Вести

23. 08. 2017.

Аутор: Милица Стојановић Извор: ЦИНС

Захтеви за приступ информацијама од јавног значаја

Важно је да будете што је могуће прецизнији јер тиме олакшавате другој страни да пронађе и достави документа која тражите, а и смањујете могућност да информације буду непотпуне или нетачне.

Када је 2004. године Скупштина Србије донела Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, чинило се да ће то бити још један од бројних лепих закона копираних са Запада који неће бити примењен. Новоосновани државни орган, Повереник за слободан приступ информацијама, није имао ни просторије, ни људство, ни средства за рад више од пола године.

Мало-помало, међутим, канцеларија Повереника, на чијем је челу већ тринаест година Родољуб Шабић, развијала се и почела да уређује примену Закона. Данас Србија има други најквалитетнији закон овог типа на свету. Његова примена се, ипак, не одвија без проблема, пре свега у погледу „заштићености“ међународних уговора и најважнијих установа од деловања Закона, а још више због потпуног одсуства сарадње Владе, која би по закону морала да гарантује његово спровођење, а тиме и принудно извршење одлука Повереника. Па и поред тога, овај закон можемо назвати једном од ретких победа грађана у борби за своја права.

Новинари су међу најбројнијим корисницима Закона и могу му захвалити за потпуно нову димензију свог посла. Далеко од тога да су једини. У једном тренутку (2011) на другом месту по броју жалби упућених Поверенику због непоступања по захтевима упућених државним органима били су – други државни органи. Влада је, наиме, била толико феудализована између странака коалиције, да су једни од других крили податке, па прибегавали захтевима по Закону.

У међувремену су израђени протоколи о размени документације, па то више није толики проблем. Међутим, за истраживачке новинаре, којима су увек потребни докази (што су готово увек документа), Закон је постао жила куцавица продукције кредибилних и важних прича. Када је Закон „прорадио“, новинарима који су радили пре него што је донет било је потпуно невероватно да држава ‒ која се раније понашала као једна огромна тајна служба чија је света дужност да крије свој рад од „непријатеља“ (па тиме и својих грађана јер ко зна ко је ту сад шпијун а ко не) ‒ сада има обавезу да на захтев изда готово било који свој документ.

Тек је државним органима то било потпуно невероватно. У првих неколико година од доношења Закона они на захтеве не да нису били спремни него су одговарали новинарима са: „Ми вама да дамо наша документа? Па да ли сте ви нормални?“ Било је и креативнијих и (много) непристојнијих реакција, али, мало-помало, дошли смо до једне од ефикаснијих стопа добијених одговора на захтеве у свету, ако не и најефикасније. У пракси истраживачких новинара Закон је постао толико незаобилазан „алат“ да се динамика истраживања често рачуна пре свега према потенцијалном трајању процеса слања захтева и могуће процедуре која укључује и жалбу и решење Повереника. У последњих неколико година ефикасност Закона приметно еродира и назадује, баш као и однос државе према самом поверенику и његовој канцеларији – установе које су раније без оклевања и одмах слале потпуне и адекватне одговоре однедавно шаљу одговоре у којима одбијају захтеве.

Иако такво понашање представља несувисло трошење времена новинара и државних службеника, а тиме и новца грађана, одлуке о одбијању захтева су све чешће и чешће.

И поред таквог назадовања, Закон је и даље једно од најбољих оружја које грађани Србије – и новинари који раде у њиховом интересу – имају. Због тога је необично важно разумети да је учење о његовој примени и начинима на које може да нам помогне једнако учењу о могућности увида у рад оних којима смо препустили апарат силе и моћ управљања нашим новцем, правдом, одбраном и другим виталним интересима да их очувају и унапреде.

Оног тренутка када их будемо оставили без надзора, говори досадашње искуство, наша права и њихове обавезе почеће да се растачу. Коришћење Закона, међутим, није баш сасвим једноставно. Али није ни претерано сложено. Након више хиљада захтева које је Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) упутио најразличитијим државним органима, ево неких наших искустава и закључака о примени Закона.

