Вести

28. 06. 2017.

Аутор: Дино Јахић Извор: Цензоловка

Основни стандарди у истраживачком новинарству

Кодекс новинара Србије: Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије.

Година је 2014. Новинари Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) од извора добијају документ који недвосмислено доказује коруптивне радње једног од високих функционера Српске напредне странке (СНС), из времена док је странка још била у опозицији, а функционер имао важно место у једном јавном предузећу. Мушкарац који нам даје документ каже да има поверења у нас и да нам се обраћа сматрајући да смо кредибилан медиј који се не плаши да објави истину. Било је евидентно да има директно знање о теми коју пријављује, али одбија да се представи именом и презименом, наводећи да се плаши за властиту безбедност. Ово смо могли да разумемо у контексту његове заштите и у последње време све већег страха код саговорника и извора од тога да ће да трпе последице због разговора с нама. На крају крајева, име нам и није превише значило. Наш мистериозни извор нам је дао документ, а рад истраживачких новинара се управо и заснива на доказима/документима.

Звучи супер, зар не? Атрактивна прича и кључни доказ пре него што смо уопште почели да истражујемо.

Проблем је у томе што је анонимни извор био у праву за само једну ствар – ЦИНС јесте кредибилан медиј који се не плаши објавити истину. Све остало била је лаж – или информације које апсолутно нисмо могли да верификујемо и потврдимо. Документ је имао печат, заглавље и потпис. Деловао је потпуно аутентично. Функционер у то време јесте био у наведеном јавном предузећу. Међутим, нисмо пронашли ниједан други доказ који би потврдио да се спорни случај догодио. Напротив, дошли смо до закључка да је документ заправо фалсификат који је неко покушао да нам подвали. Који је био мотив за све то сада је потпуно неважно. Поента је да се нисмо залетели и ради краткотрајне сензације и хиљада кликова на веб сајту трајно нарушили тешко стечени кредибилитет и поверење које у нас имају грађани.

Један од најважнијих стандарда у истраживачком новинарству, али и у новинарству уопште, је да свака информација мора да буде проверена. Из више извора и са више страна. До истраживачких новинара свакодневно долази безброј гласина и различитих информација. Само мали број заиста буде и објављен. Не зато што новинари нешто желе да сакрију, већ зато што се често испостави да су гласине заправо – само гласине. Или да је за њих у датом тренутку немогуће пронаћи валидне доказе и потврде. Када држимо тренинге и причамо са младим новинарима, већина се обично највише шокира када им покажемо колико процентуално мало информација објавимо у односу на оно што прикупимо. На пример, да бисмо у тексту објавили само једну инфомацију, неколико речи које се тичу неке јавне набавке, морамо прочитати све о тој набавци – а неретко је реч о десетинама страница докумената. На тај начин се елиминишу грешке, површност и неосновано закључивање, који могу довести грађане у заблуду, а нечију каријеру и живот озбиљно уништити.

Проверама истраживачких новинара је подложно све, па и документи државних органа и институција. Ништа се не узима здраво за готово. Један од најскоријих примера из ЦИНС-ове праксе је рад на тексту о Вељку Беливуку, једном од вођа навијача Партизана и нападачу на обезбеђење директора тог фудбалског клуба Милоша Вазуру. Текст је показао да је Беливук од раније имао правоснажну пресуду због туче у којој је учествовао. Суђење је трајало седам година, сведоци су мењали исказе, оптужба за недозвољено ношење оружја је застарела, а за покушај убиства преиначена у „наношење тешких телесних повреда“. На интернет страници Апелационог суда у Београду било је наведено да је Беливук раније био осу ђен на пет и по година затвора. Већини новинара то би било довољно да такву информацију објаве – ипак је реч о званичној страници важне институције која пре свега води рачуна о фактима.

