Вести

03. 08. 2017.

Аутор: Угљеша Вуковић Извор: analiziraj.ba

Београдска Политика: Крај мита о пристојном конзервативном листу

Политика је објавила ултраконзервативне коментаре измишљених аутора, након чега избија невиђени скандал, а уредништво листа, умјесто извињења, публици нуди серију суманутих напада на оне који су их критизирали.

Почетком године, вршилац дужности главног и одговорног уредника листа Политика Жарко Ракић у гостовању на Н1 упињао се да објасни како разлог престанка сарадње с карикатуристом Душаном Петричићем и колумнистицом Даницом Поповић није аутоцензура или притисак власти, већ самостална уредничка одлука.

У првом случају јер је Петричић, како је сматрао, превише цртао тадашњег премијера Вучића и није нудио друге карикатуре, а у другом јер је наслов ауторкиног текста, који се исто бавио првим човјеком Владе (“Беневолентни диктатор”) “неатрактиван и не одражава суштину”.

Добар дио српске јавности то је одмах с правом доживио као наставак притиска на медије и сужавања критичког простора. То је за посљедицу имало да се рубрика Погледи, на којој се на двије странице оглашавају ни коментатори, читаоци и учесници јавног живота, отворено сучељавајући супротстављена мишљења, претворила у мјесто дозираних и предвидивих “расправа” гдје су теме, домашаји и аргументи пажљиво контролисани.

Све под плаштом уредничке концепције.

Ко нам не вјерује, нека чита Виктора Хугоа

Како изгледа та уредничка концепција Ракића открило нам се неколико мјесеци касније у афери Фантомски коментатори. У Погледима је у уторак, 18. јула, објављен осврт тзв. др. Петра Величковића (“Против насиља, не против мушкараца или жена”), потписаног као “форензички психијатар, судски експерт за повјеравање дјеце, Монтреал Канада”, да би се затим установило да потписани не постоји и да је на фотографији која је пратила текст заправо њемачки глумац Андреас Кауфман. Удружење новинара Србије (УНС) открило је да је 5. маја објављен још један текст фантомског коментатора, који се представио редакцији као “Милован Б. Вучић, професор универзитета, психоаналитички психотерапеут и психоаналитички супервизор, специјалиста за дечју психоанализу, Лос Анђелес, Калифорнија”.

Колегијум редакције је коначно по осудама професионалних удружења признао грешку, али је карактер тог признања до те мјере споран да би се са жаљењем могло констатовати како је грешка продубљена јер је послата недвосмислена порука да се одговорност не тражи у сопственим редовима, већ у спекулацијама, унутареснафским и, можда најтачније, политичким обрачунима. Ракић је у првој изјави поручио УНС-у да питају своју предсједницу ко стоји иза свега и да читају Виктора Хугоа.

Но, прије него што се вратимо на нарав признања уредништва, упутно је примијетити шта је то заједничко измишљеним коментарима/коментаторима. Оба тобож потписују самопрозвани врсни стручњаци које одређује више стручних звања: један је универзитетски професор, други судски експерт. Обојица су се представила својим географским одредиштем, и то као припадници прекоокеанске дијаспоре, али и ликом и старосном доби из којих је очигледно да су у позним зрелим годинама. Величковић (Фантом I) је позајмио лице њемачког глумца Кауфмана, дочим је Вучић (Фантом II) узео идентитет Hermanna Dörnemanna, наводно најстаријег Нијемца.

Садржински, њихови фантомско-ауторски радови баве се само наизглед и оквирно темом насиља у Србији (која је узела маха посљедњих мјесеци послије низа породичних трагедија у којима су главни актери насилни мужеви), док им је основна окупација доказивање да су “агресивне феминисткиње искористиле трагедију за своју политичку агенду” (цитат према Фантому I) и да је “српско породично правосуђе под таквим феминистичким утицајима да оно више и не дели било какву правду” (цитат према Фантому II).