Шта је резултат

Тачне информације до којих је новинар дошао искључиво својим (или тимским) радом јесу најважнији резултат коришћења захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја.

Прво и најважније, због тога што сте информације тражили сами – можете бити сигурни да ће оно што добијете бити некопромитовано, за разлику од информација или докумената које ће вам некада нудити или дати „поуздани“ извори.

Друго, овако добијене информације су увек званичне и комплетне (на комплетност може да утиче и то како је захтев састављен, али те вештине се брзо науче), за разлику од неких које могу да вам дају секретарице, ПР менаџери или чак и сами директори или министри, а које се испоставе као половичне или без контекста. То се некада догађа чак и без лоше намере, људи једноставно нису довољно пажљиви, одговорни или упућени у своје законске обавезе.

Треће, за овако тражене информације постоји законска обавеза да вам буду достављене, као и одговарајући рок, тако да не зависе од тога да ли неки директор/министар има добру вољу или времена да вам одговара.

Четврто, захтеви за приступ информацијама омогућавају тражење већег броја информација од оног који се тражи обичним новинарским питањима.

Шта су захтеви

Захтеви за приступ информацијама од јавног значаја су, у истраживачком новинарству, техника којом се до информација и чињеница долази уз помоћ закона, у одређеним роковима и уз гаранцију тачности. Састављају се на посебним обрасцима, али је, осим званичног дела захтева, форма којом се тражи информација – углавном слободна. Најважније је тражену информацију што боље и прецизније описати, како би одговор био што комплетнији и тачнији.

Информација коју можете тражити јесте „информација којом располаже орган јавне власти, настала у раду или у вези са радом органа јавне власти, садржана у одређеном документу, а односи се на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна”. Органи јавне власти су државни, односно органи територијалне аутономије или локалне самоуправе и сва правна лица која су основана или финансирана (у целости или делимично) од државе.

Да би нека информација била од јавног значаја, није важно да ли је њен извор орган власти или неко други, није важан носач на ком се налази (свеједно је да ли тражите папирни документ, траку, филм или чак препис електронске поште), није важно када је настала или како се за њу сазнало.

Поента је, дакле, да од свих који врше неку власт или имају јавна овлашћења – председник Републике, влада и свако појединачно министарство, агенције, фондови, управе, заводи, дирекције, судови, тужилаштва, Народна банка Србије, секретаријати, општине, градске управе, јавна предузећа, локална јавна (и) комунална предузећа, безбедносне службе – можете тражити све информације настале у њиховом раду или у вези са њим. Што је још важније, сви побројани имају обавезу да вам тражене информације дају.

Такође, информације од јавног значаја не морају да траже само новинари – Закон је направљен за све грађане. И чак не само за грађане Србије – ако је рад државе јаван, онда је јаван за свакога.

* При објављивању одговора веома је важно водити рачуна о Закону о заштити података о личности, односно прикривати податке који могу да угрозе друге особе, попут матичних бројева и адреса – уколико то институција која је доставила документ већ није сама учинила.

Како се користе

Коришћење захтева регулише Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. У образац, који је доступан на сајту Повереника за приступ информацијама од јавног значаја, треба уписати назив и адресу органа или предузећа од ког тражите податке, информацију коју тражите и своје податке неопходне за достављање информације.

Када је реч о траженој информацији, најпре, могуће је тражити три ствари: да вас орган или предузеће обавести да ли информацију поседује, да вам омогући увид у документ који садржи информацију или да вам достави копију таквог документа.

Уколико се определите за достављање копије, требало би и да одаберете начин достављања: поштом, електронском поштом, факсом или на други начин.

У најважнијем делу захтева, који се односи на садржину информације, важно је да будете што је могуће прецизнији, јер тиме олакшавате другој страни да пронађе и достави документа која тражите, али са друге, важније стране, смањујете могућност да информације које добијете буду непотпуне (или нетачне).