Међутим, новинари ЦИНС-а имали су првостепену пресуду у којој је казна била пет и по месеци. У пресуди Апелационог суда наводи се да је првостепена казна потврђена, а било је и још неколико детаља који су указивали на то да правоснажна пресуда није могла да буде увећана у тој мери. Додатним проверама, које су укључивале позивање адвоката, али и Апелационог суда, утврдили смо да је суд ненамерно објавио нетачан податак на својој интернет страници и да је казна коју је Беливук добио била пет и по месеци. Да смо објавили погрешну информацију, извинили бисмо се и исправили је у тексту. Али бисмо тиме нанели штету прво себи, а затим и Вељку Беливуку. Ово је само мали пример који показује колико далеко истраживачки новинари иду у потрази за тачношћу и објективним приказом догађаја.

Шта је посао истраживачких новинара

Објективан и непристрасан приступ свакој теми је један од најважнијих стандарда за истраживачке новинаре. Политичари на власти, провладини таблоиди и други режимски медији, ако се медијима уопште могу назвати, ЦИНС-у често на терет стављају да је „опозиција“, да „не воли СНС“ и да се само том странком бави. Пре свега, ЦИНС не постоји од 2012. године и јачања СНС-а. У прошлости смо истраживали и претходну власт, али и опозицију – јер то је посао истраживачких новинара. Писали смо о награди коју је Драган Ђилас купио, о проблемима са БусПлус системом у београдском јавном превозу, о пословима Мирослава Мишковића – у тренутку када је то ретко ко у Србији хтео и смео. И тада смо добијали сличне оптужбе, да смо непријатељи власти. Само су улози у међувремену мало подигнути, а напади су бруталнији и вулгарнији, па смо напредовали у „издајнике“, „шпијуне“ и „стране плаћенике“.

Такође, нисмо престали да се бавимо прошлом влашћу, корупцијом и аферама које су се у то време догађале. Али, није наша кривица што су десетине политичара у међувремену промениле дрес и прешле у владајућу странку, па кад пишемо о њима изгледа као да пишемо о СНС-у. Добар пример је садашњи министар привреде Горан Кнежевић који је био у Демократској странци (ДС) када је ухапшен 2008. године, након чега му је у сефу пронађено 160 хиљада евра за које је на суђењу рекао да су биле намењене за предизборну кампању. У тренутку када је ЦИНС писао о нелегалном финансирању страначких кампања, Кнежевић је већ био у СНС-у.

Стандарди

Осим мало талента и много посвећености, неопходно је да истраживачки новинар следи следеће професионалне стандарде:

Детаљна провера сваке информације, па и оних које долазе од званичних институција.

Фер, објективан и непристрасан приступ свакој причи, уз контактирање свих актера из приче.

Стављање свих информација у адекватан контекст.

На крају, нормално је да се истраживачки новинари баве актуелним темама. Иако људи то често заборављају, СНС је на власти од 2012. године – то су већ најмање четири године. Сасвим је природно да пратимо потезе тренутне власти јер се они одражавају на грађане Србије, а истраживачки новинари би требало да раде у интересу свих грађана. Не за интерес страног или домаћег капитала, не за интерес ове или оне политичке опције, поготово не за властити интерес, него само за интерес грађана, без обзира на годиште, пол, политичку, сексуалну, религијску или био коју другу оријентацију.

У свему овоме кључан је фер и коректан приступ. Могу ја да волим или мрзим Александра Вучића, Новака Ђоковића и Радоша Бајића највише на свету, али то је сасвим ирелевантно. Ако пишем о њима, важно је само шта чињенице и докази говоре.

Објективност у истраживачком новинарству подразумева једну јако битну ствар – позвати другу страну у причи, тражити његову или њену верзију догађаја, а затим и све остале стране, јер их увек има више од две. Ма колико докази били на страни новинара, ма колико недвосмислено говорили да је неко нешто погрешно урадио или прекршио неки закон, дужност истраживачког новинара је да, ако ништа друго, затражи коментар друге стране. Осим што непозивање друге стране у неким случајевима може да има последице уколико случај дође до Савета за штампу или суда, оно може да доведе и до грешака у тексту. Показало се да такви интервјуи углавном не промене суштину приче, али могу да буду пресудни за неке од детаља и да спрече потенцијалне грешке.

