Вести

30. 06. 2017.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Избор теме

Странке у Србији су изванредно лицемерне када је истраживачко новинарство у питању. Када су у опозицији, навелико користе открића истраживачких новинара за критику власти. Чим се догоди промена власти, међутим, та „љубав“ бивше опозиције према независном, храбром и професионалном новинарству, згасне.

Иза свих стандарда новинарства путем којих разликујемо добро од лошег, професионално од непрофесионалног и, на крају, новинарство од пропаганде, стоји поступак који се не мора видети у самом медијском производу, а може да чини разлику између ангажовања на нечијој страни и рада у јавном интересу. То је избор теме.

Наиме, тема у Србији увек има баш много, па нажалост и за истраживачке новинаре, који су у потрази за друштвеним проблемима. Тако да, упрошћено говорећи, истраживачки уредник на столу може да има теме везане за разне политичке и пословне ентитете и мора да бира – коју ће истраживати, јер сви да се у со претворимо, не би нас било довољно да покријемо сву корупцију и криминал у Србији. Е, ако тај уредник конзистентно бира теме о особама са једног краја политичког спектра, без обзира на важност теме за грађане, није професионалан и ради у нечијем интересу, без обзира што су резултат понекад и потпуно кредибилне истраживачке приче. Често су то приче о трагичном неуспеху каквог државног пројекта или сумњивој додели јавних средстава само што ће, у богатој понуди таквих примера, политички или пословно опредељен уредник увек бирати случајеве за које је одговорност била највећа у време власти странака које су његова стална мета.

У исто време, странке у Србији су изванредно лицемерне када је истраживачко новинарство у питању. Када су у опозицији, на велико користе открића истраживачких новинара за критику власти. Истраживачки новинари природно бирају теме у вези са злоупотребом моћи, политичке и финансијске, јер је то основна мисија њиховог посла, а у Србији су те ствари готово синоними са државом и влашћу. Државом, која пречесто не ради у корист грађана, коју поткрадају армије корумпираних званичника, осиромашују неспособни послушници на одговорним функцијама и варају стотине и хиљаде пословних ентитета који желе њену помоћ и корист, али не желе да јој плате порез и поштују њене законе.

Чим се догоди промена власти, међутим, та „љубав“ бивше опозиције према независном, храбром и професионалном новинарству, згасне чим буде објављено неколико прича о њховом руковођењу. Људе које су називали „часним професионалцима“, почну прво да критикују да “не знају о чему пишу”, па да „раде за опозицију“, затим „против државе“ и на крају чак и да су „криминалци“. Једноставну чињеницу да сада они имају моћ и да је посао новинара да њих држе одговорнима и стално проверавају њихов рад и резултате, доживљавају као политички обрачун и напад на сопствени рејтинг.

Суштински, све странке настоје да имају “своје” новинаре и медије и многе колеге на то пристају. Политичарима је због тога тешко да замисле да постоје и они који не раде ни за кога осим за грађане, а да су способни новинари – рачуна се да ће свако ко је у стању да ископа оптужујуће чињенице о некоме покушати то да уновчи преко своје (обично јадне) новинарске плате. За то су, међутим, сами политичари криви, заједно са новинарима, уредницима и власницима медија који на све то пристају. Једни су систем створили, други у њему похлепно учествују. Када су на власти, политичари злоупотребљавају медије и за одвратне политичке и пословне обрачуне, па када та маца дође на њихова вратанца, буду у потпуном шоку. То лицемерје је још израженије када “медиј” који је уз власт уништавао сасвим достојне каријере и часне људске животе допадне немилости те исте власти, као што се то управо догађа са таблоидом Курир.

Управо због оваквог односа према новинарству, веома се лако може догодити да, под притиском или, много горе, за услуге, новац или други интерес, уредници почну да бирају теме које истражују све сем власти и њој блиских ентитета. Јер је власт сасвим у стању да ка себи пријатељским медијима усмери новац или какву уносну протекцију, једнако као и да омете пословне активности медија и тако их, практично, уништи.

Избор по правилима и принципима професије

Догађа се, такође, да странке на власти оснивају сопствене “истраживачке” организације, наравно преко посредника. Ретке су довољно успешне да завреде неку донацију из истих извора из којих то чине независне организације, већ добијају новац на државним конкурсима или директно од неког пословног ентитета, блиског држави и странци на власти. Има, међутим и оних које су освојиле стандарде професије и сасвим успешно доказују своје тврдње о одређеном сегменту политичког спектра и привредним ентитетима који га подржавају.

