Вести
03. 11. 2017.
"Не можемо да допустимо да прође 20 година од убиства новинара"
Након распада бивше Југославије, неколико новинара је убијено у Србији само зато што су радили свој посао. Често неуспешне истраге њихових убистава натерале су Верана Матића да увиди да новинари морају активно да учествују у решавању ових убистава. Заједно са владиним институцијама, он је основао српску Комисију за истраживање убистава новинара 2013. године.
Шта вас је натерало да оснујете Комисију за истраживање убистава новинара и како сте то урадили?
Као уредник радио-телевизије у Србији, видео сам колико су новинари под озбиљним притисцима, а понекад их чак и убијају. Са сваком годином која је прошла, моје колеге и ја смо схватали да има све мање шанси да се убице и налогодавци убистава пронађу. Схватили смо да би се ове ствари боље одвијале када би и новинари и шира јавност узели учешћа. Комисију чине новинари, припадници Министарства унутрашњих послова, као и представници Безбедносно информативне агенције. Ово је био, чини се, једини начин да се одбрани слобода штампе и да се заштите новинари. 2013. године, добили смо подршку владе да оснујемо Комисију.
Три случаја убиства су отворена поново. Иако нису сва три решена, случајеви нису заборављени и ми дајемо све од себе да их истражимо. Важно је бавити се овим случајевима и наставити са истрагама, не само због заштите новинара, већ и због поруке коју тиме шаљемо. Када се не предузима никаква правосудна акција, шаље се порука да је убиство новинара најлакши и најјефтинији начин да се ограничи слобода штампе.
Морамо да се супротставимо таквим сигналима једним активним приступом, радећи са новинарима и сталним мониторингом владиних институција. Не смемо да дозволимо да прође 20 година од убиства новинара. Комисија се фокусира на ова три велика случаја убистава из недавне прошлости: Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија и Милан Пантић.
Ко су они били и зашто су убијени?
Дада Вујасиновић је била ратни извештач и одличан истраживачки новинар и бриљантан писац. Често је писала о причама са фронта током сукоба у бившој Југославији. Умрла је 1994 и иако се сумња да је убијена због посла којим се бавила, званична истрага у то доба је закључила да је извршила самоубиство. Када је истрага поново отворена, натерали смо истражне органе да пронађу остатке метака у њеном телу током аутопсије. Ипак, то није довело до коначног закључка што се тиче узрока смрти. Дали смо све од себе, али нажалост, већи део доказног материјала је нестао током три деценије када је случај био затворен.
Милан Пантић се углавном бавио криминалом и политичким темама у Србији. Сумњамо да је ово био један од разлога за његово убиство 2001. Ударили су га тупим предметом у главу испред кућног прага. Правосудна истрага у овом случају је била посебно спора и неефикасна. Седам различитих радних група полицајаца је било укључено у решавање овог убиства. Сталне промене унутар тих група је утицало да није било коначног свеобухватног закључка. Сада, сећање потенцијалних сведока бледи, али ми нећемо престати са истрагом, док не подигнемо оптужницу.
Највећи напредак је постигнут у случају убијеног новинара Славка Ћурувије, истакнутог новинара и критичара Милошевићевог режима. Двојица бивших припадника Државне безбедности су ухапшена и тренутно су у кућном притвору. Трећи осумњичени је већ у затвору због других злочина, а четврти је у бекству. Суђење је почело у јуну 2015, и биће још сведочења током наредних недеља. Надам се да ће ово на крају довести до осуђујуће пресуде.
Комисија ради са владиним институцијама, полицијским инспекторима и представницима службе државне безбедности, на који начин сте обезбедили њену независност и ефикасност?
У првих неколико месеци, било је пуно неповерења и сумњичавости између чланова Комисије, нарочито од стране новинара. Обично новинари нису укључени у разрешавање убистава. Након шест месеци, разна тела унутар Комисије су схватила да сви раде на истом циљу и да нема намере да раде једни против других. Новинари не престављају полицију или безбедносна тела; они нису укључени у полицијску истрагу. Они су у Комисији да би стекли увид у доступну документацију да би пружили подршку истражним органима.
Живели сте под 24часовном полицијском заштитом седам година. Како је то утицало на ваш живот и рад?
Живео сам под сталном полицијском пратњом до априла ове године. Те године су биле паклене. Нисам могао слободно да се крећем и морао сам да жртвујем свој животни стил. Чак је и моја породица морала да се одрекне свачега. Заједно са колегиницом, која је такође имала сталну пратњу полиције, више нам није била потребна заштита тако што смо радили свој посао. Интензивирали смо опсег нашег рада и учврстили истраживачке тимове, што се показало као јака заштита против претњи које смо добијали. Сада могу да кажем да је вредело.
Како видите будућност Комисије?
Мораћемо да проширимо наш мандат и да наставимо рад који неће подразумевати само истраживање убистава и фокусирање на суђења, већ и да омогућимо превенцију, брзо реаговање и централизоване СОС линије за новинаре који се суочавају са претњама. Такође радимо на координационом телу које би се посебно усредсредило на претње и насиље над новинарима. То би служило као нека централизована база података, сарадњом са представницима медијских удружења, канцеларијом тужилаштва и полицијом. Институција која би радила истовремено и на превенцији и на ефикасним судским процесима била би најефикаснији начин борбе против некажњивости.
Моја борба против некажњивости
Овај интервју је део серије #MyFightAgainstImpunity/Моје борбе против некажњивости, УНЕСКО кампање подизања свести за Међународни дан борбе против некажњивости за злочине почињене над новинарима 2017.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.