглашивачу стало. Оглашивач заузме став да нешто у извештавању медија није у складу са његовим “ставовима и вредностима”, па се премишља да ли да настави оглашавање, а цела се комуникација најчешће држи далеко од очију јавности. Понекад је то и аутентично одустајање оглашивача од одређеног медија или емисије због проблема са којима не жели да га потрошачи асоцирају. То се недавно догодило Билу О’Рајлију са Фокс њуза, чија емисија је имала много милиона умерено конзервативних гледалаца и доносила много милиона долара у рекламама (110,8 у 2016, према извештају “Кантар Медиа”, агенције за податке из области медија), али је афера са О’Рајлијевим наводним сексуалним злостављањем колегиница довела до тога да се оглашивачи повуку, а емисија укине упркос популарности. Но, најчешће је у питању “кажњавање” медија зато што нису узети у обзир специфични интереси оглашивача. Озбиљни медији често “жртвују” једног оглашивача да би добили више других добрим извештавањем и снажним интегритетом и то им и полази за руком.

Финансијска криза: неком мајка, неком маћеха

Но, када се пословним светом рашири тешка криза, као што је био случај са финансијском кризом 2008/9, оглашивача једноставно – нема довољно, а самим тим ни новца за несметан рад медија. Тих година, истраживачки тимови у америчким и светским медијима, нестајали су као да се десила нека погубна зараза и искусни истраживачки новинари су добијали понуде да раде неке друге послове унутар редакције или – да иду. Многи су се одлучили за ово друго.

Па ипак, многи светски медији, без обзира на кризу, пронашли су начина да преживе и одрже сопствени интегритет, па и у односу на оглашиваче. Најједноставнији начин да се то провери је поглед на њихову продукцију. Ако новинари једног медија раде по највишим професионалним стандардима, бирају теме по важности за грађане и дају им адекватан значај и простор, нису подлегли утицајима. Јер, најлакши начин да учините услугу извору новца за ваш медиј је да га „заобиђете“ у извештавању и истраживањима, чак и када је то заслужио. Таква пракса је у српским медијима свакодневна и потпуно канонизована у скоро свим редакцијама и младим новинарима се често представља и као „нормална“. За то постоје озбиљни разлози, о којима ћемо мало касније.

Донатори утичу на уређивачку политику
Истраживачко новинарство је скупо, а након финансијске кризе 2008/9. у читавом свету се у великој мери преселило у цивилни сектор где не осећа притисак интереса власника медија, великих оглашивача и политичког сектора.

Данас такво истраживачко новинарство постиже најбоље резултате у историји новинарства.

Главне изворе новца у Србији контролише власт и укида их медијима који је критикују, због чега кредибилног истраживачког и критичког новинарства у најутицајнијим међима готово да и нема, а на телевизијама са националном фреквенцијом га нема.
Истраживачко новинарство у Србији финансира се из донација јер само тако уопште може да буде независно и професионално. Новац из донација за истраживачко новинарство занемарљив је у односу на новац из донација који добија државни апарат у Србији – логика по којој “ко те плаћа, за његове интересе радиш” води ка закључку да државни апарат највише ради за интересе страних влада јер је до сада из тих извора добио милијарде евра.

Донатори не утичу на уређивачку политику истраживачких новинара.

Пре него се вратимо у Србију, међутим, да видимо шта се догодило на највећем и (далеко, далеко) најбогатијем тржишту новинарства на свету – у САД. Не зато што су тамошњи медији бољи или гори од других, већ због тога што је велики новац у тој индустрији довео до веома систематског и напредног бављења новинарством на свим нивоима – од практичног до теоријског.

Иновације, нови пословни модели, напредак – много тога нам већ више деценија долази из САД. Тако ми о сопственом послу највише сазнајемо са северноамеричког континента, а одатле нам стижу и добре и лоше ствари, па нам је тако стигла и финансијска криза. А пре него што је запљуснула наше обале, њен цунами је из америчких комерцијалних медија почистио огроман број истраживачких новинара. Суочени са избором да оду или раде на свакодневном извештавању, као почетници, многи су се одлучили на рискантни живот фриленсера, а тржиште истраживачких новинара без сталног ангажмана, постало је презасићено фантастичним новинарима са огромним искуством.
Истраживачко новинарство у цивилном сектору, у облику какав је данас доминантан у свету, такође је до нас дошло из САД. Богати појединци и организације, разочарани комерцијалним медијима, финансирају разне истраживачке новинарске организације у САД (не мешајући се у њихов посао) већ четрдесет година, а оне, независне од компанијских и политичких интереса, упорно производе новинарство за које слободно можемо рећи да је било, а и данас је, узор (искреним и професионалним) новинарима света.

