Вести

03. 11. 2017.

Извор: http://www.istvankaic.com/

Зашто Н1 није ни слободна, ни независна, ни професионална телевизија

Да је за антивучићевски расположени део јавности Н1 већ дуже време једина слободна телевизија у Србији, чињеница је позната и лако проверљива увидом у прегршт коментара испод прилога на сајту ове телевизије у протекле две до три године.

Да тај став, међутим, децидно дели и Југослав Ћосић, њен програмски директор, јавност је коначно сазнала у прилогу „Нови напад на Н1 – покушај дискредитације једине слободне ТВ“, објављеном 28. октобра 2017. године, који је реакција те телевизије како на критику коју су председник Србије Александар Вучић и поједини медији упутили на њено непрофесионално извештавање са рођенданског скупа Српске напредне странке, тако и на вест коју је истог дана објавио таблоид Ало!, да је Пошта Србије под сумњивим околностима потписала уговор са фирмом Јунајтед медиа о дистрибуцији пакета њених 19 канала, међу којима је и Н1, кроз кабловско-дистрибутивни систем (КДС) у власништву Поште. 

Ово је други случај који демонстрира како телевизија Н1 и њени уредници реагују саопштењима у вези са пословним потезима које, иако се посредно одражавају на њу, не доноси та телевизијска кућа, нити су уопште у њеној, већ у ингеренцији њеног инвеститора Јунајтед групе, односно сасвим друге фирме чији је власник такође Јунајтед група – Српских кабловских мрежа (СББ). Истовремено, саопштења за јавност ПР служби самих тих фирми, чији су пословни потези у питању, упадљиво изостају; штавише, она се због ове улоге коју преузима Н1 већ извесно време сматрају непотребним.

Први такав случај догодио се у току изборне кампање за председника Србије, када је фирма СББ, премда је крајем 2016. године Регулаторном телу за електронске медије доставила распоред канала на својој Д3 дигиталној телевизији, 14. марта 2017. године напрасно одлучила да обавести јавност, а своје претплатнике писаним путем неколико дана раније, да ће се сутрадан та листа променити.

Уместо што се до тада налазио на позицији 2, после РТС1 а пре Пинка, канал Н1 се од 15. марта нашао на првој позицији, испред наведених, као и свих осталих знатно гледанијих канала са националном фреквенцијом. Осим тога, фирма СББ донела је одлуку да фаворизује и друге своје канале, па су се тако одмах после канала са националном фреквенцијом, а пре осталих канала РТС-а, оба канала РТВ-а и канала Пинк2 и Пинк3, на позицији од 10 до 12 без икаквог објашњења нашли филмски канал Цинеманиа (који је дуплиран и на позицији 70), те канали који емитују домаћу музику, Гранд и ИДЈ ТВ.

Компанија СББ, чији је оснивач и бивши генерални директор Драган Шолак, који се према извештају Савета за борбу против корупције из 2015. године налази на месту председника Управног одбора Јунајтед групе, ни тада није имала своје саопштење за јавност него се уместо ње у својству агента за ПР активности појављује телевизија Н1. 

Њој се препушта вођење кампање у корист фирме СББ, јер се паралелно са обавештењем о промени распореда на Н1, само 6 минута након њега на истој телевизији лансира прилог под називом „РЕМ жели да спречи СББ да промени распоред кабловских канала“, чиме се у кампању увезује политички мотив ради скретања пажње јавности са интереса СББ-а.

О степену некохерентности овакве одбране сведочи чињеница да се првобитна теза у тексту о томе да Регулаторно тело за електронске медије лобира у институцијама Европске уније против ТВ Н1, након саопштења РТС-а од 16. марта да је више пута сугерисала РЕМ-у на проблем нумерације канала код кабловских оператера, нагло замењује оптужбама да је РТС „политички инструментализована“ телевизија.

Јавни напади на РЕМ постали су уобичајена пракса ТВ Н1, а заправо СББ-а, од тренутка када је то тело 4. маја 2016. године обавестило јавност да је Н1 прекршила изборну тишину, а тиме и закон, када је у дану пред поновљене изборе на 15 бирачких места, на којима се одлучивало о уласку појединих опозиционих партија у републички парламент, у емисији Прессинг коју води Југослав Ћосић, угостила новинара и главног уредника недељника Време Драгољуба Жарковића, те промовисала његову књигу посвећену Александру Вучићу, носиоцу једне од листи на тим изборима, и о томе направила прилог са снимком који је одмах био доступан на сајту.