Методички гледано, фантоми су прибегли глумљењу стручности кроз пасус у којем су се лагодно поигравали статистиком, па је један тврдио да су чедоморства у Србији чешћа него у Америци, а други да “по статистици између 85 и 95 одсто пресуда иде у корист жена као самосталних старалаца деце”. Чак и да су издвојени подаци тачни, извори нису наведени, те је евидентно да су фантоми/аутори рачунали на априорно повјерење у њихова нагомилана стручна звања из потписа.

По “статистичким аргументима” услиједила би ватрена политичка тирада у којој се на крају упозорава на феминистице и невладине организације и њихов разорни утицај на институције. Форма описаних текстова могла би се назвати фантом-памфлети у којима се иза лажних имена, звања и фотографија “угледном листу“ радикална политичка агитација подмеће или указује као стручни осврт и мали допринос широј расправи о насиљу. Радикална, јер се на концу та агитација редовито користи као дискредитација невладиних организација и свих замишљених другомишљеника који упозоравају на мањкавости патријархалног друштва.

Како провјерити некога ко је из Канаде?

Непримјерена реакција колегијума огледала се у томе што су 21. јула, када су се напокон одлучили проговорити о гафу или грешци која се плаћа губитком угледа, у наслов ставили “Покушаји дискредитације Политике”, посвећујући једнаку пажњу нападима које трпе, као и објашњавању у чему се састоји уредничка грешка.

Но, и ту су се могли пронаћи врло неспретни покушаји да се одагна свака сумња у сопствену одговорност тврдњама да “није постојао разлог да сумњамо у идентитет човјека који нам се представио као експерт, тим прије што у новијој историји српског новинарства оваква превара није забиљежена”.

Реченицу прије се каже како су се фантоми јавили електронски и да их се требало детаљно провјерити, док се уредник спорне рубрике Бранислав Радивојша у изјави за Инсајдер бранио питањем како да провјери неког ко се јавио из Канаде кад нема приступ тамошњим регистрима?

Правдања уредника и колегијума ишла су дотле да се свака примисао о професионалној и етичкој одговорности неутралисала словом о објективним потешкоћама у виду кројења мита или хиперболе о незапамћеној подвали и нападима. Умјесто да се отворено (про)говорило о размјери учињене грешке, њеној озбиљности и повријеђеним професионалним узусима.

Или да се мање претенциозно отворила дебата о сијасет овдје позваних питања, као што су: како препознати подвале и лажне ауторе, колико нам све помажу савремени претраживачи и како их користити, како су се раније отклањале овакве грешке, колико новинар/ка, уредника/ица морају бити информисани и/или упућени да препознају надристручњаке, шта је све било сумњиво у послатим текстовима, њихово идеолошко опредјељење, јесу ли се могли препознати квазистручњаци, нпр. по синтагми “породично правосуђе” и другим нелогичностима?

Или да су се отворила питања: Шта то квалификује некога да буде коментатор/ка Политике? Његови/њени нагомилани стручни називи и мјесто пребивалишта у дијаспори. Пратећа слика зрелог мушкарца. Или аутентичност и значај коментара, као што то није био случај.

Занимљиво је примијетити да се уредништво Политике у постфестум развоју догађаја нити једном ријечју није осврнуло на квалитет и садржај подваљених текстова, иако су оба текста била очити памфлети у име ултраконзервативне идеологије у којима су се анонимни потписници обрачунали с грађанским друштвом и феминистицама дифамирањем свих невладиних организација (које се прозивају, нпр., за обучавање институција и дијељење правде).

Фантом-памфлети открили су сву истину о листу који би да се сматра угледним, конзервативним и респектабилним гласилом, утицајним у различитим круговима, јер дискурс који су њени уредници успоставили олаким уступањем мјеста радикалним ултраконзервативцима, који уз то агитују лажима, непостојећим идентитетима и фингираном стручношћу, разобличио је мит бренда Политика.

Бренда који би да се сматра инклузивним, умјереним, отвореним… Јер пристојан конзервативни лист не би себи допустио идеолошке хајке и радикалне прозивке. Или непровјерене и сумњиве изворе, и то поводом осјетљиве теме као што је насиље у породици. Такав један лист би признао своју грешку, проговорио о њој, позвао на ширу расправу цијелу медијску заједницу, а вјероватно би пала и оставка главног и одговорног уредника.

