Вести
21. 07. 2017.
Владине организације
Може ли се Политика дискредитовати више него што је то учинио њен колегијум у саопштењу „Покушаји дискредитације Политике“? Пошто је откривено да су барем два текста у Политици објављена под лажним именима и титулама, и с лажним фото-портретима аутора, а очито с намером да се испод кринке наводне компетенције пласирају женомрзачки ставови, колегијум Политике је саставио објашњење које додатно компромитује ову новину.
Колегијум инсинуира да се Политика нашла на удару невладиних организација и „друштвених мрежа“ („Политика ради по законима Републике Србије и зато јој неће судити ни пресуђивати невладине организације и друштвене мреже“ – гордо се огласио колегијум, пропустивши да објасни како се то „друштвене мреже“ испостављају као актери било какве радње), те да је управо та новина највећа жртва подмуклих напада: „Тако се без икакве сумње може рећи да је Политика та која је у овом случају највише оштећена и преварена, као и, наравно, наши читаоци.“
Сама превара, пак, сматра колегијум, састоји се у следећем:
„Наиме, погрешили смо што нисмо детаљно проверили идентитет аутора који се путем електронске поште лажно представио као форензички психијатар из канадског града Монтреала, доктор Петар Величковић, чији је текст објављен у рубрици Погледи 18. јула ове године. Будући да није постојао разлог да сумњамо у идентитет човека који нам се представио као експерт, тим пре што у новијој историји српског новинарства оваква превара није забележена, објавили смо текст лажног доктора који нам је послао и ’своју’, а како се касније испоставило, фотографију извесног немачког глумца Андреаса Кауфмана… Показало се затим да ово није био једини напад такве врсте на нашу медијску кућу, јер се идентичан удар догодио и почетком маја, тада под идентитетом извесног Милована Б. Вучића из Лос Анђелеса.“
Поред тога што се Политика нашла „жртвом“ напада за нападом, шта још можемо да закључимо из саопштења колегијума? Прво, да колегијум сматра да је једино спорно лажно ауторство објављених текстова. Али, критичари Политике понајмање се баве доказивањем ауторства; за њих је пре свега споран женомрзачки садржај лажно потписаних текстова. О томе колегијум нема шта да каже, из чега могу следити најмање два извода: или се објављени текстови уклапају у уреднички концепт Политике, због чега се новина оправдано нашла на мети критике; или Политика нема уреднички концепт и објављује шта год да неко пошаље редакцији, без икакве провере садржаја и идентитета аутора.
Посматрано са стране, не зна се шта је по редакцију горе од те две опције. Уз све то, треба скренути пажњу и на то да је образац саопштења сасвим у складу са обрасцима текстова због којих се Политика оправдано нашла на „удару“. У спорним текстовима насилници се оправдавају, а жртве представљају као одговорне за насиље. Објавивши те текстове, Политика се ставила на страну насилника, да би у следећем кораку себе, а не жене о којима је била реч у текстовима, представила као највећу жртву. Поред овог, још један образац приметан је у саопштењу. Уместо извињења, критичарима се имплицитно прети тужбом, а суд се проглашава јединим релевантним местом за даљи разговор.
Тако се једна дневна новина, која се заклиње у своју слободарску традицији и као таква чак тражи привилеговани статус под скутом државе, представља као инструмент за гушење јавног мњења и критичке расправе. А ако смо све то можда погрешно схватили, колегијум би у неком наредном саопштењу, у покушају да одбаци приговоре, могао да објасни да ли се женомрзачки ставови из лажно потписаних текстова случајно или намерно поклапају са женомрзачким ставовима из текстова стварно постојећих аутора. Такође би могао да објасни и да ли је реч о пукој коинциденцији или промишљеној уредничкој политици то што се први од два спорна текста нашао у Политици управо у време када је био актуелан спор између супружника Мали (уз претњу откривања истине о рушењима у Савамали), са наопаким ставовима који држе страну Синиши Малом, градоначелнику Београда.
Ако је реч о коинциденцији и подметању, онда би колегијуму требало сугерисати да „нападаче“ на Политику не траже међу невладиним организацијама и „друштвеним мрежама“, него управо у владиним или паравладиним телима, јер би се могло показати да им је те текстове подметнуо неко близак властима.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.