Вести

18. 12. 2017.

Аутор: Алексеј Кишјухас Извор: Данас

Ужас, хорор, хаос и тамо доле

"ЕКСКЛУЗИВНО ОТКРИВАМО: ИСИС напада Београд!", "НА ТАЧИЈЕВОМ СПИСКУ ЗА ХАПШЕЊЕ БАР 300 СРБА! Наставља се страшно албанско насиље на Косову и Метохији!", "БЕОГРАДСКИ ПАР ИЗ ПАКЛА: Сипали људима дрогу у пиће, па их пљачкали и СИЛОВАЛИ",„УЖАС КОД ОБРЕНОВЦА: Заклао сина јер није хтео да иде у старачки дом?“, „Најновија СРПСКА ОКЛОПНА ГРДОСИЈА одузима дах, а њене РАКЕТЕ су УБИТАЧНЕ“, „ПРЕПЛАНУЛА И СВА МОКРА… Карлеуша раширила ноге у маленом бикинију, сви бленули ТАМО ДОЛЕ! (ФОТО)“, „ВЕЛИКИ ВОДИЧ ЗА ПАКЛЕНИ ВИКЕНД ПРЕД НАМА Како да се понашате, где да идете и шта да радите на ПЛУС 42“, „(ВИДЕО) БАСТИОН НАТО НЕ БИ ИЗДРЖАО НИ ПРВИ НАЛЕТ РУСКЕ АРМИЈЕ: Понижавајуће признање Пентагона!“, „ДРАМАТИЧНЕ ПРЕТЊЕ! Политика у Србији се претвара у хорор – ПРОГРАМ ОПОЗИЦИЈЕ: УБИТИ ВУЧИЋА!“, „ШИПТАРИ МАСОВНО БЕЖЕ СА КОСОВА! Са њима нам СТИЖУ ЏИХАДИСТИ, ЗЛОЧИНЦИ ОВК И ДИЛЕРИ ДРОГЕ!“, „ХОРОР У ЗЕМУНУ Човеку чупали нокте, мучили га и ЖИВОГ ЗАПАЛИЛИ“, „Ако се оствари ПРОГНОЗА МЕТЕОРОЛОГА за наредне дане, Србији на јесен прети КАТАСТРОФА“, „НАПАДАЈУ НАС СМРДИБУБЕ И ИЗ КИНЕ Права најезда тек следи, а против њих НЕМА ЛЕКА“, „АПОКАЛИПСА ЈЕ НЕИЗБЕЖНА, а Северна Кореја неће бити крива! ЕВО ШТА ЋЕ ЗАИСТА УНИШТИТИ СВЕТ!“

Ово су само неки од реалних или стварних новинских наслова у Србији, а које је прикупио и анализирао Центар за нове медије „Либер“, само у периоду од маја до септембра текуће године, и у чему је припомагао и овај социолог и колумниста. Тачније, прикупљено је укупно 36.960 медијских објава из 16 медија, од чега се показало да је чак 9.436 (или 25,5 одсто) наслова садржало елементе екстремног говора, ширења страха, нелагоде и параноје или ширења нетрпељивости према женама, те према другим народима и народностима. И то је оно што је одистински „алармантно“ – великим или малим словима, свеједно. Једно је када Черчил најави „крв, сузе и зној“, а друго је када се то ради сваког дана са насловних страница многих медија. Дакле, још једном, свака четврта вест у Србији била је пренета драматично и формулисана на екстремни начин, а ради се о готово 9500 засебних комада вести у шуми или џунгли тог медијског зла и наопаког. За само пар месеци, „ужас“ је био у Обреновцу, Лесковцу, Крушевцу и Бору, на Карабурми, Новом Београду и у Доњем Гајтану, „хорор“ у Врњачкој Бањи, Тексасу, Земуну, Београду, Барајеву и Аранђеловцу, у Забели и на дну Тисе, а „хаос“ у Њујорку, Македонији, Португалу, на Славији и на наплатним рампама.

Другим речима, у огромном броју вести у Србији имамо екстремне, драматичне, претеране, вулгарне, бруталне и сензационалистичке наративе, уз отворено ширење страха, несигурности, нелагоде, параноје и теорија завере, те бројне инстанце шовинизма, национализма, мизогиније и сексизма – и то у готово свим рубрикама: од политике и друштва, до хронике, забаве и временске прогнозе. Да, чак и у временској прогнози, чекају нас „паклене врућине“, „екстремно време“, „тропске ноћи“, „алармантна упозорења“ и „катастрофа“ због, невероватно, 40 степени извесног Целзијуса у јулу месецу. Како то одлично стоји у саопштењу „Либера“, да паднемо са Марса и неком несрећом кренемо да читамо вести у Србији, поверовали бисмо да смо стигли директно у „хорор“ и „пакао“, због „страве“ према којој је „хаос“ „језиво“ близу. Сазнали бисмо и да је све „алармантно“ јер су на помолу „катастрофа“, „паклене врућине“, као и „завера“ по којој западне силе кују „паклени план“ да униште Србију.