Само две недеље пре тога, иста телевизија имала је супротан приступ када је у истој емисији гост била министарка без портфеља задужена за европске интеграције Јадранка Јоксимовић, чији снимак гостовања није начињен јавним све до затварања бирачких места 24. априла 2016. године, премда је емисија емитована три дана пре тога.

Последњи пут, телевизија Н1 оптужила је РЕМ почетком октобра 2017. године да се ставља у службу пет националних телевизијских емитера који од кабловских оператера траже посебну накнаду за емитовање својих канала, да би се само недељу дана касније испоставило да су РЕМ и РАТЕЛ такав захтев појединих приватних емитера, међу којима је и провладина ТВ Пинк, одбили.

Телевизија Н1 ишла је толико далеко у кампањи да је тврдила и да се припремају измене у медијским законима само како би се угушиле њене слободе (иако одлуку о промени редоследа канала није донела она већ СББ), а сви револтирани претплатници СББ услуга од 15. марта 2017. добили су могућност да сваки пут започињу своју телевизијску претрагу од броја 2 на даљинском управљачу, како им се та телевизија више не би испречавала током пребирања по каналима.

Управо због тога, да би прикрила очити зависнички однос према компанији СББ, ова телевизија није имала други избор до да заједно са осталима, практично од свог настанка крајем 2014. године, пропагира угроженост слободе медија или тзв. „медијски мрак“, па је тиме само преузела крњу дефиницију која датира још од антимилошевићевског активизма, да су слободни, независни медији просто они који „критикују власт“.

Мимо тога што је ова дефиниција непрецизна, она је уз то и нетачна јер ниједан уџбеник новинарства појам независног, слободног медија не третира на тако узак, утилитаристички начин, него се у пуном смислу речи односи на питање резистентности уређивачке политике медија према упливу крупног капитала – било да он има приватно или државно порекло. У том смислу, због описане улоге портпарола инвеститор-фирмама СББ и Јунајтед групи, која не само што утиче на уређивачку политику тог медија, већ се до те мере инкорпорира у њу да се помоћу ње воде и политичке кампање, телевизија Н1 ни по ком основу не може бити пример слободног и независног медија.

Као куриозитет томе долази чињеница да се СББ преко свог мегафона Н1 од оптужби за дискриминацију тржишних учесника, које су се појавиле након епизоде с променом распореда канала, брани аргументом да није власник те телевизије, да међу њима нема других веза осим заједничког власника (Јунајтед групе), док Југослав Ћосић који је програмски директор Н1, дакле лице које пресудно утиче на уређивачку политику те телевизије, истовремено седи и у Управном одбору компаније СББ.

Ако се узме у обзир оваква врста принуде да се прекодира значење појма независног медија и независног новинарства уопште, онда је сасвим разумљиво зашто је Н1 поред Адриа медиа групе имала потребу да фалсификује речи европског комесара за проширење Јоханеса Хана приликом предаје Извештаја о напретку Србије на путу ка ЕУ 10. децембра 2015. године, избацујући из наслова својих прилога реч „неутрално“, када је Хан изјавио да би волео да види више „независних, неутралних медија у Србији“ и да преовлађују необјективни медији који су или потпуно против власти или у истом смислу за власт.

То је фактички била прва јача назнака да са значењем појма независни медији какав се пропагира у Србији нешто озбиљно није у реду, те да је на снази нека врста забране да се под тим појмом, као и под појмом професионалности мисли на медиј који извештава неутрално, непристрасно и објективно. Када је две и по године касније практично те исте речи поновила и премијерка Србије Ана Брнабић, сво незадовољство антивучићевских медија које је морало да се прећути пред Ханом избило је на површину нескривеном жестином.

Посебно осетљив детаљ у њеној изјави био је део о „негативном клипингу“, који је подсетио на то да се у свим анализама медијски квалификованих организација прилози заправо разврставају у категорије позитивног, неутралног и негативног, што је представљало нову врсту претње за добар део српских медија који појам негативног медијског садржаја тенденциозно еуфемизују значајно ширим појмовима „критичког садржаја“ или „критичког медија“, какви изворно уопште ни не припадају области медијских теорија.

Доказ да у томе предњачи управо телевизија Н1 јесте употреба још једног проблематичног термина који је све више заступљен у њеном програму као својеврсни цредо, назван „критичко извештавање“, јер премда постоје новинарске форме у којима су пожељни и у којима преовлађују субјективни ставови и у том смислу критички осврти, форме извештаја и извештавања као таквог такву врсту уплива не могу толерисати а да не поприме одлику непрофесионалног новинарства.

