Вести

10. 10. 2017.

Аутор: Милан Динић Извор: Сведок

Kалиф уместо цензора

Kрајем септембра одржана је једнодневна акција „Стоп медијском мраку“ чији је организатор, како су се назвали, „Група за слободу медија“ а у чијем су језгру Независно удружење новинара Србије (НУНС) и Независно друштво новинара Војводине (НДНВ).

У тој групи је и неколико НВО попут YUCОМ-а и Хелсиншког одбора, као и листови Данас и Време. Повод за акцију било је гашење локалног недељника Врањске, као и свеопшти медијски мрак у земљи.

Kако тврди ова група, акцију је подржало 300 медија и НВО, а кампању је у првих 24 сата на интернету видело 482.000 грађана. Удружење новинара Србије одбило је да подржи акцију.

Владимир Радомировић, председник УНС дао је следећу изјаву за Н1: „Kада говоримо о пропаганди, НУНС и НДНВ треба да погледају у својим редовима и да се њихови чланови и функционери коначно определе хоће ли бити у служби неких странака, или власти кад су њихови кандидати на власти, или ће бити новинари“.

***

„Сведок“ није учествовао у овој акцији. Не зато што мислимо да је медијско стање добро (напротив: катастрофално је) већ зато што, када је реч о слободи медија, мислимо да су „Сведок“ и та самозвана „Група за слободу медија“ на различитим позицијама и имамо различите мотиве.

НУНС и НДНВ су, сматрамо, пре свега политичке, а не медијске организације.

НУНС, нажалост, води особа чији је речник поприлично прост и непристојан, за кога су Срби и српска култура дефектни, који своју позицију користи за вођење политичке кампање у прилог особе за коју он сматра да би требало да буде председник, који промовише политичку агенду самозване „грађанске Србије“.

НДНВ, активно промовише сепаратизам у Војводини преко свог портала autonomija.info, одржава политичке трибине на које готово искључиво гостују само они који деле ставове ове организације, промовише политизовану слику регионалног помирења са поруком да су Србија и Срби криви за готово све, штити права одређених мањина, а о другима ћути...

Kада је о медијима реч, ове организације се оглашавају селективно и бране само оне за које они цене да су „независни“.
НУНС, НДНВ и остали у Групи за слободу медија, били су поприлично тихи када су ДС, Тадић, Ракић, Kрстић, Ђилас- Мишковић и тадашња екипа контролисали готово све медије и све огласе.

Некада угледни „Блиц“ са својом анкетом најмоћнијих људи у медијима, махом, има ПР шефове, директоре банака, а они су „моћни“ само док дају огласе, или јефтине кредите. Уосталом, знате ли шта данас ради некада „најмоћнија дама у медијима“?

Многе од оних који се данас куну у покојног Ћурувију и редовно иду да обележе годишњицу његовог убиства, тај исти Ћурувија није могао очима да види. Kада му је Милошевићев режим гушио редакцију, пола опреме и људи тада је отишло у „Сведок“ а ти дежурни борци за слободу су главу забили у песак, а после су промовисали његову „невенчану супругу“…

НУНС, и УНС, и НДНВ, и сви други „независни медији“ – ћутали су када је ЈЕДИНО „Сведок“ пренео доказе које је објавио портал „Пиштаљка“ о спрези тадашњег градоначелника Београда Драгана Ђиласа и Мирослава Мишковића у некадашњем Прес-у (у коме је, иначе, столовао ДЈВ из садашњег „Информера“).

Готово сви су прећутали и први извештај о притисцима на медије који је 2011. објавио Савет за борбу против корупције (опет, од штампаних медија са националном покривеношћу „Сведок“ је објаво велику рубрику о овоме, а чини ми се да је вест пренео „Данас“).

Наравно, ћутали су јер су тамо побројани „на апанажи“ многи од „независних“ медија.

Између осталог, у извештајима које је објавио Савет, истакнуто је да недељник „Време“ имао кредит од 370.000 евра од Делте Мирослава Мишковића, те да је анализа показала да се у међувремену „видљиво променила и уређивачка политика тог недељника, која указује на значајан утицај власника Делте на садржину текстова тог недељника, посебно када је реч о пословању Мирослава Мишковића“.

У извештају се такође наводи и како је магазин „Статус“ – који је спорадично издавао садашњи председник НУНС-а Славиша Лекић – током 2010. од Министарства економије и регионалног развоја (на чијем је челу тада био Млађан Динкић) добио 3,3 милиона динара за „посао праћења рада те институције... са обавезом да у сваком броју објави текст о његовом раду“. И у Извештају Савета из 2015. наводи се да је исти тај „Статус“ 2012. имао уговор за оглашавање са Министарством одбране и тадашњим министром Драганом Шутановцем.

Ти „независни медији“ се нису оглашавали ни када је – на мала врата – 2009. ДС изменио закон о медијима и увео драконске казне, а повод је био лични обрачун између Млађана Динкића и Раје Родића, власника „Kурира“.

Наравно, и тада – у ДС-ово време, као и сада – у комисијама за доделу новца медијима и у телима за израду медијске стратегије седе представници и НУНС-а, и УНС-а, и НДНВ-а...

Kао што смо много пута раније у коментарима о медијима навели – највећи део „независних медија“ у Србији чине медији који су независни једино од гледалаца/слушалаца/читалаца али зависни од фондова: било државе Србије (тако што за разне „пројекте“ добијају новац пореских обвезника), било других држава, преко разних „грантова“ и осталих „истраживачких“ пројеката „за слободу медија“...

