Вести

31. 07. 2011.

Извор: Дневник

Послушници ће нас скупо коштати

Санда Савић, програмска директорка РТВ-а У њеном одласку са Б92 нема ексклузивне вести – разлог је сведен на потребу за променом.

- После 17 година проведених у истој кући та потреба је природна. Мислим да промена средине носи нову мотивацију и ентузијазам, који бледи ако сте константно на истом месту. Међутим, важно ми је да кажем да су године проведене у Б92 најзначајније године моје професионалне каријере, а сарадња са новинарима Радија и Телевизије Б92 превазилазила је границе пословног односа. Али та прича је завршена, прича нам Санда Савић, нова програмска директорка РТВ-а. 

Долазак нових власника у Б92 и промена програмског амбијента потврдили су као исправну њену одлуку да после толико година оде, а када смо је питали да ли су гледаоци у праву када кажу да се та кућа временом променила нагоре, одговара:

- По својој форми Радио и Телевизија Б92 су били комерцијални, а по суштини највише налик јавном сервису. На медијском тржишту у Србији такав програм је морао да има драматичне успоне и падове. Истина је да су у програмској шеми прављени компромиси, веровали смо да је увођење ’Великог брата’ једна врста субверзивне тактике за подизање гледаност, али моја одговорност је, ипак, била информативни програм и прихватам све критике и похвале на рачун тог програма. Уосталом, не постоји ни једна професионална награда у земљи, а бројне су и у иностранству, које моји новинари нису освојили и добили, говори Санда Савић, коју смо упитали не чини ли јој се да су нови власници гурнули Б92 у мејнстрим неспојив с њеним герилским почецима?

- Замислите да 2011. било која телевизија или радио буде принуђена да се понаша герилски. Знате како то изгледа – у најкраћем – радите у једном простору неко време, а онда вам у три после поноћи звони телефон у коме вас онај који није приведен обавештава да јутарњи дневник водите из неког другог простора... И тако то иде годинама. Да има данас потребе за герилом, не бисмо ви и ја ни разговарали о овим темама, нити би мене било ко позвао да радим за јавни сервис.

Данас је Б 92 комерцијална телевизија. А нови већински власници могу са својом својином да чине шта желе, у границама законских могућности, као и сви други власници медија у Србији.

Зашто је РТВ тако слаба телевизија?

- Будућност те телевизије као доброг медијског јавног сервиса је у мом фокусу. Само у том смислу ми је анализа узрока и постојећег стања професионално потребна и важна. Мој циљ је да, заједно с тимом новинара који већ раде у РТВ и онима који долазе, вратим вредности јавног сервиса и Радију и Телевизији Војводине. То не значи да ћу избегавати суочавање с прошлошћу ове куће, али мислим да она дели судбину већине медија у држави, те да ће суочавање само потврдити оно што већ и ви и ја знамо.

Како бисте одговорили онима који сматрају да сте још једна у низу козметичких промена, која неће донети ништа ново?

- Волела бих када би једном козметика била остављена стручњацима за козметику и када би козметика престала да буде злоупотребљавана у политичком и медијском жаргону. Али, ако се већ користимо том терминологијом, рецимо да ће РТВ после козметичког третмана нешто лепше изгледати. Телевизија мора модерније да изгледа, а радио мора модерније да звучи, за шта морамо да применимо нове технологије. Иза изгледа је садржина. Тиме ћемо се превасходно бавити. Мој задатак је да РТВ систем у садржини задовољи потребе и очекивања грађана Војводине, да вратимо РТВ у позицију јавног сервиса. А љубитеље козметике бих замолила да и мени и мом тиму дају мало времена, па да после тога доносе суд.

Какве кадровске промене следе у РТВ и колико ће запослених имати?

- Неопходно је да се РТВ подмлади и озбиљно појача добрим професионалцима. Већ смо почели да радимо на промени система рада и садржаја програма. Наш циљ је да направимо регионални јавни сервис. Не могу у овом тренутку да говорим о броју запослених, јер ће на то утицати и одлука о програмима, о садржини програма, али и технолошке промене и модернизација.

Имате ли апсолутну слободу у послу и какве нас програмске новости очекују?

- Не суочавам се ни са цензуром, ни са аутоцензуром, али ни са политичким “препорукама”. Да ли је то довољан степен слободе? Слобода зависи и од нас самих. Колико смо спремни и борбени да себи креирамо слободан простор. Мислим да нико од мене, нити од тима новинара које доводим, не очекује да се понашамо супротно од тога како смо се до сада понашали на пословима које смо обављали. Мислим да је последње што за све нас можете да кажете је да смо били неслободни, непрофесионални и да смо радили мимо потреба и очекивања својих слушалаца и гледалаца. На јесен ће се видети први резултати. Информативни програм је први, па онда следе и остали. Емисија Данице Вученић је први конкретан програм који најављујемо. Та емисија би требало да постави нови стандард РТВ коме морамо да тежимо.

Глумац Милован Филиповић на овом је месту рекао да РТВ мора драстично побољшати играни програм да би стекла већу гледаност?

- Играни програм је за сваку телевизију веома важан, али процеси производње таквих програма су скупи и комликовани. Верујем да ће једног дана РТВ моћи себи да приушти и производњу таквих програма.

Зашто српски медији ни 11 година после демократске револуције нису лишени политичке контроле и утицаја?