Центар за јавни интегритет из Вашингтона, на пример, „малтретира“ америчке администрације и бизнис још од 1989, а Центар за истраживачко новинарство из Калифорније основан је још 1977. године. Сличних организација има много, али је комерцијална медијска индустрија успешно љубоморно чувала признања (пре свега “Пулицера”) за себе све до скора. Све се то променило након финансијске кризе 2008/9.

Многи фантастични новинари који су остали без посла у комерцијалним медијима прешли су у непрофитне организације. Нетом основана Пропаблика, подржана великим новцем приватних донатора, брзо је постала најуспешнија таква организација у САД, крунисавши своје изванредно новинарство са четири “Пулицера” од 2010. Окупила је новинаре који нису били “највећа имена”, али су по дубоком уверењу оснивача организације били – најбољи.

Први „Пулицер“ који је додељен организацији из цивилног сектора, 2010. године, био је за извештавање о урагану Катрина, када су класични медији на попришту катастрофе остали паралисани, а мале, флексибилне организације буквално вртеле педале генератора струје на врховима солитера чија су приземља била у води и настављале да одлично, храбро и часно информишу грађане о томе шта се збива упркос разарању и смрти.
Одмах затим, „Пулицер“ за истраживачко новинарство отишао је Пропаблици и ствари у Америци, што се тиче поделе на комерцијалне и непрофитне медије, више никада неће бити као што су биле. Од онда је читав ешалон награђених истраживачких новинара из цивилног сектора почео да мења мапу америчког новинарства, а њихове методе и стандарди почели су да се преливају и у угледне комерцијалне медије који нису имали избора него да се боре за пажњу корисника са новим-старим такмацима.

Српско схватање независности медија

У Србији је истраживачко новинарство релативно нов феномен, али је и овде почео у комерцијалним медијима. „Инсајдер“ је поставио златни стандард новинарства након пада Слободана Милошевића и његовог режима, изузетно репресивног према дисонантним медијским гласовима. Та ТВ емисија је едуковала нацију о томе шта је то истраживачко новинарство и дала му позитиван имиџ, што је невероватно достигнуће за земљу са већински дисфункционалним медијима.

Невероватан успех серијала са огромним рејтинзима довео је до развоја ове врсте новинарства у Србији, али је касније дошло и до економских притисака на Б92, телевизију која га је емитовала. Те притиске Б92 није издржала и после серије покушаја да се спаси, морала је да буде продата власницима који нису расположени за озбиљне проблеме са државом. „Инсајдер“ је постао независна продукција, изгубивши материјалну подршку и заштиту утицајног медија. Њихов рад је и даље изванредан, али њихова достигнућа данас долазе до неупоредиво мањег броја грађана, што је штета какву себи ни много медијски развијеније земље не би допустиле.
То је случај и са осталим истраживачким организацијама. Власти у Србији контролишу тржиште реклама и ако се деси да неки медиј са значајним утицајем постане критичан, изгуби све уговоре о рекламирању и може да престане да ради, као што се то догодило са „Куриром“, а управо се догађа и „Данасу“.

То није нов механизам – Веран Матић је сведочио како је Мирослав Мишковић укинуо све рекламе које су имале везе са његовим пословима на Б92 зато што му није гарантовано да његово име неће бити поменуто у серијалу „Инсајдера“.

Шта је друго преостало истраживачким новинарима, него да оду у цивилни сектор, где извор новца није директно повезан са државом и најчешће није под њеном контролом? БИРН, КРИК, „Пиштаљка“, ЦИНС, све су то организације које се финансирају из донација. Да није тако, не би могле да раде независно и професионално.