У неким случајевима тражење информације није компликовано јер тражите документ одређеног назива (ако знате број под којим је заведен или датум када је сачињен, утолико боље). На пример, копије судских пресуда, разних решења (о дозволама за градњу, именовањима, разрешењима...), закључке, одлуке или нешто слично.

Ако вам треба судска пресуда, захтев ће гласити: „Молим Вас да ми доставите копију пресуде (број пресуде) донете дана (датум) којом је (име и презиме) осуђен на затворску казну...“. Наравно, захтев ће се разликовати у зависности од тога каквим детаљима располажете. Уколико нисте сигурни када је пресуда донета, немате број предмета и нисте сигурни какву је казну суд одредио, а видели сте у неколико медија да пресуда постоји, захтев можете формулисати и овако: „Молим Вас да ми доставите копију пресуде којом је (име и презиме) осуђен, а о којој су медији известили дана (датум) што се види на следећем линку (линк ка тексту)“.

Међутим, чешће од власти тражимо информације за које нисмо сигурни у којем се документу или више докумената налазе. Тако је, на пример, ЦИНС 2016. године хтео да сазна колико је било судских поступака, а колико пресуда у свим судовима у Србији, током три претходне године, за десет кривичних дела, као и колико су људи те пресуде обухватиле и каква је била казнена политика. Како нисмо били сигурни да ли судови воде своје интерне статистике и у којој форми, као и да ли бележе све ове податке на начин какав је нама одговарао, одлучили смо да захтев формулишемо тако да смо тражили:

Копије докумената који садрже информацију о броју оптужних аката, потврђених оптужница, првостепених пресуда (ослобађајућих и осуђујућих), број затворских казни, број условних осуда, број новчаних казни као главних и као споредних, број одређених забрана вршења позива, број одређених одузимања предмета, број одређених одузимања имовинске користи, број јавно објављених пресуда, број одређених психијатријских лечења у установи и на слободи, као и број одређених протеривања из земље пред вашим судом као и судском јединицом у Свилајнцу, у периоду од 1. 1. 2013. до 31. 12. 2015, за сваку годину понаособ, за следећа кривична дела појединачно... Затим смо набројали десет кривичних дела.

Када су почели да нам стижу одговори, приметили смо да судови не воде статистике на исти начин, па су одговори били различити. Од неких судова информације смо добијали у оквиру дописа (Поштована, обавештавамо Вас о следећем…), од неких смо добијали копије пресуда (ваљда да бројимо сами шта нам треба), док смо од појединих судова добијали изводе из софтвера које ти судови користе за статистику (и тако смо сазнали да ти софтвери постоје и како се зову, што нам је драстично олакшало свако наредно слање захтева судовима). Дакле, да смо тражили „списак свих пресуда” или „списак свих казни”, не бисмо добили одговоре на основу којих бисмо могли да извучемо закључке и податке који су били циљ истраживања.

Исто важи и за ситуације у којима информација коју тражите вероватно и не постоји у конкретном документу: то су, на пример, ситуације у којима од тужилаштава или полиције хоћете да сазнате у којој фази је нека истрага. Тада је такође препоручљиво захтев формулисати тако да вам доставе, на пример, „документ који садржи информацију о томе…”, јер тако смањујете могућност да вас одбију с образложењем да нисте тражили одређени документ.

Такође, корисна опција за истраживачке (и све друге, наравно) новинаре јесте могућност увида у документа. То се углавном ради када нисте сигурни каква све документа о томе што вас занима постоје, па желите да погледате све и онда одлучите која су вам потребна. ЦИНС често, када тражи увид у документа, напомене да жели „увид са могућношћу копирања”, како бисмо одмах или у што краћем року добили тражене копије, будући да ће вам понекад обезбедити да одмах, приликом увида, копирате оно што вас занима. Ово је корисно ако хоћете да видите, на пример, цео судски предмет (умеју да буду веома обимни, са мноштвом техничке, не претерано корисне документације) или цео пројекат који је некоме одобрило неко министарство, односно групе докумената које могу бити бројне и обимне.