А у чему је проблем? Зашто да вести не буду малчице језички накићене и напирлитане, ако ће им то повећати читаност, кликовитост и видљивост? Када су већ тиражи мали и медијско тржиште још мање, а и новинари морају од нечега да живе? Па, проблем је. Зато што, са изузетком фото-вести бикинија, груди, задњице и онога „тамо доле“, иза оваквих наслова најчешће не стоји – ништа. Апсолутно ништа, осим неодговорног дизања панике и ширења страха. На пример, иза наслова о „Тачијевом списку за хапшење 300 Срба“ и „страшног албанског насиља на Косову“ заправо је вест о хапшењу једног јединог човека – извесног Б. М. (74) из Младеновца – а само се спекулише о некаквим тајним списковима за „лов на Србе“, односно на њих још 299. Уосталом, шта ћемо са „ексклузивним“ најавама и прогнозама (из септембра) да ће ИСИС напасти Београд? Или да са Косова стижу џихадисти, злочинци и неизоставни дилери дроге? Ове и овакве апокалиптичне вести немају никакву информативну функцију, већ служе једино томе да шокирају, узнемире и уплаше, и успут посеју додатну мржњу према косовским Албанцима, што све може имати значајне друштвене последице.

Јер, прво, на овај начин долази до десензитивизације јавности на стварне претње или на случајеве насиља и на насиље у целини. Као у Езоповом „Дечаку који је викао вук“, тада ће и стварна терористичка претња бити отписана као екстремни говор или сензационалистичко претеривање. Друго, на овај начин се стварају потпуно искривљене перцепције ризика у јавности – како од разних „монструма“ који вребају из мрака и „сипају дрогу у пиће“, тако и од терориста и џихадиста, али и „Шиптара“ и „усташа“ који само што нису запуцали. Иако су аутомобили, слаткиши, алкохол и клизаве плочице у купатилу много ризичнији феномени и однели су више живота од авиона, „отровних хемикалија“, нуклеарних електрана, те силоватеља и терориста узетих заједно. Све то доводи до формулисања својеврсне културе страха и тзв. „синдрома злог света“, тј. погубног веровања да је свет много опасније и опакије место за живот него што то заиста јесте. Треће, такве вести су објективно ирелевантне и без експланаторне моћи, док увећавају логичке погрешке, инхибирају исправно закључивање, генеришу негативне емоције, чине публику пасивном и троше време и енергију читалаца. Четврто, ове вести махом служе и као средство политичке пропаганде и јачања друштвене кохезије пред „наступајућим“ друштвеним сукобима и немирима, супротстављајући „нас“ и „њих“. Већина примећених наратива отворено звецка оружјем, промовише етнонационалистичка и шовинистичка осећања, американофобију и исламофобију, уз мизогину објектификацију и комодификацију жена, што само додатно легитимизује осећања мржње и праксе насиља.

А за доказе можемо погледати и у историју. Планско медијско ширење страха и параноје је већ било виђено у сензационалистичком и антисемитском таблоиду „Дер Штурмер“ („Јуришник“) у нацистичкој Немачкој. И у том гласилу су преношене екстремне и потпуно измишљене „ексклузивне“ вести о Јеврејима који силују младе Немице и сексуално злостављају немачку децу, који практикују ритуална убиства, који потајно пију крв хришћана и који, наравно, владају светом из сенке. А биле су праћене и еротским и порнографским сликама, па су биле посебно популарне међу омладином и другим заинтересованим суграђанима. Такав екстремни говор и ширење нетрпељивости, страха и теорија завере имали су свој логични наставак у изливима моралне панике и пратећег насиља према Јеврејима, а најзад и у гасним коморама и крематоријумима (узгред, власник Штурмера, гаулајтер Јулијус Штрајхер, осуђен је и обешен у Нирнбергу због својих медијских злодела). Међутим, не треба мислити да ће овакво екстремно извештавање директно допринети порасту насиља, нити да ће се људи због вести о ИСИС-у који напада Београд заиста наоружати и забарикадирати у својим становима. Не, утицај оваквих скарадних медијских пракси у Србији пре свега је индиректан или посредан, што тај утицај не чини мање опасним, напротив.

Наиме, медији који извештавају на екстремни начин заправо индиректно охрабрују или промовишу одређене социополитичке и културне вредности, ставове и погледе на свет. Утицај медија је значајан у домену културе и веровања великих група, а не толико у смислу индивидуалног понашања. На пример, насилни филмови или видео-игрице од нас лично неће направити насилнике, али они зато могу да створе општи поглед на свет о свеприсутном насиљу. Једноставно, екстремни говор у медијима „култивише“ и гради ставове који су конзистентни са ставовима о свету тих медија. И ово се чини и постиже споро, кумулативно и усмерено у правцу специфичне политичке идеологије. Дакле, екстремизам, бруталност, претеривање, сензационализам, драматизовање, шокантност и планско узнемиравање разним ужасима, монструмима, хорорима, хаосима и пакленим врућинама производе климу или културу страха у Србији. Што у одређеним околностима може да резултира и масовном паником и хистеријом, иако је извесније да ће „само“ додатно учврстити постојећа етнонационалистичка, патријархална и заверашка осећања публике. Путем екстремних наратива, јавност у Србији се држи у стању непрекидног ризика и стања страха и нелагоде. Јер, суштински, у питању није само дизање панике, већ и дизање борбене готовости. А то већ јесте један ужас, хорор и пакао.