Вести

05. 09. 2017.

Аутор: Урош Урошевић Извор: Цензоловка

Медијски Твин Пикс: Некада моћни државни радио, данас уклета кућа

Репортер Цензоловке у Радио Пожаревцу, некада једином електронском гласилу овог краја, данас пропалој, смрдљивој кући, са мртвим голубом на поду и остацима таванице која пропада. Или: какав је током изласка државе из медија био однос према радију који политичарима више није био од користи.

Крајем јуна ове године последњи пут сам ушао у зграду Радио Пожаревца да потражим Владу Винкића, човека о коме сам написао свој први текст за радио. Било је то још крајем осамдесетих када сам као ученик основне школе добио могућност да конкуришем за рад у омладинској редакцији Радио Пожаревца. Тада му се није свидела козерија о њему самом – групи 14-годишњака је, са лулом у устима, објашњавао шта су то радио и новинарство, а чиме је мој улазак у журналистику одложен за неколико година.

Две и по деценије касније, као у неком ишчашеном наставку „Твин Пикса“, свог пријатеља посећујем у истој згради која се дословно распада, да ми објасни шта се дешава са некада моћним и неприкосновеним Радио Пожаревцем.

Опрез, пада таваница

Прво што сам приметио у главном холу била је велика табла на степеништу које води до просторија у којима се реализује програм, и натпис "Опрез, пада таваница". Нема живе душе, мртва тишина. До пре две године овим холовима је одјекивала музика, људи су се мимоилазили. Сада, заједно са мном, читав призор изгледа као уводна секвенца за хорор филм у коме лик тражи ђавола у напуштеном објекту.

Владу налазим у управном делу, затрпаног папирима и са том истом лулом ослоњеном на лимену пепељару. На зидном календару из 2015. године показивач је стао на 11. јун. Већ тада су овом радију били одбројани дани. Већина запослених узела је отпремнине и отишла.

– Каква је ситуација горе? – показујем прстом према плафону изнад кога је огроман радијски студио до кога се долази истим оним шкрипавим степеницама са упозорењем о „повременим падавинама“ са таванице.Сада смо ту само он – испред зида испуњеног урамљеним захвалницама које је Радио Пожаревац добијао од Црвеног крста и разних организација радног народа Југославије, и ја – у предубокој старој фотељи поред накривљеног ормана који се готово претећи надвио изнад мене. Разговарамо о крају и свим оним одлукама које су га пратиле. Улоге су нам се промениле и не желим да помислим на сасвим реалну ситуацију да сада он може да дође до мене у потрази за послом.

– Хоћеш да видиш? – узвратио је питањем и обојица смо без речи устали и кренули.

Влада ме је погледао пре него што је откључао врата, и помислио сам: „Зар је толико грозно?“

Јесте. И више од тога…

Испред нас, као ласерски зраци у филмовима, иструлеле греде направиле су неку врсту мреже. Два прста прашине по уређајима и намештају, комади малтера расути по поду, са прецизно обележим тачкама где су се распрскавали.

Провлачећи се кроз лавиринт шута, улазимо у режију. Велики дигитални сат, који сам као клинац посматрао у чуду, и даље мери време, али неко своје време. Док покушавам да скинем паучину са лица и одеће, постајем свестан смрада који се шири просторијом. У студију, иза замагљеног стакла, испод комада материјала за звучну изолацију видим угинулог голуба.

– Не желиш да уђеш тамо – каже ми Влада, док зурим у хрпу перја, осушених костију и жила, покушавајући да не дишем кроз нос.

И одавде ми се повраћа. Трудим се да не уништим миксету или да не погинем тражећи први прозор. Улазим у студио, али све што желим јесте да што пре побегнем одавде.

Са ужасом посматрам остатке радија рођеног у истој години као и ја, који предуго заточен у процесу гашења и даље одбија да призна да је мртав, иако трули и заудара као да је живо биће!

Радио Пожаревац – анте мортем

Радио Пожаревац можда више него мени значи људима који су ту провели већи део свог радног века и који су основе заната усвојили у просторијама које сад изгледају као да припадају некој уклетој кући. До сада се, међутим, нико није дохватио тастатуре да опише како је изгледао неславан крај једног медија који је некада био једино електронско гласило у граду чији је назив носио.

Истина је да као државно предузеће Радио Пожаревац никада није могао да се квалитетом људи који су га чинили отргне контроли партије и партија на власти. То, међутим, не значи да друштвена критика својевремено није вешто пролазила кроз густо сито цензуре и ширила се етром до грађана. У то су ме увериле приче старијих колега, оних који су увелико били у овом послу у време док сам ја чинио тек прве кораке у животу.

Деградација у том неком новинарском приступу која је уследила са урушавањем и осталих вредности у друштву није заобишла ни ову кућу, тако да је у поплави медија и просечности, израженој последњих година, радио изгубио утицај у заједници и квалитет садржаја који се производе.