Те организације ће повремено истраживати нешто у вези са понеким дисидентом из владајуће странке, како би изгледале неутралне, али ће заправо непрекидно нападати опозиционе политичаре и њихове финансијере. За то време, таблоиди ће се “побринути” за независне критичаре, истраживачке новинаре и свакога на кога им се покаже прстом из власти. Исто тако, њихове ће приче углавном бити произведене по стандардима испод кредибилних и сваки озбиљан новинар ће вам лако указати на тешке недостатке који доводе у питање саме суштинске тврдње таквих медијских производа.

Но, једнако су опасни и безглави напади таблоида и интелигентнији насртаји пристрасних истраживача. Зашто?

Зато што избор теме дефинитивно није остављен вољи и политичким или било којим другим убеђењима, ставовима и размишљањима уредника и новинара, већ правилима и принципима професије.

У Центру за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС), теме се бирају по јасним критеријумима:

1. Важност. Колико је тема важна, одређује се врло често према броју грађана на чије животе потенцијално може да утиче и по тежини последица које може да има. То је повремено у колизији са атрактивношћу теме. Атрактивна тема, нешто мање битна од друге, донеће вашој организацији видљивост и привући пажњу и на друге приче које радите, можда и помоћи да се освоје донације на конкурсима.

Све је то тачно, али дужност је сваког новинара да заступа грађане и да се често одлучи и за тему која је важнија за њих. Мудар и професионалан уредник ће покушати да нађе ресурсе да се истражи и важнија и атрактивнија тема, али је често ситуација таква да је то немогуће.

Ноторна је чињеница да економске теме не привлаче велику пажњу, на пример, иако су необично важне за егзистенцију људи у Србији. Енергетика је још даље од разумевања и бриге већине грађана, иако је то област без чијег сређивања ова земља (а ни било која друга) привредно једноставно не може да напредује.

Добар пример је ЦИНС-ова прича о изградњи новог блока термоелектране Костолац Б, која открива читав низ проблема, укључујући и то да је подигнут кредит од Кине, који ће углавном отићи кинеским извођачима радова, док се у случају спора примењују – кинески закони. Све то биће плаћено новцем, али и здрављем грађана Србије.

Прича је, по нашој оцени, једна од најважнијих које смо икада објавили, али није изазвала озбиљне реакције. Прошла је релативно незапажено. Па ипак, може се нешто учинити и на том плану. Новинари су дужни данас, не само да темељно истраже овакве теме, већ и да учине све што је у њиховој моћи да их направе занимљивијима, а да их не банализују. Тако ће ЦИНС о теми из енергетике направити занимљиве и кратке анимације за интернет, визуелизације база података, илустрације, видео компоненте… А сви ти атрактивни производи имају само једну сврху: да грађани упамте и разумеју важност чињенице да ова земља неће нигде без потпуне реформе енергетског сектора, да је тренутна секторска политика веома погрешна и да су последице по грађане изванредно негативне.

Концентрација корисника, нарочито на интернету, веома је ниска и борба за њу је тешка, али и значајна. Зато се за њу издвајају значајни ресурси јер, шта вам вреди да истражите и докажете нешто важно, ако то нико не прочита или погледа?

а. Позитивна дискриминација. По овом критеријуму важности, угрожене групе у друштву би остале потпуно незаступљене у медијима. Роми, ЛГБТИ заједница, жртве трговине људима, особе са кредитима у швајцарским францима и тако даље, нису групе које могу да дигну глас и одбране своје интересе тек тако, због предрасуда, мањинског положаја и из бројних других разлога. Али управо су овакве групе прави тест демократичности једног друштва – заједница која се побрине за оне који у њеним оквирима то не могу сами, истински је демократска и недискриминаторна. И обрнуто. Зато истраживачки новинари бирају и теме из ових области, не би ли указали на проблеме који су ван видокруга државе и друштва уопште.

2. Изводљивост. Не вреди се бавити нечим што не можете да завршите. Уложићете шест месеци рада (колико просечно траје истраживање у ЦИНС-у), ваљало би да можете на крају нешто да објавите, зар не? Но, некада је јасно да не постоји начин да се дође до – доказа. Можемо бити уверени, чак потпуно сигурни да је прича истинита, али нећемо је никада објавити без доказа, не само због тога што неко може да нас тужи, већ пре свега због тога што то није врста новинарства којом желимо да се бавимо.

Понекад једноставно нећемо имати довољно људи, новца или времена. На жалост, има много одличних прича на теме о којима би грађанима било веома корисно да знају чињенице, које међутим, још нису истражене због недостатка ресурса или пута до доказа.

Ипак, ништа се не баца – кад-тад имаћемо ресурсе, или ће се појавити начин да докажемо тврдње. Остаје само да се надамо да до тада неће бити свеједно да ли се за проблем сазнало или не. Прекршаји и кривична дела застаревају, избори пролазе, људи бивају опљачкани… Али, без доказа и ресурса се – не може.