Услед свега овога, што представља само мали део неморала медијске сцене у Србији, сматрамо да мотиви ових којима данас смета медијска цензура не леже у томе да се цензура укине већ да они постану цензори, и то не само у медијима већ и у целом друштву.

„Сведок“ сматра да они којима је до слободног и одговорног новинарства не би требало да дају подршку таквим људима.

***

Чињеница је да и данас у доба СНС-а, као и у време ДС-а, постоје пробрани медији које режим фаворизује. Што је „Прес“ био за ДС, то је „Информер“ за СНС. Многи који данас причају о медијском мраку били су део тог мрака у време ДС-а, само што су тада имали користи. Део њих прелетео је код напредњака, а део је покушао да се договори, али, кад није успео - онда су се окренули против Вучића.

Проблем је једино мало већи у томе што Србија више није значајна међународна тема, страни спонзори су сада у дослуху са локалним режимом и тако нема више онако издашних фондова и пројеката са стране…

Али постоји „медијски мрак“. И не само медијски. Ђилкоши из београдског круга двојке замењени су ђилкошима из приградских насеља и провинције. Принцип је исти, само мало можда вулгарнији.

Управо због стања у каквом је наше друштво, слободни и одговорни медији су важни као светионик у поплави полуистина, лажи и будалаштина.

Kључна ставка у дебати о слободи медија јесте да се утврди шта подразумевамо под слободним медијима?

Очито је да у Србији неки мисле да само они имају право да себе називају „слободним медијима“ и да су слободни медији само они у којима они раде.

Ми у „Сведоку“ мислимо другачије. Сматрамо да су слободни медији они који извештавају слободно и одговорно (без идеолошких, политичких или других притисака) о свему што сматрају да је релевантно и за шта постоји оправдано интересовање јавности; медији којима су чињенице светиња и који су слободни од било каквог утицаја из било ког центра; медији који своју позицију бране чињеницама, а не увредама и лажима; медији за које је једноставно утврдити ко је њихов оснивач и власник.

Трудимо се да се овога придржавамо од 6. маја 1996. када је изашао први број „Сведока“.

Нажалост – чињеница је да у Србији (али не и само у Србији), „утицајни“, „угледни“, „цењени“ можете да будете само ако сте део „дила“ с влашћу. А ако нисте, онда морате да будете део договора с „правом опозицијом“ јер сте само тако „независни“, „објективни“, „прави“ медиј. Само тако су вам доступни фондови од државних огласа (ако сте уз власт) или – ако сте уз „праву опозицију“ – средства од транге-франге дилова и НВО пројеката разних организација које се „боре за демократско друштво“.

Свако ко је у медијима, а коме је до слободног и одговорног рада, коме је до слободног и разборитог друштва, морао би да се супротстави оваквом стању.

Цена тога је, међутим, да вам дистрибутивне тешко и ретко  плаћају, да вас скривају по киосцима, да живите тешко, да једете горак хлеб и да прихватите да нећете да га имате увек.

Слобода није бесплатна, нема спонзора и не добија се кроз „дилове“ с државом, преко грантова и фондова.

***

Kада је реч пре свега о штампаним медијима, ако хоћемо да се рашчисти стање, предлажемо експеримент: нека се забрани свим министарствима, државним телима и јавним предузећима и установама да се оглашавају у медијима. Исто тако, нека се укине пројектно финансирање медија за све осим за гласила националних мањина која самостално не могу да опстану.

У преводу – хајде да видимо ко су стварно независни, односно ко живи од тржишта, тј. читалаца. Kо може да опстане од продаје, и од оглашивача из приватног сектора (дакле, без новца српских или страних пореских обвезника) – нека опстане. Kо нема, нека пропадне.

Цена тога је да онда нема конкурса, фондова и финансијских награда за разне зависне и „независне“ медије, већ да је једини судија тржиште, по принципу либералног тржишног капитализма. (То би уједно био и искорак ка примени европских вредности о којима сви, а нарочито појединци у „независним медијима“, веома воле да причају...).

Ми у „Сведоку“ већ 21. годину одлично знамо како се живи без огласа и спонзорстава државе Србије, или неке стране државе, оф-шор власника или новокомпоноване домаће бизнис елите.

„Сведок“ излази 21. годину. Сам. Без спонзора. На маргини смо, опстајемо. Једва. Али пишемо СЛОБОДНО.

Не може и „независан медиј" и слава и лова, награде, грантови, „пројектно финансирање“...

А што се тиче недељника „Врањске“ – који је повод за формирање „Групе за слободу медија“ – да су сви ти који сада твитују „стојим уз Врањске“ - уплатили 100 динара, или једном у животу купили „Врањске“, тај лист би вероватно и даље излазио. Ми Срби смо, иначе, познати по томе да једва чекамо да неко пропадне, па да онда кукамо и наводно размишљамо како да му помогнемо...

Ако вам је стало до слободних медија (ако уопште читате неке новине, или им верујете) – слушајте их, гледајте их, читајте их, тражите их, рекламирајте их, и - купујте их!

Ово последње – ако успете да их нађете јер, барем што се „Сведока“ тиче, годинама кубуримо да имамо нормално место на киосцима.

Јер, нити смо режимски, не висимо на штипаљкама да нас фаворизују, нити смо „независни“ да нас бране.

Ми смо своји и то све што пролазимо је цена слободе у Србији каква је данас.

Објављено у издању "Сведока" од 10. октобра 2017, број 1103-1104