- Не могу медији бити изван онога што се и иначе дешава у Србији. Они су део миљеа у коме су партије у спрези са бизнисом креатори свих токова у земљи. С друге стране, после 5. октобра није испуњено неколико важних обећања из медијске области. Једно од тих обећања је било – нови јавни сервиси и раскиди са прошлошћу. Погледајте колико је данас новинара на медијској сцени који су 5. октобра ујутро читали коментаре против ДОС–а, а 5. октобра увече отишли у Скупштину града Београда да се рукују с представницима нових власти. Мој је утисак да смо и ми новинари изгубили веру у себе и сопствену моћ као “седме силе”. Необјашњиво ми је да пре 5. октобра нисмо имали самоцензуру а да је данас имамо, да код добрих новинара није било страха, а да га данас има, да није недостајало критичке јавности, а да данас то недостаје. Новинарство дели судбину земље у којој је. Дугогодишње неговање просечности и послушности показало се погубнијим од економске кризе.

Колико материјални положај новинара утиче на квалитет њиховог рада?

- Наравно да утиче. Борба за голу егзистенцију заиста не штеди оне који се боре, иако материјални моменат никада није био идеја водиља у новинарству. Мислим да је од плата и егзистенције доминантнији проблем недостатак мотивације, страсти и ентузијазма да радом можемо било шта да променимо.

Да ли је беда довољно оправдање за нашу медијску слику?

– Наравно да није. Беспарица може да буде оправдање за то што себи не можемо да приуштимо летовање, нове ципеле или модернију кравату... Међутим, материјална беда не сме да буде беда морала или беда професионализма.

Шта очекујете од српске Медијске стратегије?

- Погледајте колико се касни са стратегијом, погледајте колико се усаглашава, погледајте колико то све тешко иде... Има много добрих идеја у тој стратегији, али шта ће остати до краја у коначном тексту... Животни сам оптимиста па кажем да је чаша полу пуна...

Оцените односе између УНС–а, НУНС–а и НДНВ–а?

- Рећи ћу само да су удружења изузетно важна за нашу професију, а да би она била много снажнија да су удружења сложнија око кључних питања, или да имамо једно велико и моћно удружење.

Да ли постоктобарске власти довољно ажурно траже убице новинара?

- Ваше питање је реторичко. Срамотно је да убице новинара нису пронађене, као ни они који су покушали да убију новинара „Времена“, срећом па нису успели. Да је наша професија или да су наша удружења сложна, договорили би одавно неки вид протеста због чињенице да убице новинара нису пронађене. Беле стране и црни екрани све док их не нађу. Можете ли да замислите такву ситуацију? Наравно да не… Зато и причамо, између осталог, о немоћи професије.

Претње Бранкици Станковић поново су релативизоване, какву поруку тиме српско судство шаље друштву?

- Као и чињеница да надлежне институције не раде ништа, или раде, а не објављују, или су неспособне па не могу да реше случајеве убистава новинара, тако и случај моје колегиници Бранкице није само релативизација, већ и директна порука новинарима: свако може да убије новинара и да не буде кажњен, свако може да прети новинару и да судски случај буде релативизован, свако може да подметне бомбу новинару на прозор собе и да хода безгрешно и слободно.

Цеца у кућном притвору није примила позив за суд; где је граница државне срамоте?

- Сами сте одговорили на своје питање.

Хоће ли евентуална кандидатура за чланство у ЕУ ишта променити у свакодневном животу људи и како тај догађај прихватити?

- Мислим да сама кандидатура и све што она носи, а мислим пре свега на вредносни и законски оквир, треба прво да промени нешто у животу политичке елите, у смислу ограничавања моћи партијама и њеним представницима. Сама кандидатура неће донети много промена у нашим животима, али процес који се назива европске интеграције је важан, не само кроз економски аспект, већ је дугорочно важан и у другом смислу. Желим да се надам да моја деца када буду одрасли људи неће дебатовати о геј и мањинским правима, или о томе да ли је Младић херој или злочинац.

Лепота која им је на дохват руке, а да је грађани Србије нису свесни?

– Живот је леп. Само да не дозволимо да прође поред нас. Често од великих тема не видимо “остатак” нашег живота.

Како побеђујете тугу и да ли се уопште борите против ње када вас обузме?

- Зависи шта је проузроковало ту тугу. Некада време лечи тугу. Некада не препознајем да није реч о туги, већ о самосажаљењу. Понекад је туга стимулативна и буди креативност. Волела бих да је вашем питању била садржана реч срећа, иако ви и ја живимо у Србији, где срећу често перципирамо као луксуз. Али ја сам оптимиста, па макар ме због тога прогласили елитистом.

Антрфиле : Жилник од Хоргоша до Драгаша

Претходни гост „Интервјуа недеље“ редитељ Желимир Жилник питао је „на невиђено“ Санду Савић шта се с Новосађанима дешава када институције и достигнућа у култури уместо да оснажимо – растурамо?

- На жалост, Новосађани нису екслузивни у овом проблему. Жилниково питање може да буде постављено у било ком делу Србије. Да ли би требало да кажем – постајемо још некултурнији и простији? Да ли да кажем – растурају их они који имају моћ да то чине, а они су очито прости и некултруни? Онда је природан след догађаја све остало што нам се дешава, а чега би често требало да се стидимо.

Игор Михаљевић