Вести
07. 02. 2018.
The Post: Интерес јавности је важнији од интереса појединца
Њујорк тајмс штити закон када објављује документа Викиликса или НСА, па макар била и украдена. Амерички тужилац може да гони Асанжа, који покушава да се представи као новинар, или Сноудена, који је дефакто украо документа, али не може Њујорк тајмс који то објављује.
Морам да признам да нисам неки фан приче о медијским стратегијама.
Никада нисам био члан ниједног удружења, асоцијације. Занимао ме је једино закон о оглашавању, док је Недељник једини остао у АБЦ Србија да одитује тираж, као што пријављује интернет саобраћај свим расположивим агенцијама, али то већ сматрам легалним пословањем.
Што се тиче расправа о новинарству, чини ми се да је то за старије новинаре, а некако не стижем ни да се бавим тиме, иако се Недељником бавим као Вучић државом, па опет - никако да пронађем времена за те ваннаставне активности.
Но, што се тиче новинарства, за мене је то најлепша професија на свету. Професија због које нисам отишао у иностранство - два брата ми живе преко - јер не можеш да пишеш на туђем језику. Хапсили су ме због текстова у Слобино време, напуштао сам студије па се враћао... Да не улазим у приватне ствари, али и у првом и у другом животу, и код куће имам редакцију. Најбољи пријатељи углавном су ми новинари.
Знао сам да ћу да се бавим овим послом када сам са десет година са ћалетом и Миланом Лалићем присуствовао исповести моје баке Миле Крстајић, Титове секретарице којој су убили мужа Никицу Прљу, иначе Титовог телохранитеља који га је спасао у Дрвару.
Онда сам прошле недеље одвео ћерку од 11 година да заједно гледамо "The Post".
Заспала је на пола, а када се пробудила, више због мене, рекла да јој се свиђа, као и да је схватила да пушим зато што сви новинари пуше.
Сав тај дим, рокови, фрка, штампа, машине, фото-слог, туба из које искачу вести... Није је занимало!
Исто вече као неки диносаурус скинуо сам филм са Торента и одгледао га још једанпут. Онда сам сморио целу редакцију, натерао их да иду у биоскоп, наручио тему за овај број, данима причао о Кетрин Грејем, свађајући се са Љиљом и размењујући мејлове који доказују моју и њену тезу.
Наместило се и да је исте недеље код нас у редакцији био генерални менаџер Њујорк тајмса, наследник империје Салзбергер. Нисам причао с човеком који више зна о новинама и медијском бизнису, али сам и схватио да се ми не бавимо истим послом: објаснио ми је да они не зависе од маркетинга који им је пре кризе био 1,7 милијарди долара годишње, пошто на почетку сваке године приходују од претплате више од милијарду долара. Да бисте разумели бројеве, цео маркетиншки буџет са свим телевизијама, новинама и фејсбуцима у Србији је око 55 милиона!
Но, нису само паре у питању. Ја одавно мислим да смо ми пропустили прилику да уредимо медијско тржиште неналажењем правих партнера за две националне новине, пошто новинарство не могу да уређују ни закони, ни министарства, ни удружења. Већ новине.
То је суштина коју може да открије свако ко погледа нови Спилбергов филм, можда мало досадан деци или људима ван професије.
Њујорк тајмс и Вашингтон пост одредили су судбину америчке штампе, а најважнији догађај у томе била је одлука Врховног суда 30. јуна 1971. који је са 6:3 донео одлуку да могу да објављују тајна државна документа пошто је то у интересу јавности.
Једноставна одлука, коју треба уписати у све преамбуле медијских закона: интерес јавности је важнији од интереса појединца, па макар он био и председник државе.
Њујорк тајмс, дакле, штити закон када објављује документа Викиликса или НСА, па макар била и украдена. Амерички тужилац може да гони Асанжа, који покушава да се представи као новинар, или Сноудена, који је дефакто украо документа, али не може Њујорк тајмс који то објављује.
Абу Граиб или Вотергејт сигурно нису могући у земљи у којој званична државна агенција убије Славка Ћурувију јер се закачио са супругом председника.
