Вести
20. 04. 2019.
Причао сам то Славку…
Глупо је, непотребно и бесмислено, тражити узрок, разлог, одлуку, на било ком другом месту, осим на оном на којем је тада живео брачни пар.
Причао сам то Славку. О Терију, животном сапутнику Љиље Смајловић, и о мојој мајци, која је, и не знајући, упропастила једно посебно вече. Оно у којем је Тери требало да ме послужи пасуљем, о којем смо се толико расправљали.
Ја сам тврдио да Американци не знају шта је пасуљ, чорбаст, са ребарцима, сувим месом, коленицом и кобасицама, а он – да ће направити пасуљ, српски, боље од било ког Србина.
И урадио је то. И позвао ме да дођем, онако како се то радило у време у којем нису постојали мобилни.
Позвао је мој кућни број, и мојој мајци испричао све што треба – да је пасуљ готов и да се код њега и Љиље појавим исто вече, око девет.
И све би било супер да моја мајка, која није знала енглески, збуњена позивом неког странца, на све што је причао није одговарала са „Океј” и да, када је спустила слушалицу, није заборавила чак и да ми помене да је звао неки странац којег ништа није разумела. Тери ме је чекао и после неколико дана још и бесно питао, зашто се нисам појавио, када је он, са мојом кевом, све тако лепо утаначио.
Причао сам то Славку, када је са Љиљом требало да иде у Америку, зезајући га да ме подсећа на мајку, јер ни његов енглески није био баш богзна шта. Љиља је, уосталом, с њим и ишла, да му помогне у преводу, пошто јој је енглески савршен.
Када су се вратили, када је убијен, Љиљи је и српски био савршен. И када је, та мала жена са великим цохонес, говорила на његовој сахрани, и после, када је, годинама, упорно и тврдоглаво, инсистирала на проналажењу убица.
И нећу сада да причам, после двадесет година, шта је било на састанку, три дана пре Славковог убиства, на којем смо била Љиља, Бујке и ја, пошто нити је битно, нити је било у било каквој вези са њиховим боравком у Америци.
Нећу ни да полемишем, нарочито не са Бранком, која га је држала за руку, када је убијен, а још мање са онима које је Славко презирао, а који би сада да утврђују „истину о Љиљи”.
Зато што је једина истина да је та мала била ту, до последњег дана, да је говорила на сахрани и да је заслужна, са Вераном, за Комисију која се бавила и Славковим убиством.
И истина је да је тај догађај, то убиство, далеко изнад свих наших, каснијих, разлаза, свађа, различитих мишљења, нетрпељивости, ситних злоба и пакости.
И да је глупо, непотребно и бесмислено, тражити узрок, разлог, одлуку, на било ком другом месту, осим на оном на којем је тада живео брачни пар.
Слоба је после умро, у Хагу. Мира, пре пар дана, у Москви.
Оља је тражила, када је то чула, да пустим "Sympathy for the devil” и онда плакала, целу ноћ.
Знала је, и та мала, која је волела Славка, да наручиоци, они који су све смислили, наредили, никада неће бити кажњени.
И да је одвратно, после свега, казнити Љиљу, или било ког другог од свих који су, у то време, без обзира на цену, радили са Славком.
Он је заслужио више од тога.
Пре свега, ону врсту заједништва, свих који су с њим радили, и на којој је Љиља инсистирала, која ће омогућити да прича о његовој смрти не буде ријалити, у којем се сви са свима свађају и доказују да су баш они били ово или оно, а други само оно, него да буде прича о историји.
Чији се крај, само у том случају, није завршио пре неки дан у Москви. Него ће да траје, онолико бар колико ми будемо у стању да говоримо истину, о њему, о Слоби и Мири, а не митове, о себи и другима.
Уз пасуљ, који још чекам. Океј, Тери?
*Аутор је некадашњи заменик главног уредника „Европљанина“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.