У сваком случају, осим прецизног описа информације коју тражимо, у захтеву је веома важно навести или датум доношења неког документа или временски опсег за више информација (не можете, на пример, тражити „све пресуде за кривично дело убиство”, а да не наведете неки период, рецимо „донете од почетка 2012. до краја 2016”).

Иако је достављање тражених информација регулисано законом и иако сте захтев саставили најпрецизније што сте умели, на „државној” страни се понекад догађају грешке. ЦИНС је једном приликом тражио податке о грађевинској дозволи за један објекат и у захтеву смо врло детаљно навели место, назив, власника, катастарску парцелу, чак и вебсајт фирме чији је објекат – и на коме се објекат јасно види. Званичан одговор био је да таквом објекту није издата грађевинска дозвола. Међутим, проверавајући друге детаље утврдили смо да се у документацији појављује и таква дозвола, накнадно издата, уз тачан број и датум издавања (цео поступак издавања документа догодио се неколико година пре нашег захтева, тако да није могуће да се ситуација променила „у међувремену”). Када смо тражили документ са тим називом, добили смо га. Дакле, да смо се задржали само на првој информацији, направили бисмо велику грешку, без обзира на то што смо информацију добили од државног органа. Другачије речено – никад доста провере, чак и када добијете одговор од државних органа. И они праве грешке.

Шта ако држава не сарађује

У пракси се понекад догађа да државни орган, установа или јавно предузеће одбију да вам доставе податке или вам, једноставно, ништа не одговоре (то се зове „ћутање управе”). У том случају, пред вама је поступак жалбе.

• Жалба се шаље Поверенику на посебно прописаном обрасцу. Постоје две врсте образаца, у зависности од тога да ли вас је орган одбио или игнорисао. Уз жалбу увек достављате и свој захтев, доказ о слању, односно пријему, као и одговор, уколико сте га добили. Повереник, по Закону, има обавезу да по вашој жалби одлучи у року од 30 дана. То ће се вероватно десити знатно касније од тог рока, пошто жалби има далеко више него што канцеларија Повереника може да обради. Ипак, будите стрпљиви, доћи ћете на ред.

• Ако се жалите на одговор којим вам је ускраћена информација, важно је да наведете број и датум решења које сте добили од органа, као и да ли га побијате у целости или делимично. Ова жалба се шаље у року од 15 дана од добијања одговора. Можете и да образложите због чега сматрате да орган није био у праву.

 • Ако се жалите на ћутање управе, треба да наведете само датум када сте послали захтев, као и информације које сте захтевом тражили.

• Важна напомена је да се не можете жалити Поверенику на одлуке: Народне скупштине, председника Републике, Владе Републике Србије, Врховног суда Србије, Уставног суда и Републичког јавног тужиоца. Њихове одлуке можете оспорити само на суду.

• Најбоља (и најчешћа) опција је да, у случајевима када се жалите на ћутање управе, информације добијете чим се Повереник обрати органу на који сте се жалили.

• Следећа опција је да информације добијете након што Повереник по вашој жалби донесе решење у вашу корист. По Закону, онај на кога сте се жалили има рок од пет дана да вам достави тражене информације. У овом кораку може да се деси и да Повереник одлучи да орган власти треба поново да одлучује о захтеву.

• Нажалост, постоје органи и посебно нека јавна предузећа која игноришу одлуке Повереника. У тим случајевима Повереник може да их казни, а од 1. јуна 2017. године те казне постале су потенцијално значајно високе, па ће можда поступак постати ефикаснији. Досадашње казне (једна 20.000, а следећа, ако и даље одбијају да доставе информације, од 180.000 динара) таква јавна предузећа плаћала су – парама пореских обвезника.

• У најгорем случају, уколико и након кажњавања орган одбије да вам достави податке, Повереник ће тражити од Владе да принуди орган. Како сада ствари стоје, у овој ситуацији вероватно нећете добити податке, пошто Влада не реагује на Повереникове захтеве. 

* Током 2016. године Повереник је донео 154 закључка о извршењу и кажњавању. Укупан износ изречених казни за ту годину је 13,2 милиона динара.