Најбоља реченица у филму, ипак, извините ако спојлујем, јесте када главни уредник Вашингтон поста Бен Бредли (Том Хенкс) схвати да Њујорк тајмс спрема нешто велико "пошто Шијан ништа не објављује три месеца". Замислите тај ниво? Замислите да овде неко објави државне тајне, кад су мени пре 10 година претили што сам украо архив Милана Стојадиновића стар 60 година, а деведесетих ме хапсили због грешке у наслову у којој је вређан председник или због текста у којем је пуковник Вукшић извређао армију због рата на Косову.
Ми овде законски немамо права да штитимо извор, осим за казнено дело до пет година затвора, што је предвиђено за мало јачу саобраћајку.
По чему лекар, адвокат или да не причам свештеник има већа права или важнији посао од новинара? Шта ако је стварно Слободан Милошевић имао неке психозе, како се писало у последње време, а у шта не верујем. Да ли је важније да се заштити његов картон, или двадесет милиона људи, па пута једно четири генерације, па пута цела историја једног народа.
Да ли можете да замислите да код нас једног дана изађу све новине као Вашингтон пост, па за њим и сви други листови, и објаве на насловној страни оно што је под претњом затвора забрањено Њујорк тајмсу?
Ко би у Србији ризиковао затвор, кад неће ни своје све мање плате.
Имала је и Америка разне тестове. Последњи је случај Џудит Милер када је, после свих Вотергејта и "Докумената Пентагон", послала жену у затвор зато што није желела да открије извор, иако је формално осуђена због непоштовања суда.
Али она је отишла у затвор пре него да открије ко јој је лажно достављао податке о оружју за масовно уништење у Ираку. На крају је извор ЦИА пристао да се његово име објави, а новинарка је изгубила кредибилитет и посао у Тајмсу, али не и подршку колега.
У њену одбрану стао је новинар с друге стране, либерални колумниста либералног Вашингтон поста, Ричард Коен који је тражио да му открије извор, па да га он открије другим колегама, и да тако сви откривају једни другима док све новинаре не ставе у затвор. Или се врате на Репортер'с Привилеге, којим новинари у Америци имају право да штите свој извор.
То је као када би Славиша Лекић тражио да иде у затвор због Љиљане Смајловић. Иако није ствар у Љиљи, већ у принципу.
Прошло је и то време. Вашингтон пост купио је најбогатији човек на свету и власник "Амазона" Џеф Безос, да би после месец дана лист који се прославио афером Вотергејт подржао Барака Обаму у одлуци да не помилује Сноудена. Тајкун не може да се понаша као Кетрин Грејем, ако ништа друго због чињенице да је само ЦИА прошле године платила услуге "Амазону" 600 милиона долара, дупло више него што је он платио за Вашингтон пост.
Слободном новинарству, дакле, не могу да помогну ни тајкуни ни политичари, којима новине увек користе само неко време. Има још једна генијална ствар у филму, кад Бен Бредли схвати да га Жаклина Кенеди никад није доживљавала као пријатеља, већ је с њим из користи. То је тренутак у којем му натопљена Кенедијевом крвљу, док је он искрено теши, каже да то није за објављивање.
Све је, дакле, објава. Интерес. Тренутак када ти се утиша или појача телефон у зависности од позиције на којој се налазиш.
Погледајте нашу премијерку која је тако поносна што је Аја Јунг добила италијанско одликовање, а није јој пало на памет да пошаље честитку, ако већ није могла да се осећа једнако поносно, када је Бранко Росић први пут у историји ове земље добио одликовање британске краљице.
То је прича о њима и нама. Али и о нама и нама, пошто многи новинари овде не схватају да је свака победа пристојног и озбиљног новинарства победа свих нас. Док то не схватимо, неће овде бити ни "Докумената Пентагон", ни Њујорк тајмса, ни слободе штампе.
Она се не ствара у папирима и стратегијама, већ у новинама.
И зато гледајте "The Post". Уживајте макар два сата у слободи штампе. И у редакцији пуној дима...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.