У том смислу су чак и новинари-репортери са лица места на овој телевизији добили задатак да у свом извештавању исфорсирано умећу делове који, када је реч о активностима Владе и председника, најчешће треба да унесу сумњу у чињенично стање ствари и на тај начин га контаминирају одређеном надоградњом, квалификацијом коју неретко прате иронична и саркастична интонација, те некарактеристичне фацијалне експресије.

Уз то је унутар саме редакције Н1 створена атмосфера која подразумева парадоксално убеђење да се управо таквим понашањем новинара остварују највећи домети професионализма и креирају скечеви у којима ти исти новинари и презентери изјављују како рад у тој редакцији представља врхунац њихове каријере и све што су икада желели од новинарства.

Врло свесна свог хендикепа, Н1 је ангажовала две невладине организације, Новосадску новинарску школу и Биро за друштвена истраживања (БИРОДИ), на више начина повезане како са тим медијем тако и са одређеним појединцима запосленим у њему, да како у време председничких избора 2017. године тако и раније одређеним анкетама представе ту телевизију као најобјективнији, најверодостојнији и медиј који подједнако даје простора и власти и опозицији.

Тај резултат добијен је са једне стране тако што је уредништво Н1 у свом дневнику све активности Владе Србије и тадашњег премијера Вучића третирала као изборне активности, и с друге, тиме што је истраживање обухватало анализу само те информативне емисије, изузимајући јутарњи програм Нови дан, те емисије Прессинг, Дан уживо, Нет контекст и друге које су уистину жариште емитовања негативне пропаганде, која увек обавезно подразумева и ширење екстремно песимистичне и дефетистичке слике о стању у држави.

Поред бројних истомишљеника, Новосадска новинарска школа и БИРОДИ су данас потписнице прогласа о „медијском мраку“, чиме су нарушиле кредибилитет неутралног посматрача и истраживача јавног мњења, који је неизоставни део кодекса таквих организација.

Најзад, треће правно лице које битно нарушава слободу уређивачке политике ТВ Н1 и независност тог медија уопште од самог њеног оснивања јесте власница Јунајтед групе од марта 2014. године, откада уједно тржишне активности СББ-а бивају све израженије и агресивније – америчка мултинационална компанија Kohlberg Kravis Roberts & Co., позната још и као ККР група. Под утицајем ове фирме, чији је коинвеститор Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), Јунајтед група потписује уговор са фирмом Turner Broadcasting System Europe Limited, која је власник Си-Ен-Ен-а и из тог посла настаје телевизија Н1 као припојена филијала или подружница („affiliate“) те америчке телевизије.

Будући да сваки од регионалних студија Н1 (Београд, Загреб и Сарајево) производи оригиналан програм у трајању од свега неколико сати дневно, преостали простор попуњава се местимично репризирањем оригиналног садржаја, а понајвише директним преузимањем програма или емисија са канала Си-Ен-Ен Интернатионал, чиме је практично већ уговором одређено да ТВ Н1 не може испуњавати услове за производњу програма чија би уређивачка политика у потпуности могла бити независна од Си-Ен-Ен-а.

Из данашње тачке посматрања, сасвим је јасно да је читава идеја потписника овог уговора била да се високи продукцијски стандарди најпознатије америчке информативне телевизије искористе како би се створио привид о професионалном и објективном информисању грађана од стране Н1.

 Штавише, у портфолију ККР групе, Н1 је између осталог описана као телевизија која подржава проевропске напоре Владе Србије и залаже се за мир у региону западног Балкана.

Уз све наведено, ова телевизија већ годинама неометано рекламира сваку пословну активност Српских кабловских мрежа, Јунајтед групе и ККР-а, како у форми вести (аквизиције), тако и у форми промотивних прилога (филантропске активности) који би требало да су у том смислу и означени.

Будући да такве ознаке изостају, јавља се оправдана сумња да се то рекламирање у финансијским књигама Н1 ни не књижи, тј. да постоји могућност да одређена новчана средства компаније СББ као компензација, координацијом Јунајтед групе, служе заправо за финансирање те телевизије, чиме се најзад намеће и питање да ли и део месечне претплате грађана за услуге Српских кабловских мрежа одлази у те сврхе. Уколико се установи да је то случај, услови за постојање законске одговорности могли би се без имало дилеме утврдити код два степенасто повезана лица: једног, које је из Управног одбора Јунајтед групе у стању да оствари значајан утицај на СББ и другог, које из Управног одбора СББ-а пресудно утиче на уређивачку политику Н1 – управо Драгана Шолака и Југослава Ћосића.