Када смо, након више месеци мукотрпног рада и прављења базе података о адвокатима по службеној дужности у Београду, коначно завршили истраживање, направили смо базу са око 25.000 уноса и написали прву верзију приче. Ваљало је позвати актере који се спомињу у њој и адвокате који су на врху листе по броју службених одбрана и количини исплаћеног новца за те послове. Госпођа која је била прва по заради, самим тим и прва особа коју смо именовали у тексту, одмах је рекла да је информација о њеном приходу погрешна и да јој новац јесте уплаћен, али грешком, због чега га је вратила суду. После неколико дана провера, сазнали смо да је управо њена верзија догађаја тачна и да нам је суд доставио податке о исплатама, али не и додатну информацију да новац јесте враћен. Да нисмо позвали адвокате из текста, пре свих ову саговорницу, направили бисмо грешку која би нас скупо коштала, у сваком погледу.

Прави контекст за праву причу

Када се говори о стандардима у истраживачком новинарству веома је важан још један елемент: контекст у коме се прича објављује. Новинари више месеци раде на одређеном истраживању и напорним радом често дођу до информација које су тачне – и које је неко вероватно покушао да сакрије. Без правог контекста, све то пада у воду.

Постоји безброј начина да се прича напише, посебно уз технолошке могућности које су новинарима данас на располагању, али кључно је да је она јасна и разумљива свакоме ко је погледа. А да би прича била јасна другима, она најпре мора бити савршено јасна новинару и уреднику који раде на њој – то је управо оно чему ЦИНС посвећује доста пажње, некада са више, некада са мање успеха. Укратко, одговор на питање „Па шта?“ би од старта требао да буде евидентан. Зашто је та прича важна и за кога је важна?

Један од једноставнијих примера за ово може да се пронађе у ЦИНС-овом истраживању које је показало да су Србија и Босна и Херцеговина у периоду од седам и по година потро шиле више од 47 милиона евра на накнаде због неправовременог коришћења кредита за инфраструктурне пројекте. Људи у Србији су преуморни од милиона потрошених на ово или оно, од великих кредита, међународних уговора и сличних послова које није једноставно разумети. Зато смо им, осим што смо објавили цифре за појединачне кредите и детаљније се фокусирали на неке од најспорнијих пројеката, високи износ плаћених накнада покушали објаснити кроз податак колико би се тим новцем могло купити оброка у јавних кухињама. Компликоване појединачне информације могу да се на сличан начин доведу у разумљивији контекст и посматрајући просечне зараде, пензије или цене важних медицинских уређаја којих у Србији често нема довољно.

Други пример је објављивање ЦИНС-ове базе података о наградама купљеним новцем пореских обвезника или базе података о јавним бележницима Балканске истраживачке мреже (БИРН), које не значе много без стављања тих информација у адекватан шири контекст. Без давања недвосмислених доказа да је реч о наградама које немају никакву праву вредност и које може да добије свако ко уплати адекватну суму новца, односно, без објашњења контроверзи приликом избора јавних бележника, те објављивања информација о томе како они не достављају финансијске извештаје нити држава извештава о њиховом пословању, подаци у базама заправо остају само скуп занимљивих информација чији значај није довољно јасан.

Кодекс

Кодекс новинара Србије: Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије.

Понекад се информације које објаве истраживачки новинари свесно доводе у погрешан контекст, да би тако искривљене заправо изгубиле на значају или биле злоупотребљене. У првом случају, често се дешава да се из целокупног истраживања издвоји само неколико информација, али без правог контекста, тако да јавност не добије потпуну слику о теми. За други случај и злоупотребе добар пример су ЦИНС-ове приче о Мирославу Мишковићу које практично ниједан маинстреам медиј није пренео у тренутку кад су објављене. Месецима касније, кад је политички моменат постао погодан, а напади на Мишковића пожељни, неке од тих прича су завршиле на насловницама таблоида, као „ексклузивна открића“. У нашој моћи, нажалост, није да спречимо такве ствари, али можемо и треба да радимо свој посао, указујемо на злоупотребе и проблеме, поштујући професионалне и етичке стандарде.

 

*Прича је настала у оквиру пројекта Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.