Иако је имао регионално покривање, једина локална самоуправа која је издвајала новац за функционисање био је његов оснивач – Град Пожаревац. У години ступања на снагу нових медијских закона, планирана средства у буџету износила су око 15 милиона динара – новац о којем сви остали медији у Пожаревцу и данас могу само да сањају. Јавно предузеће је, по потреби, могло да рачуна и на буџетску резерву, а склапало је уговоре о информисању са другим јавним предузећима и одлично зарађивало на услугама.Радио Пожаревац је некада био део већег издавачког предузећа – „Реч народа“ – које је као такво функционисало од 1977. године. Средином двехиљадитих одлучено је да се направи деоба. Лист Реч народа улетео је у авантуру приватизације, а Радио Пожаревац наставио да ради „самостално“ –  као јавно предузеће.

Појединци, међутим, удобно заваљени у сигурност коју пружа рад у једном државном предузећу, нису увидели слабљење позиције овог радија у граду којим су почели да се роје медији отворено наклоњени властима. Када је започет процес изласка државе из власништва у медијима, Радио Пожаревац је био окружен конкуренцијом која је за исту сврху, промоције владајућих партија и њихових функционера, коштала неупоредиво мање и у исто време била знатно бржа и ефикаснија.

Приватизација

Осим прастаре опреме коју је знао да закрпи само мајстор Мишкец, већ добро зашао у године, Радио Пожаревац је користио зграду која је била у поступку реституције. Куповина овог медија подразумевала је потребу да се реши проблем просторија, гомиле непотребног намештаја и опреме која одавно није у функцији, набавку нових уређаја и суочавање са трошковима коришћења регионалне фреквенције. Коме је то потребно када је опстанак просечне локалне радио-станице малог домета на тржишту данас огроман изазов? Можда само онима који су меркали да опрему добију за што мање новца или кроз уступке оснивача.

Пред приватизацију, Скупштина Пожаревца је последњег директора изабраног на конкурсу (кадар СНС) преместила на функцију у градској управи и тиме упутила јасан сигнал да је судбина овог медија не занима превише, као ни поступак његове трансформације или гашења.

Прва продаја медија била је оглашена за август 2015. године, по цени од око 32.000 евра. За куповину је наводно била заинтересована једна фирма из Панчева, али конкретна понуда никада није упућена. Након неуспешне продаје, Агенција је у року од 30 дана требало да објави нови датум продаје. До краја октобра и окончања приватизације – другог покушаја није ни било. Скупштина Пожаревца није на време донела одлуку о умањењу цене капитала који се продаје, због чега процедура није ни могла да се спроведе.Врло брзо, Радио Пожаревац је десеткован. Већина запослених, од њих 18, улазак у приватизацију искористила је да се докопа отпремнина, обезбеди финансијски за неки краћи период и сачека исход приватизације. На чело медија који је спао на петоро запослених, укључујући и кафе-куварицу, постављен је једини преостали новинар. Финансирање из буџета је обустављено, а Радио Пожаревац, или оно што је од њега остало, први пут се суочио са значењем појма опстанак на тржишту.

Гашење

Нико није купио Радио Пожаревац. Ко се надао нижој цени, извисио је. Радио је наставио да емитује програм, али је све теже могао да покрива трошкове. Људи који су остали почели су да сумњају да ће боље проћи од својих колега који су узели новац и отишли.

Срећан је био једино Бата Мирковић за кога су ми његове колеге у поверењу рекле да је одувек желео да буде директор радија. Почетком новембра Мирковић ми прича да гашење Радио Пожаревца није опција и да је то погрешно тумачење закона.

„Очекује се да Влада до краја месеца донесе нову уредбу, а Министарство за привреду ће преносом тих акција омогућити да се региструјемо на други начин. Очекујем и да се донесе одлука о продужетку финансирања у овом месецу“, испричао ми је тада.

Било је, међутим, јасно да запослени у Радио Пожаревцу немају право на упис акција, што је била последња опција која је могла да сачува ову медијску кућу. Разлог је била подела предузећа деценију раније. Ко је могао, акције је уписао у листу Реч народа. Радио је из деобе некада јединствене фирме изашао као потпуно ново предузеће и у таквој ситуацији се само чекао тренутак када ће и званично бити брисан из регистра, а преосталим запосленима бити саопштено да више не постоји потреба да долазе на посао.

Они су и даље долазили и радили без зараде како не би изгубили могућност да своје радно ангажовање евентуално касније наплате. Иако је било јасно да више нема шта да тражи у етру и да нико неће добити акције на лепе очи, Радио Пожаревац је тврдоглаво емитовао програм. Истовремено, упадао је у све већу дубиозу.

