Вести

21. 12. 2019.

Аутор: Ивана Атанацковић Извор: Данас

Како медији доводе до поларизације у друштву

До ових података дошао је Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) након истраживања „Комуникативна агресија у Србији 2019.” које је спроведено у периоду од 15. септембра до 15. октобра ове године.

Само месец дана анализирања осам дневних листова и 20 најчитанијих портала резултирало је поражавајућим подацима. Подацима који би требало да подстакну јавност да озбиљније размотри медијску и сваку другу стварност у Србији, а оне који регулишу медијски амбијент да нађу начин да просек од 644 проблематична текста која се објаве свакога дана сведу на минимум. 

Двоструке жртве медијског екстремизма

Председник Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Норберт Шинковић сматра да постоје две групе жртви сензационалистичког медијског наратива. Прву групу чине они о којима се директно пише. Друга жртва јесте само друштво.

„То је заједница у којој живимо. Заједница у којој више нема дебате, у којој имате скандале, где је у потпуности сужен, да будем мало драматичнији, можда и изгубљен, јавни простор за дебату, где ви немате сучељавање различитих аргумената и чињеница или ставова, већ имате блаћење, имате принцип ‘ако сам гласнији, ја сам паметнији, и то аутоматски значи да сам ја у праву’. И то вам је тај јавни дискурс који се негује тренутно у јавном простору Србије”, каже Шинковић.

Шинковић сматра да већи степен агресије у друштву подстиче медијска сцена која је стандардизовала и нормирала агресивну комуникацију.

„Подизање тона, коришћење вулгарних речи, нормирање тога кроз медије доводи до тога да обичан човек, обичан грађанин, код куће гледа то и каже: ‘па то је онда нормално, ја могу да причам са људима око мене на такав начин’. И ми то видимо свакодневно. Сетите се само како изгледа једна обична расправа у градском превозу, како изгледа једна расправа на родитељском састанку, како изгледа расправа ђака, како изгледа расправа, на крају крајева, и неких интелектуалаца, како нам изгледа Парламент”, објашњава Шинковић. 

Медији као приказ друштва или друштво као одраз медија?

Свакодневна изложеност екстремним и сензационалистичким наративима у медијима може се негативно одразити како на појединце тако и на целокупно друштво. Временом грађани постају навикнути на агресивну комуникацију.

Председник НДНВ-а Норберт Шинковић сматра да су за такву ситуацију одговорни медији који негују агресивну комуникацију, грађани који је прихватају као нормално стање, али и институције које не реагују.

„Када би друштво било образованије, када би наше друштво било свесније медијске сцене и генералног стања, ја мислим да не бисте могли да на овај начин водите јавни дијалог, ако је то уопште дијалог. Ко је крив? Па наравно да су криви они који креирају такав амбијент. Одговорност, не смемо заборавити, сносе они који се у јавном простору чешће појављују од обичног грађанина. То су носиоци различитих јавних функција, то је, на крају крајева, извршна власт, добрим делом Парламент. Знате, када имате институције које не реагују на говор мржње, а говор мржње је кривично дело, и када не постоји реакција или је она невидљива у јавности,  ви онда имате ово што ми сада имамо: да је нормално неког напасти у јавном говору на начин како се то ради у Србији, без аргументације, без суштинске дебате”, сматра Шинковић, али додаје да не можемо очекивати да имамо боље медије од друштва.

Председник Центра за антиауторитарне студије (ЦААС) Ратко Николић објашњава да медији не одражавају стање у друштву, него тренутне политичке потребе власти према којима теже да обликују јавно мњење.

„У том контексту треба тумачити и агресивност и говор мржње у домаћим медијима. Сензационализам сам по себи није проблем, он је легитимна тржишна стратегија са својим предностима и манама спрам различитих публика – некога ће сензационалистичко писање привући, некога ће одбити као неозбиљно или чак смешно. Проблем настаје када сензационализам престане да буде тржишна стратегија, а постане средство политичког прогона и застрашивања неистомишљеника, као и средство скретања пажње са реалних друштвених и политичких проблема”, наводи Николић.

Он сматра да медији могу да буду одраз стања у друштву само када постоје идеални услови.  „Дакле, услови у којима се поштује слобода говора и слобода штампе и у којима су индивидуални медији независни и слободни да се поузданошћу и квалитетом свог извештавања боре за удео на медијском тржишту.

И површан преглед насловница најтиражнијих новина у земљи показује управо супротну слику – мимо било какве основе у реалности, на сваких недељу дана прогнозира се неки нови и неизбежни крвави рат са суседима, откривају се све креативнији и бесмисленији злочини и афере у које су уплетени независни новинари и опозициони политичари, а владајућа коалиција и председник приказују као једина брана од општег хаоса и безнађа у друштву”, сматра Николић.

Психолог Оливер Тошковић,  доцент на одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, сматра да средину у којој живимо креирају садржаји којима смо изложени у нашем окружењу и кроз медије.

