Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
28. 03. 2011.
Слегање раменима не хвата убице
Уочи годишњица још увек нерасветљених убистава новинара Даде Вујасиновић и Славка Ћурувије
Ефикасност истражних органа у расветљавању најтежих кривичних дела, доказана и успешним процесурињем неколико случајева с врелог асфалта од пре више од пола деценије, попут решеног убиства Бранка Јефтовића Јорге, подстакла су уверење у јавности да има наде да трачак светлости једном падне и на неке потпуне мистерије с почетка 2000-их.
Јер, још се не зна ко је убио некадашњег министра одбране Павла Булатовића, кошаркаша Хариса Бркића, или новинаре Милана Пантића, Славка Ћурувију и Радиславу Даду Вујасиновић.
Када је пре четири године на једној прес-конференцији с високим представницима правосуђа у бујици новинарских питања неко упитао има ли икаквих помака у расветљавању убиства кошаркаша Партизана Хариса Бркића, који је устрељен након тренинга 12. децембра 2000. око 21.30 на паркингу испред дворане „Пионир” у Београду, учесници сесије били су зачуђени том изненадном дигресијом, али и одговором: „Ради се на расветљавању“.
Описана сцена је илустративна за спорадична подсећања у јавности на помало заборављене случајеве, изузев уколико није реч о рубрици “догодило се над данашњи дан”. Ипак, значајан преокрет десио се пре две године у случају новинарке магазина „Дуга“ Даде Вујасиновић. У вези с њеном смрћу у ноћи између 7. и 8. априла 1994, након више од 15 година, новим балистичким вештачењем оповргнута је дотадашња званична истражна квалификација о самоубиству, након чега су најављене истражне радње.
Власник детективске агенције 357, некадашњи полицијски инспектор Младен Лојовић кога су родитељи Даде Вујасиновић 1994. године ангажовали ради паралелне приватне истраге смрти њихове ћерке, у разговору за „Дневник” открива да је пре пола године по позиву Тужилаштва дао први исказ у којем је изнео сазнања до којих је дошао. Уз то су, додаје, колико је упознат, надлежне институције обавиле још неке разговоре. Међутим, наш саговорник ипак напомиње да је, као и пре две године, и даље скептичан у погледу коначног исхода, те да није оптимиста ни у погледу других случајева.
– Лично сматрам да се ни после две године, ако говоримо о битном помаку, ништа није променило. Кад сам био у Тужилаштву, уверио сам се да имају вољу да то реше, али морам да кажем да сам осетио скепсу. Знам да је објективно то веома тешко после 16 година, тим пре што је од почетка истрага ишла у погрешном смеру: да се ради о самубиство, па због тога тада нису прикупљени битни докази – каже Младен Лојовић. Ово је, напомиње, вероватно и последња годишњица Дадине смрти поводом које пристаје у јавности да говори и да понавља исте ствари.
– Предложићу неки нови приступ целом случају, па макар и радикалан, њеним родитељима, који су учинили максимум финансирањем приватне истраге. Надлежне иниституције ове државе су пре две године рекле да раде на решавању случаја, показујући оптимизам у погледу будућег исхода, али за који засад не видим да има покрића – каже Лојовић.
Дуго искуство, додаје наш саговорник, научило га је да у случајевима који су деценију па и више мистерије, “није добро истицати ни мале нереалне искрице јер подстичу надања унесрећене блиске родбине“.
– Волео бих када би ту причу прекинули и да неко јавно каже: ”Не можемо то да решимо зато и зато”. Почев од увиђаја, у истрази је било очигледних пропуста због којих случај не може да се реши. Међутим, мислим да се може утврдити одговорност за пропусте, рецимо као што је нестанак њене гардеробе. Мислим, дакле, на оне пропусте где је неко по закону требало да нешто уради а није – наводи Лојовић.
Истичући да је скептичан и у погледу расветљавања неких других случајева од пре деценију па и више, Лојовић указује да је за њега као професионалца поражавајући утисак да неки времешни случајеви као да никога више не занимају.
– Рецимо, изгледа да никога не занима да се расветли убиство бившег министра одбране Павла Булатовића. Помислите, шта би било да у било којој другој земљи убију министра одбране? Еј, човек је био министар одбране, а изрешетају га у кафани, као у сценама америчких филмова. И ником ништа. Наши људи су толико огуглали, праг толеранције је толико пао, да је то за неверовати. Не спомиње се, рецимо, више ни убиство бившег полицијског инспектора Момира Гавриловића, ни бившег начелника лозничког СУП–а Војислава Јекића. Опет несхватљиво. Када је реч о случајевима који су одавно, пре низ година, изашли из фокуса јавности, без обзира о којим кривичним делима је реч, тешко ми је да замислим да било ко на њима нешто ради. Једино ако се некад нешто појави, “падне с неба”, случај се покрене – објашњава Лојовић.
Међу случајеве који се веома ретко помињу детектив Лојовић подсећа и на ликвидацију бившег директора ЈАТ-а Жику Петровића. – Мислим да још увек постоји неко зазирање, без обзира колико нас убеђивали у то да ће све нершени злочини бити истражени и да су тужилаштво, полиција, сви органи одлучни да иду до краја. Међутим, чини ми се да се сви предмети не третирају на исти начин, те да има случајева за које се залегне и реше се – наглашава Младен Лојовић.
– Такође, имам утисак да се ни правосуђе још увек није потпуно одвојило од остале две гране власти, које су у политичко-страначком загрљају. Једноставно, правосуђе мора бити потпуно независно, као бедем правне државе. Јер, када је тако, подиже се и ефикасност која онда може да доведе до решавања “нерешивих мистерија”.
Антрфиле : Има да се одазову!
– Независност правосуђа мора да буде очигледна, као и да има највиши могући интегритет. Уколико суд процени да у неком поступку у некој фази треба као сведок да се испита, рецимо, неко из владе, власти у ширем смислу, из тзв. политичких елита, има да се одазову, како Војислав Коштуница, тако и председник Тадић – упозорава Лојовић.
Важна улога сведока-сарадника
Председник Независног полицијског синдиката Србије Момчило Видојевић каже за „Дневник“ да се, по сазнањима које има тај синдикат, интензивно ради на откривању извршилаца тешких злочина из минулих времена.
„Е сад, колике су шансе да се после, рецимо, двадесетак година уђе у траг злочинцима, то је већ дискутабилно. Отежано је и кад прође двадесетак, тридесетак дана, а камоли пет-десет година”, наводи Видојевић, професионалац са седамнест година искуства у служби.
По његовим речима, заправо би сведоци-сарадници могли највише да помогну у расветљавању тих кривичних дела, мада се, додаје, ту ипак поставља и питање позадине њихове намере.
„Дискутабилно је, наиме, колико ту има искрености, односно у којој је мери употребљиво и корисно њихово сведочење ако знамо да ће рећи било шта само да би избегли долазак под руку закона”, објашњава Видојевић.
Јаска Јаковљевић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.