Вести

23. 11. 2017.

Аутор: Бојан Тончић

Фахри Муслиу, оклеветани новинар и нападнути грађанин

Како наказно братство таблоида уништава људе

Оклеветан као сарадник више обавештајних служби, дугогодишњи београдски извештач и коментатор проглашен је на готово читавом Балкану биолошким оцем председника Србије - не бави се интригама и нема разлога да у било шта сумња, необорива је истина да му се изнова приписује шпијунажа и, у бољем случају, "откривају" се разлози за различите ставове које износи.

Ко се у последњих двадесетак година бавио новинарским послом у Београду, познаје Фахрија Муслиуа, новинара Радио Југославије - Програма на албанском језику, и дугогодишњег дописника Рилиндје, Бујкуа, Гласа Америке, Радиотелевизије Косова (РТК), BBC- ија. Негде и неким поводом од овог колеге добио је информацију, чуо став, поразговарао с њим у Медија центру, или некој београдској редакцији. Пошто је већ четири године у пензији живи на релацији Призрен - Београд, пише повремено за дневник Коха Диторе, и за Ал Џазиру, објавио монографију о Бекиму Фехмиу на албанском (ускоро ће и на српско-хватском језику), а тренутно спрема књигу Етика информисања у новинарству. Аутор је капиталног дела Масакр у Сувој Реци (Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд, 2010.).

У Београду је често, ординира углавном у познатом кафеу Галерија, његови познаници кажу да "прикупља информације", односно да их размењује. Потпуна истина, обично не ћути, али и не држи банку. Последњих година ствари су се унеколико измениле, колега Фахри жртва је грубог фалсификата, новог, боље рећи доминантног и отвореног, србијанског, уопште балканског, поимања стварности и појавних облика паланке; његову наводну биографију, низ грубих фалсификата, седмичник Таблоид повезао је са биографијом председника Србије Александра Вучића - у грозоморном напису "Фахри Муслиу, биолошки је отац Александра Вучића."

Реч је, дакле, о највишем србијанском функционеру и, шта год то значило, грађанину ове државе, жртви која подноси тешке тренутке у Србији. Адекватног одговора, сматра Муслиу, досад није било.

"Најпре да кажем како ми је непријатно то што видим да моје наводне "колеге"; раде, шта пишу, шта објављују, како размишљају, колико су површни... Гомила измишљотина, клевета, увреда, написана је на мој рачун, аутори су се бавили једном сулудом темом која нема везе са реалношћу и са истином. То је почело јануара 2010, када је Милован Бркић објавио текст, преузет из моје књиге Дневник Албанца у Београду, где тврди да сам се радовао када Албанци убијају српске официре. Иако ја о томе не пишем, не помињем српске официре, него пишем о тадашњим официрима Војске Југославије. То је део разговора са затвореником војног затвора; том затворенику је требало дати вољу за животом. Али је Бркић тај део текста, са својим коментаром, са позивом тужиоцу за ратне злочине да подигне оптужницу против мене, објавио на целој страни, након три или четири године по штампању књиге. То је, значи, био наручен текст.

* Из тог написа се види намера да будете дифамирани?

- На једној страни била је и моја фотографија, представљен сам као мета, а Бркић је позвао полицију да ме протера преко границе. То су биле грубе инсунуације, позвао сам Бркића телефоном и питао "шта му то треба, који је циљ, и зашто објављује део текста сад након неколико година од објављивања књиге." Рекао ми је да демантујем ако хоћу. Рекао сам да ми се гади када треба да листам те новине, а некмоли да у њима нешто демантујем. Није стао на томе, објавио је маја 2003. године текст под насловом Фахријев син и ту изнео да сам ја отац господина Вучића. Плод бујне маште, јер да је хтео да се служи чињеницама сигурно то не би радио. Али служио се оном изреком "сто пута поновљена лаж постаје истина".

* Ваша биографија је углавном позната?