Данас на телевизијским станицама са националном фреквенцијом истраживачког новинарства једноставно нема. Углавном нема ни критичког новинарства, па чак ни пристојног извештавања или сучељавања мишљења политичких такмаца, што би требало да буде једна од основних функција медија. Истраживачко новинарство је данас тек спорадично заступљено у класичним медијима (штампа, радио, ТВ) који допиру до веома ограниченог броја грађана, док сви остали остају ускраћени за најважније информације и чињенице о сопственом друштву. Велико је питање да ли се такво друштво сме назвати демократским.
Страни и домаћи “плаћеници”

Оптужбе да, пошто су финансиране из иностранства, донацијама, истраживачке организације раде за стране и приватне интересе донатора, који врло често дистрибуирају новац својих влада, неутемељене су, политичког су порекла и одраз не само немоћи политичког сектора Србије да се приведе бар закону, ако не и моралу, већ су и дубоко нелегитимне и неправедне. Оне сведоче о трагедији наше земље чију дубину политичке странке и лидери упорно продубљују до неслућених низина, већ деценијама, али и спремности наших “колега” да у томе здушно учествују продајући интересе грађана и своју професију за материјалну надокнаду у виду плате, здравственог и пензионог осигурања. Данас, када са три клика на интернету можете да пронађете јасна правила нашег посла, нико нема права да каже да “не зна” шта тај посао треба да буде.

Исплативост истраживачког новинарства- 100:1

На друштвеном нивоу, економска исплативост истраживачког новинарства у колико-толико функционалном друштву могла би изгледати овако: у својој књизи “Детективи демократије: економија истраживачког новинарства”, Џејмс Т. Хамилтон тврди да за сваки долар уложен у истраживачко новинарство америчко друштво добије 100 долара у разноврсним користима. Истраживање међународне новинарске мреже ОCCRP, чије су у Србији партнери КРИК, БИРН и ЦИНС, донело је у казнама руско-норвешком оператеру мобилне телефоније Випелу због корупције у Узбекистану невероватних 795 милиона долара, а када се упореде хонорари новинара и сви други трошкови рада на тим причама, пропорција уложеног и повраћеног новца мери се десетинама хиљада.

Те су оптужбе против истраживачких новинара без икаквих доказа, па чак ни индикација. И ту би у пристојном друштву требало да престане било каква расправа. Но, она се наставља, зато што је политичка и интересна, а не аргументована и зато што постоје медији који ће тај прљави посао да обаве за неморалну политичку и пословну “елиту”.

Зато би следећи корак требало да буде да се погледа садржај објављених медијских производа ових организација. Да ли су теме важне? Да ли је све тачно, односно доказано? Да ли су извори под именом и презименом и компетентни за то о чему говоре? Одговор на сва ова питања је: „Да“ и свако питање о томе одакле се организације финансирају би и ту морало бити одбачено као небитно.
Заправо, ниво на којем се истраживачке организације у Србији баве новинарством је толико изнад највиших узлета комерцијалних медија, да би оптужбе, или бар преиспитивање о професионалној компетентности морале да се крећу у супротном смеру.

Реалност је, међутим, да без важних аргумената у вези са новинарством, критичари истраживачких новинара, а то су про-владини таблоиди и телевизије, измишљају најневероватније неистине или конструишу опасне инсинуације од полу-чињеница. Дакле, “медији” који су заборавили када су последњи пут емитовали или штампали чињеницу, сатанизују истраживачке новинаре, па и нашу организацију већ годинама, називајући нас “шпијунима”, “страним плаћеницима” и “злочинцима”.

Да постоји било шта погрешно у раду истраживачких организација, то би се лако доказало и не би се морало прибегавати оваквим не-аргументима који су заправо обичне медијско-пропагандне хајке и атентат на углед истраживачког новинарства, које су у Србији храбре колеге развијале и по цену опасности по сопствени живот и у којој су неке колеге и убијене због свог рада. Довољно би било објавити чињенице о нашим грешкама. Њих, међутим, једноставно нема.

Неко ту, дакле, страховито лаже, обмањује грађане и тиме уништава сваку шансу да они донесу своје одлуке на основу важних чињеница. То значи да неко подрива демократију. Намерно.

ЦИНС је добио Европску новинарску награду (European Press Prize), најугледније новинарско признање у Европи, од фондација за развој професионалног новинарства међу којима су и Ројтерсова и Гардијанова. ТВ Пинк и Информер су добили милионе од државе и њој блиских бизниса, као и фактички имунитет од закона и правде, све вичући “држ’те плаћеника” и упирући прстом у истраживачке новинаре који једва преживљавају.

То апсурдно лудило је много, много опасније по ову земљу него што, већ свикли на њега, чак и истраживачки новинари имају времена и енергије да разумеју.

*Прича је настала у оквиру пројекта Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.