Триковима против сопствене одговорности

Ништа се од тога за сада није десило у случају Фантомски коментари. И ништа нам не даје за право да повјерујемо да ће се другачије одвијати даљњи сценарио, чиме смо се сви суочили с истином како то у нас изгледају “елитни листови“ с дугом традицијом.

И колико у свијету штампе не постоје вриједности око којих се сви слажемо. Двадесет четвртог јула, када бисмо помислили да су се страсти слегле, нова коментаторска песница Политике у лику извјесног Горана Козића, којем мјесто није ни у најприземнијем дневном таблоиду, одлучила је да се у стилу слободног вербалног песничења разрачуна са свим замишљеним противницима који наводно подмећу њеном вољеном листу.

Аутор п(р)озива педерусе да мичу своје одвратне пипке што даље од Политике и у поражавајућем стилу уличара који вјерује да је духовит, и у форми која би да буде слободномислећа колумна, пита се одједном махнитим ускликом: “Да ли сте ви нормални?” Затим назива претходне уреднике Политике (Бујошевића и Смајловић) “великим штеточинама”.

Наставља увредама називајући Љиљану Смајловић “женицом”, а колегиницу Скрозз “скроззицом”. Салве мизогиније, нескривеног шовинизима и простоте у тексту који се ставља на пиједестал седме странице, уз пратећу илустрацију Политикиног небодера, који је ту ваљда да покаже колико се поносе својим ударником.

Два дана касније, Погледи су опет бранили Политику јер је сада дипл. правник Симо С. Стокић, надовезујући се на Козића, аферу назвао “атентатом на Политику”. Ту се већ сплеткари ко су подметачи, па се денунцирају сви они који су одстрањени из Политике и који, како се тврди, имају своје разлоге за прљаву освету. Зазива се реакција тужилаштва и пресуђује се да инкриминисана лица која су подметачи заслужују најмање наногвицу.

И на крају, викенд-издање од 30. јула у Теми недјеље Политика посвећује “штампи на удару подвала”. Истина, сада доста суздржанијим тоном, у мамурлуку послије дугог пијанства правдања и напада, говори се о подметачини на коју су насјели, али се и даље критикују новинарска удружења и невладине организације јер су се силовито обрушиле на њихов лист. Иако су они све уредно пријавили Тужилаштву.

У том пасусу је сва отужна истина: Политика и њени уредници не схватају тежину учињеног пропуста, па упорно прижељкују епилог у виду кривично-правне репресије којом би да покрију своју професионалну одговорност. Њихова обавеза је била да говоре превасходно о својој одговорности и да прошире то по могућству у озбиљну расправу о професионалним и етичким изазовима.

Умјесто тога, упустили су се у обрачуне дајући ријеч коментаторима који стварају атмосферу линча, денунцирања и несношљивости рјечником ниских увреда којем није мјесто нити у једном медију. Једини који је цијелу ствар схватио у пуноћи њене озбиљности јесте њемачки глумац Кауфман, чија је фотографија кориштена као доказ за лажни идентитет.

Он се захвалио Политици што су му се јавили, напомињући да је он жртва у цијелом случају, да је његово лице његово средство рада и да ће морати ангажовати адвоката. Кратко и јасно да јасније не може бити.

Послије свега, и Политици би било боље да ангажује адвоката када већ неће да мијењају своју накарадну уредничку концепцију у којој је могуће да се објављују непровјерени и лажљиви коментари, или да се мјесто уступа надристручњацима, фундаменталистичким стајалиштима и колумнистима без елементарне пристојности, који би да обнове амбијент пљувачнице с краја прошлог вијека.

Афера Фантомски коментари, или разоткривање истина и мита о пристојним конзервативцима који воде лист стар преко сто година, открила је како иза кулиса дотјераног дизајна и слављеног бренда изгледају наши данашњи конзервативци. То јест, да се ради о једва преобученим радикалима којима је нормално да се против измишљених и свих замишљених политичких противника воде хајке и кампање.