- Истина је следећа: Након завршетка средње школе, октобра 1967. почео сам да радим као учитељ у основној школи у свом селу у општини Драгаш, где сам радио до краја новембра 1969. године, када сам отишао у Билећу на одслужење војног рока. Војску сам одслужио крајем априла 1971. и наставио да радим у истој школи све до краја септембра 1972. године, када одлазим у Београд где сам био уписао (ванредно) Факултет политичких наука. У новембру те године запослио сам се у Градској чистоћи где сам радио до децембра 1977, а од јануара прешао у предузеће Инфостан. Од априла 1982. примљен сам у Радио Југославију, за рад у редакцију на албанском језику, а од маја 1985. постао сам стални дописник дневног листа "Рилиндја" из Приштине а касније и Бујкуа, будући да је Рилиндја укинута августа 1990. од тадашњег београдског режима. Од јуна 1993. радио сам као хонорарни дописник Гласа Америке (ВОА) а од јуна 2005. прешао сам за сталног допсиника Радиотелевизије Косова (РТК) из Београда, где сам радио до краја јула 2013. када сам и пензионисан. Истовремено, од јануара 2007. до 2012. радио сам и за Албанску редакцију ББЦ. Крајем јула 2013. сам пенсионисан.

* Од 2014. интензивније су измишљотине изнете у вези са Вашим радом у новинарству и приватним животом?

- Октобра 2014. хрватски портал објављује интервју који су дали Предраг Поповић, и бивши радикал Илија Петковић. Они су изнели гомилу неистина о Вучићу, да му је стриц усташа а отац познати косовски Албанац из Призрена, Фахри Муслиу. То има и новинар Поповић, у својој књизи Сага о породици Вучић. Део тога што су тврдили преузео је један косовски портал, тај део у којем се говори о мени као "биолошком оцу Александра Вучића". Пуних пет дана био сам медијски линчован на страницама портала па и неких новина и ТВ страница на Косову, Албанији, Македонији. Само једном сам реаговао на Фејсбуку и негирао ту будалаштину као гнусну клевету, моја ћерка је написала неко дуже реаговање, а касније ја сам дао и интервју једном албанском листу из Тиране где сам износио чинејнице. Све мере је превршила та харанга, тај линч отишао тако далеко и тврдили да је утврђено поклапање мог и ДНК Александра Вучића, преко чаше из које сам пио воде, узете из локала где сам био, како је изјавио "врло убедљиво", хушкач и злотвор Милован Бркић у једном интервју за ТВ Балкан инфо. У тим текстовима има пуно инсинуација како наводно ја сам радио са колегинициом Ангелином (Вучић, мајка председника Вучића) у Тањугу и РТС, а ја сам њу први пут видео у Скупштини Југославије негде 1986-7, одакле смо као дописници извештавали, она за ТВ Нови Сад а ја за Рилиндју.

* Нисте од јуче дописник, познати сте и угледни у новинарским круговима, какве су биле реакције колега?

- Нажалост, нисам наишао на подршку. Једино се овим случајем није бавио лист Коха диторе, остали су "редовно" писали о њему. Доживео сам харангу на друштвеним мрежама, са различитим епитетима и претњама, чак су ову "вест" објавиле као ударну телевизије из Скопља и Тиране.

Неки од тих портала нису цитирали извор, неки јесу, али их то не ослобађа одговорности. Најгоре је то што косовски Савет за штампу није сматрао да треба да ме заштити, констатовали су да нисам том харангом повређен. Иако је, очигледно, реч о мешању у приватност човека, нешто што је свето и свим законима заштићено свуда у Европи па и у свету. Без обзира на то да ли је неко на високој или било каквој функцији. А ја нисам државник нити високи политичар, него обичан новинар, публициста - јавни радник.

* Остали сте без подршке, испоставља се да је створено таблоидно братство - јединство у бившој Југославији?

- Био сам јако огорчен, ни косовски новинари, тамошње удружење, нису ме подржали. Ни Савет за штампу, управо зато јер су у њему људи са портала који је први писао о мени и овом случају. Портали у Србији су се понашали исто, тај Бркић објављивао је да "читав Балкан бруји о мом случају". Свуда су биле фотографије господина Вучића и фотомонтаже. Најмонструозније од свега било је у августу ове године, када је на последњој страни Таблоида, Бркић објавио слику моје породице (ја са своје четири ћерке), на коју је умонтирао Вучића, под насловом "Породица Муслиу". Или, у најновијем (новембарском) броју такође понавља текст из 2010, са новим пикантеријама из његове бујне и болесне маште, под насловом "И сина научио да мрзи Србе".

* Било је, а и сада је тешко поднети такву атмосферу?