Неколико дана касније умро је Петар Црнобрња, чији је глас осамдесетих година био идентификација радија. Умире и Радио Пожаревац, али људи у њему не желе то да прихвате.Крајем новембра 2015. објављује се оглас за нове раднике! Мирковић овог пута каже како очекује да ће се наћи „неко решење“. То је разлог због чега је расписан оглас за нове сараднике који би, како је тврдио, били на пробном раду који се не би плаћао. Свој непресушни „оптимизам“ оправдавао је тиме да „нико није рекао да граду не треба Радио Пожаревац“.

Почетком 2016. године Влада Винкић ми на улици прича да не зна од кога још није позајмио новац. И његова супруга је међу онима који су одлучили да остану у радију. „Запослени“ су послали захтев за отпремнине, али их Министарство рада одбија, јер је приватизација већ обустављена.

Док Винкићи покушавају да саставе крај са крајем, остали крећу у акцију и средином фебруара 2016. године оснивају удружење грађана „Глас Пожаревца“, регистровано на истој адреси као Радио Пожаревац. Поред њих у удружењу је један политичар који је променио више партија и предузећа у којима је кратко радио, и један бивши директор који је већ раније узео отпремнину.

Мирковић у новинама прича да су се жалили Вучићу, Вулину и Томиславу Николићу, али да им нико није одговорио. Колеге ми причају да је био уверен да ће Александар Вучић све да среди. Сада јавно каже да су спремни да иду и до Стразбура. Његова је највећа грешка то што две године пре пензије није узео позамашну отпремнину. Сада кад је враг однео шалу, покушава да на било који начин извуче корист из ситуације у коју је сам себе увалио.

„Иако у тешкој ситуацији, радници су решени да наставе са радом тако што ће основати медиј цивилног друштва.“ (Политика, „Запослени у Радио Пожаревцу остали без отпремнина“, 6. март 2016)

Ова група људи је најпре покушала да удружење региструје под називом „Радио Пожаревац“, али је то одбијено. Њихова је намера била да од наследника власника зграде добију дозволу за коришћење просторија и некако убеде локалне власти да им уступе опрему.

Удружење „Глас Пожаревца“ се чак појављивало и на конкурсима за суфинансирање медијских садржаја од јавног интереса, али је увек бивало одбијено. У градској управи, додуше незванично, нагласили су да поменуто удружење није правни следбеник Радио Пожаревца и да не може да очекује да ће такви њихови захтеви бити уважени.

Сигнал радија је угашен, али се пред изборе у априлу за републичку и локалну скупштину наставило са активним емитовањем. Као да се ништа не дешава, политичким партијама и њиховим првацима уредно су се наплаћивала гостовања у емисијама.

Ликвидација

Након конституисања нове власти у јуну 2016. године, обећање новог градоначелника било је да ће до јесени донети одлуку о судбини Радио Пожаревца.

Нису, али је у међувремену и ентузијастима у удружењу емитовање програма постало прескупо. Искључили су програм и више се нису враћали у етар. Сајт је уредно ажуриран, а вести, махом засноване на саопштењима и догађајима које приређују јавне службе, уредно су  објављиване до октобра када је одлука о ликвидацији усвојена на седници Скупштине.

У билансу успеха било је наведено како је предузеће у 2016. години остварило приход од свега 107.000 динара, расход од 2,6 милиона и нето губитак од 2,8 милиона динара. Ревизор је ставио резерву у извештај, оцењујући да је истинитост ових података упитна. Јавност је могла само да нагађа праве размере штете која је учињена.

У мају ове године, према првом ликвидационом извештају, укупно пријављена потраживања према Радио Пожаревцу износила су близу девет милиона динара. Иако су оспорена потраживања од близу 4,7 милиона, процењена вредност пописане имовине од 2,1 милион динара није могла да покрије ни половину признатих потраживања.Занимљиво је да је Град Пожаревац још крајем јануара имао предуслове да угаси Радио Пожаревац. За покретање поступка локалној управи било је потребно читавих девет месеци. То што је у међувремену дозволила једном броју људи да се играју радија, не хајући за дуговања која ће на крају морати да плаћају грађани Пожаревца, никог није превише потресало.

Међу пријављеним (али не и у потпуности признатим) потраживањима налазили су се и захтеви петоро запослених који нису прихватили отпремнине и два члана надзорног одбора, од укупно 4,2 милиона динара, заједно са каматама.

Фонотека радија и софтвери нису били унети у имовину која је пописана, али је зато било уредно заведено 10 чивилука, чак и по врсти материјала од којих су направљени. Винкић ми каже да фонотека није занимала пописиваче.

Не могу да верујем да их није интересовала највреднија и најдрагоценија ствар која може да остане иза једног медија који је постојао 40 година, већ похабане фотеље, расклиматани ормани, столови и клинови чивилука о које је Радио Пожаревац тако упорно одбијао да окачи микрофон.