Ретко, али се ипак догоди, почетна теза приче се испостави као погрешна. Наравно да се таква истраживања прекидају или преусмеравају на сродне, али валидне теме. На крају, појам адекватног контекста, који се често појављује у овом водичу, и овде је изузетно важан. Свака тема, баш као и свака чињеница, тек у адекватном конктексту има прави значај. Ако не проширимо контекст теме о чијем истраживању размишљамо, може се десити да истражујемо само детаљ изузетно сложене и важне проблематике. Обрнут случај би био да се бацимо на истраживање сасвим добре и важне теме, али убрзо утврдимо да је контекст толико обиман да ми немамо ресурсе да га добро истражимо.

3. Актуелност. У истраживачком новинарству је актуелност релативна. Процес дуго траје и веома је тешко такмичити се са „брзим“ медијима, без обзира колико су они површни. У исто време, међутим, неке ствари се дају предвидети, као редовни избори (којих, додуше, код нас има мање него ванредних), крај фискалне године, крај неког судског процеса и тако даље. Ако мало синхронизујемо напоре, сасвим је изводљиво и да се наша прича објави у време када је најпотребнија.

Иако су открића истраживачких новинара сама по себи најчешће врло атрактивна, још су атрактивнија када се тематски поклопе са релевантним догађајима који сами по себи усмеравају пажњу грађана на тему. Тако се долази до још већег броја корисника, а то је циљ сваког новинара – да што више грађана сазна за важне чињенице које ће им помоћи да донесу одлуке о својим животима.

Па опет, највећа искушења за професионални интегритет истраживачких новинара често су повезана са настојањем да се буде актуелан. ЦИНС је, на пример, имао пред саме изборе у рукама причу о нелегалном финансирању избора, али је она почивала на руком писаној меници бившег високог функционера једне странке. То по нашим критеријумима није доказ и причу нисмо објавили, а можда никада и нећемо. Не може се рећи, међутим, да нам није било јасно колику би видљивост постигли објављивањем било чега на ту тему током кампање.

Исто тако, иако смо имали много важних чињеница о насиљу над новинарима приликом инаугурације Председника Србије, сусрели смо се са могућношћу да озбиљно наштетимо жртвама насиља и одустали, иако бисмо вероватно изазвали велику пажњу грађана. Наш избор је да не постоји ништа што је вредно нашег интегритета, па ни актуелност и сензације.

Истраживања о политичарима

Готово сваки новинар на свету дубоко је убеђен да има „осећај“ за добру тему. Но, пре осећаја, ваљало би теме селектовати правилима и принципима, па међу истакнутим проблемима које заиста треба истражити, примењивати осећаје до миле воље. Тако човек бар зна да не истражује глупости, или и нехотице чини услуге политичарима и пословним људима.

Иако нас политика уопште не занима, пошто се бавимо прљавим новцем и противзаконитим поступцима моћних људи и организација, у већини случајева, у компликованом процесу (више нико не краде на једноставан начин) путем којег је неко дошао до незаконите или неморалне користи, нађе се и неки политичар. Или ћемо истраживати ко је од политичара “заборавио” да пријави неку имовину, фирму или приход Агенцији за борбу против корупције. Не занима нас којој странци припадају ти људи, потпуно нам је свеједно. Ако су те особе оштетиле грађане и државу, наћи ће се у причи и то заиста није наш проблем, осим у смислу да смо и ми грађани који желе да живе у уређеном, а не клептократском друштву.

Водивши се овим критеријумом, у преко 180 истраживачких прича које је ЦИНС објавио, нису изостале особе из било које важније политичке странке у Србији, осим оних који су од недавно на сцени и нису имали много прилике да се баве нашим заједничким парама. То је тужно сведочанство о политичком сектору који, иако непрекидно ухваћен са руком у чинији са колачићима, једнако непрекидно кука до неба како им се неправедно не верује. Зашто би им ико веровао, после свих ових деценија корупције која је довела земљу до ивице понора? Е, једини који их из професионалних и етичких разлога без јасних доказа третирају као невине и часне људе су – професионални истраживачки новинари, због поштовања претпоставке невиности, која је, уосталом, део Кодекса новинара Србије. Било би лепо да то политичари умеју да цене. Али не умеју.

Професионални истраживачки новинари чине услуге само грађанима и само својим извештавањем. Остали, како им се заломи. Жао нам је, нико их није терао да раде коруптивне, законом забрањене или неморалне ствари. А ми ћемо бирати теме по важности, изводљиивости и актуелности, све док их буде. Врло бисмо волели да наше најважније приче буду о уобичајеном криминалу, или ситној корупцији и да горе од тога не будемо у стању да пронађемо.

До тада, међутим, драги моћници, немојте се љутити на нас само због тога што смо добри у свом послу.

 

*Прича је настала у оквиру пројекта Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.