„Садржаји којима смо окружени, па и они са медија нам креирају такву средину, па нам неки олакшавају кретање, попут ваздуха, други отежавају и траже нове начине кретања, попут воде, а трећи кретање чине готово немогућим, попут песка. Језик есктремизма и агресивности, нетолерантности, вулгарности и неретко страшних обрачуна и напада на појединце чини од наше стварности песак кроз који морамо да се крећемо свакодневно. Мучан је и тежак. Такав језик нашу свакодневицу чини простором кроз који је готово немогуће кретати се и живети.  Данашњи медији нам већински креирају услове које можемо назвати стресним, а самим тим нам чине живот напорнијим и непријатнијим”, објашњава Тошковић.

Односи на политичкој сцени додатно поларизују јавност

Само у периоду од месец дана, најчитанији медији у Србији објавили су 1358 текстова у којима су некога етикетирали као „издајника“, што значи да свакога дана објаве просечно 44 таква текста која су директан атак на неистомишљенике. У дискредитовању појединаца омаловажавањем њиховог рада, професионалног или приватног живота, чак и чланова њихове породице и пријатеља, уобичајени постају и изрази „страни плаћеник“, „лопов“ и „терориста“.

Портал „Истиномер” већ читаву деценију проверава истинитост јавно изговорених речи политичара. Након десет година рада, новинари и истраживачи „Истиномера” сведоче ситуацији у којој је манипулација постала главни облик политичке борбе. Милена Поповић, главна уредница овог портала, истиче да није реч само о пуком изношењу неистина, већ је у питању читава друштвена машинерија која је упрегнута у сврху креирања паралелне стварности.

„Свакодневно имамо ситуације у којима један политички актер изговори ноторну, очигледну лаж. Затим га у томе прате други јавни званичници, па исту лажну, а често негативну кампању, настављају медији који то заправо нису, већ се само тако називају. И на крају, оно што је најпогубније, институције својим нечињењем затварају круг манипулисања грађана. Оно што је карактеристично за те кампање лажи је да се грађанима пласирају информације које немају никакво утемељење у чињеницама, али су усмерене на изазивање емоција и то не без разлога. Усађене емоције, у односу на чињенице, у знатно већој мери утичу на расуђивање”, објашњава Поповић.

Она додаје да су демагошке и популистичке изјаве које ‘ударају’ на емоције грађана обојене негативним, насилним тоном и наративом који неминовно доводи до све већих друштвених поларизација.

„Све то заједно за последицу има магљење стварности у којој не само да се не зна шта су чињенице већ оне више нису ни важне. У таквом, подељеном друштву, свако има ‘своју’ истину. На крају, страдају грађани који уместо у одговорном, живе у лажном друштву, што за последицу може имати врло погубне догађаје”, јасна је Поповић.

Поларизацији унутар друштва додатно доприноси агресивност новинских текстова која је упућена ка измишљеним спољним и унутрашњим државним непријатељима. Психолог Оливер Тошковић сматра да је узрок поларизације нечија жеља да подели друштво да би владао.

„Ако смо само ми и они, онда нема слабије и јаче подршке, или подржавате или сте непријатељ. Нема две Србије. Србија је држава као и свака друга, са великим бројем међусобно различитих људи. Али се таквом државом тешко влада на ригидан и ауторитаран начин. Тешко је велики број различитости покорити и зато се прави слика о тешкој подели. Подиже се тензија, креира се атмосфера конфликта, уводе се приче о спољашњим и унутрашњим непријатељима, прави се утисак да смо под сталном претњом, а нарочито да је под сталном претњом вођа. У таквој атмосфери страха и напетости, сталног бомбардовања гомилом лажи, стиче се утисак да више никоме не можете да верујете и људи се држе група”, објашњава Тошковић.

Агресивна комуникација присутнија у виртуелном свету

Агресивна комуникација је много више присутна у онлајн сфери него у штампи. То је један од закључака истраживања ЦЕПРОМ-а. Чак 17.169 текстова у којима је присутан говор мржње, сензационализам и агресија објављено је на информативним порталима у периоду од само месец дана.

Управо је онлајн сфера најбољи показатељ како екстремизми и сензационалистички наративи у медијима доводе до поларизација у друштву. Острашћени коментари читалаца, препуни елемената мржње, вербалног насиља, агресије, додатно угрожавају „жртве” текстова.

Осим у онлајн свету, поларизација је видљива и на конкретним примерима у друштву. Под утицајем две медијске стварности које се налазе на потпуно удаљеним половима, догађа се да Милутин Јеличић Јутка, бивши председник општине Брус, који се сумњичи за сексуално узнемиравање Марије Лукић, испред суднице добија подршку док се жртва вербално напада. Или се на суђењу за погибију радника аплаудира директору фабрике наменске индустрије „Милан Благојевић” у Лучанима, док родитељи погинулог младића бивају извиждани.

 

Ово су само неке од важних друштвених тема које медији обрађују, а обично резултирају заузимањем неке од две супротстављене стране, без јасних објашњења аргумената „за” и „против” и без јасне анализе онога што је најбитније – а то је шта је најбоље за грађане Србије.