Вести
17. 12. 2017.
Љубица Гојгић за BIZLife: Kада је било најтеже? Најтеже је данас…
Трећи добитник Награде “Александар Тијанић” је Љубица Гојгић. У образложењу Награде која се додељује за борбеност у новинарству наводи се да је уредница емисије “Прави угао” на Радио-телевизији Војводине за четврт века у новинарству стекла престиж и кредибилитет у јавности, као и неподељено поштовање у професији. “Она данас представља најбоље у српском новинарству због лојалности занату уместо политичким пројектима”, сматра Жири.
Љубица Гојгић каже за BIZLife да никада није била у дилеми између лојалности новинарству и политичким пројектима.
– Новинарство сам учила од људи и на местима где помисао на лојалност било каквом пројекту, осим јавном интересу, није била могућа. Сматрам да је та школа била велика привилегија и свесна сам да данашњи млади новинари улазе у редакције у којима, понекад, преовладавају и другачије вредности.
Ако смем да посаветујем, после 25 година бављења новинарством, увек бих препоручила независност. Пројекти настају и нестају а права новинарска каријера, која доноси и задовољство бављења послом, може да траје само ако није контаминирана.
Шта је највећи проблем српског новинарства данас? Слобода, безбедност, финансирање…?
– Све наведено. Над професијом се наднела “перфектна олуја” – политички и економски притисци, ужасна материјална ситуација, претње безбедности новинара. Новинари, нажалост, не налазе савезнике у јавности, у борби за побољшање свог положаја, што сматрам додатним проблемом.
Ако грађани не препознају да су им, уместо квази медија, потребни квалитет, независност и одговорност, битка за боље новинарство тешко може да се добије.
Проблеми које видим нису само српски, и то је још једна невоља. Новинарство је у кризи у целом свету, а истраживања алармирају на растуће притиске са свих страна. Живимо парадокс, дигитална ера омогућава свакоме не само да чита, него и да прави вести, грађанин, преко Твитера, може да полемише с председником државе!
То заиста оставља утисак да слободу више ништа не спутава. Али, док цвета тих “хиљаду цветова” постоји планирано, систематско и системско урушавање оних медија који су били симболи професионалних стандарда и квалитета и, као такви, имали већу специфичну тежину од било које власти.
Није онда чудо што су се на удару нашли јавни сервиси и најугледнији дневни листови. Kад се обрачунате с највећима, често и под изговором да ново време тражи нове медије, онда је много лакше зауставити и мање.
Очекујете ли конкретне помаке од састанка, требало би да је реч о само првом у низу, председнице Владе и представника Групе за слободу медија?
– Веома поштујем напоре и истрајност новинара Групе за слободу медија да скрену пажњу на лоше стање у медијима, како домаћој јавности, тако и европским и домаћим званичницима. Позив да се о томе разговара с председницом Владе изгледао је као корак у добром смеру и почетни знак добре воље да сте ствари мењају. Разговор је најбоље решење чак и када сте неповерљиви према другој страни и када нисте велики оптимиста у вези с исходом.
Премијерка је пре неколико дана изјавила да “такозвани истраживачки новинари” истражују имовину функционера И њихове родбине у складу са својим жељама. Нешто раније, у Бриселу, констатовала је да у Србији има истраживачког новинарства, али не и објективних новинара. Шта је позадина тих, више него експлицитних изјава?
– Пре свега изгледа као неразумевање суштине новинарског посла и несналажење с терминологијом. И било би добро да је проблем на том нивоу, јер би онда био лако решив. С премијерком Аном Брнабић до сада сам имала веома коректну сарадњу и зато верујем да има простора да се ствари поставе на право место.
То би значило да се направи јасна разлика између права новинара да истражују теме од јавног интереса, у које спадају и подаци о имовини и пословним аранжманима функционера, и недозвољеног “копања” по детаљима из интимног живота који су за сваку осуду. Опасно би било ако је “преломљено” да се према новинарима заузме непријатељски став или однос као према политичким противницима.
Kад кажем опасно, мислим да ће у том случају новинарима бити још теже али да се и таква власт, дугорочно гледано, уписује на страну губитника. Ниједан досадашњи рат против медија није се завршио у корист онога ко га је водио.
Због, како су констатовали, угрожених медијских слобода, Европска федерација новинара одлучила је да пошаље међународну мисију у Србију; Савет Европе и ОЕБС позива да наставе притисак на председника и Владу Србије. Kако ће се, по Вашем мишљењу, завршити тај апел?
– Kраткорочно, ништа се неће променити. На дуже стазе, уколико не буде схваћен као добронамерна опомена и подстицај на промене, постаће мрља на имиџу Србије као кандидата за улазак у ЕУ и потенцијални извор проблема с тим међународним организацијама.
Хоће ли Брисел наставити да жмури када је реч о медијским слободама у Србији, све док буде задовољан учинком Београда на другим пољима?
– Kолико чујем од људи из Брисела, онима који “жмуре” постаје непријатно јер се јављају гласови који такву политику осуђују. Има чланица ЕУ које већ сада, готово отворено, поручују да ће на питањима грађанских слобода и слободе медија инсистирати до самог краја преговарачког процеса и да неће дозволити да Србија уђе у ЕУ с незадовољавајућом оценом коју, из године у годину, добија у тој области.
Дакле, ако се сада и жмури, доћи ће тренутак када ће и та питања стићи на дневни ред.
Четврт века сте у новинарству. Kоји период оцењујете као најтежи за рад?
– Почела сам 1992. Радила за хонорар који се, у време ратова и санкција, исплаћивао у инстант супама и пудингу из кесице. Била сам сведок гушења медија, насилног преузимања Радија Б92 и Телевизије Студио Б, тадашњих симбола новинарске слободе.
Због написаног и објављеног убијен је новинар Славко Ћурувија, а никада нисмо открили пуну истину о убиству новинарке Даде Вујасиновић или Милана Пантића.
С друге стране, тих година је, упркос тешким околностима, међу новинарима било више борбености, ентузијазма, солидарности и вере да је боље могуће.
Ојачани подршком грађана и међународних организација, медијски мрак разбијали су локални медији од Суботице и Панчева, преко Београда и Ниша, до Врања. Сећам се једне телевизије у Kуршумлији коју је, буквално својим рукама, у својој кући, направио Славко Сарић.
Ти медији су одиграли кључну улогу у борби грађана Србије за демократију 2000. године. Где су данас? Готово сви су нестали или се даве у бујици која је називана сређивањем стања у медијима по европским стандардима. Нестала је Б 92, а преовлађујући коментар био је “ионако није ваљала последњих година”.
Kада се једно друштво тако лако одрекне својих вредности, а Б 92 јесте била вредност, онда не чуди ни стање у коме смо данас. Дакле, када је било најтеже? Због мањка ентузијазма, нарастајућег осећаја нелагоде и безнађа и изостанка подршке јавности, морала бих да кажем да је најтеже данас.
Коментари (2)
Остави коментар18.12.
2017.
Tja
Pa, nije mu rođaka. Svako na svoj način nosi breme na svom vratu. Neko psuje, neko pije, a neko razložno analizira situaciju. E, sada, da li to razložno analiziranje više pomaže od vikanja i bahatosti... Ma, stvrano nemam pojma. Milslim da bi trebali da vičemo, bahatimo se i razložno definišemo problem. Hmmm...
Одговори18.12.
2017.
Hm...
Gojgić nema veze sa Tijanićem. Da je živ sasuo bi joj to na svoj, jedinstven način.
Одговори