- Да, и даље су фотографије, монтаже, анимација на тим порталима и друштвеним мрежама. Озбиљно сам размишљао о напуштању Косова, и да тражим азил у неку европску земљу, јер нисам могао да поднесем провокације које су упућене унуцима у школи, "ваш ујак је Вучић", мада то нисам рекао породици. Са породицом имам веома здраве и искрене односе и имам њихову пуну подоршку у свему што сам радио и радим. Мада ми је и посао отежан: свако моје иступање у јавности - говорим сада о онима који ме не познају - праћено је сумњама, да ли говорим као неко ко је отац Србину, за чије интересе радим и слично. Ако критикујем косовску власт, зашто то радим, и да сам живео дуго у Београду па то има утицај на мене и да сам сараданик УДБ, БИА. Ако критикујем власт у Београду, онда сам непријатељ Срба и Србије, да сам "сарадник Сигуримија", као што је "открио" ових дана на некој ТВ емисији "познати" Дејан Лучић. А ја сам само свој, радим професионално свој посао, и лични интегритет и ауторитет градио деценијама, управо због својих исправних ригорозних људских и професионалних принципа и кодова.

А било ми је, и данас је, необично тешко, због тога што је повређена моја колегиница Ангелина Вучић, мајка председника Вучића. Са њом сам годинама радио, заједно смо извештавали из Скупштине Југославије, била ми је добра колегиница, и јако добар човек, као што су биле и Гордана Суша, Надежда Гаће, Мирјана Аксентијевић, Биљана Чпајак... и на десетине колегиница из целе бивше Југославије.

Сигуран сам да и она доживљава тешке тренутке због нашег колегијалног односа који је прешао у неку другу димензију.

* Имате ли идеју како овај проблем решити?

- Могу да предузмем неке мере, од оних екстермних где би цена била велика, до подношења тужбе за клевету. Ово друго је скоро немогуће јер дотични аутор, Бркић на суду се појављује са неким папиром, лекарским уверењем и суд га ослобађа. А сазнао сам да има преко 1000 пријава на суду управо због клевета и лажи. Али се поставља једно логично питање: како је могуће да неко ко има лекарско уверење "да је луд" или болестан, може да издаје новине и пише текстове под својим именом и псеудонимом Милица Грабар?

Одлучио сам да да идем код председника Вучића, да тражим заштиту. У септембру сам звао његову сарадницу, задужену за штампу, али ми је рекла да он нема времена јер путује за Њујорк. Замолио сам је да му пренесе моју молбу, али дан данас нисам добио одговор.

Ових дана сам био у Независном удружењу новинара Србије, један сам од оснивача, очекивао сам ранију реакцију НУНС и УНС. Рекли су ми да напишем жалбу Савету за штампу. Тражићу заштиту и омбудсмана и ОЕСЦ у Београду.

Бркић ће вероватно ићи даље, преко мене се због нечег свети Вучићу, ја у то нећу да улазим, у неке теорије завере, знам само да му никада нисам ништа лоше урадио, напротив. Чак ми је одвратно када колега колеги ради оно што он ради мојој породици и мени. Јер, ако имамо проблем, можемо да га решавамо на другачији начин. Остаје ми још и да се обратим јавном тужиоцу, као и да поднесем тужбу против Предрага Поповића и Илије Петковића, што ћу и урадити. Јер нико не улази у чињенице, све то иде на гоогле, остаје. Јер овде нема законитости, нема правде. То може да се прекине једино тако ако се људи који то чине ударе по џепу. Да је тако било на Косову, овде, у Македонији, Албанији у Босни, ја бих био најбогатији новинар.

Али, такви се процеси по правилу вуку годинама, медији пишу на исти начин, држава не реагује.
Имам свој став, не може да ми неко приписује било шта. Јер, ја сам 2006. написао да Србија треба да призна независност Косова одмах, да се не губи време. То сам рекао јавно, ништа нисам скривао.

А ниједан новинар није изложен оваквој харанги. Очекивао сам да ме нападну кад сам извештавао са улице, на албанском језику, никад се то није догодило. Рекао сам да је боравак у Београду најлепши период мога живота. И данас то мислим, никада нисам сакупљао поене говорећи "тамо су такви, овакви". То није патриотизам, мене занима хумана, људска страна, људи су ми исти, свеједно ми је да ли је неко Србин или Албанац, оно или ово. Градио сам и градићу мостове који повезују људе, стварају пријатељства. Јер таквих имам на све стране не само биве Југославије, већ по целом Балкану и Европи.

А сада је наишло време очигледно теже него деведесетих; видим и на Косову какви се наслови дају, како се вести пласирају. Чак се и силују реченице, не дају се целе, онда добију неки другачији тон. Имамо таблоидизацију и портализацију друштва. Новинарство је срозано скроз, нема ни професионализма, ни етике ни одговорности за писану реч. То није слобода штампе или изражавања, то је злочин.

Текст пренет са сајта Ремаркер