Вести
21. 02. 2020.
Ово је комедија, или “то што сам ја параноичан, не значи да ме не прате”
„То што сам ја параноичан, не значи да ме не прате“, да одговорим чувеном репликом Груча Маркса на оптужбе ПР службе Министарства одбране да ми имамо некакву „манију гоњења“, и то након што су они сами себе открили коментаришући текст из Недељника који ми нисмо објавили.
Не знам где је ту манија, и гоњење…
Но, такав одговор не би написала ни браћа Маркс, највећи светски комедиографи.
Све да хоће да се зезају.
Није Недељник, него Курир (курир Јовица вероватно).
Није ауторски текст него интервју.
Нема везе што у интервјуу нема ствари на које су реаговали помињући „ауторски текст Драгана Шутановца у Недељнику о српско-руским односима“, који стварно постоји, само што није објављен.
Није Недељник, него Курир (курир Јовица вероватно). Није ауторски текст него интервју. Нема везе што у интервјуу нема ствари на које су реаговали помињући „ауторски текст“
Мислим да на то не можеш да се вадиш. Министар одбране пре овога био је одговорни уредник једног недељника… Тако да, колега, не знам шта да ти кажем…
Хоће централа да погреши једном…
Али ја се не љутим. И даље све нешто верујем, ако мене питате, да сте слушали Шутановца, мада је чудно, пошто бисте онда видели да је текст проследио Мићи Ћулибрку.
Било како било, неко се озбиљно зезнуо у систему. И готово је немогуће да је то нека портпаролка. Не верујем ни да су ови са Бањице, пошто нису пратили Вибер.
Али ово је поклон, јер и кад знате шефа БИА, он не сме да вам каже ко шта ради у редакцији за њих макар 30 година. Мада се и то дешавало.
Може да се деси само нека оваква глупост.
Мени је смешно што сам баш ја упао у ово, пошто нити имам манију гоњења, нити безбедносну културу, нити се нешто ложим на те теме.
Вероватно никад нисам искључио или склонио телефон, скинуо се са wи-фија, стишао глас. Једноставно – нису ми то теме.
Од тих чикица са Новог Београда који би то знали да процесуирају очекивао бих увек да макар чувају те тајне 30 година, ако морам ја као новинар, чији је посао да их објављујем.
Не разумем кад ми људи сада нуде некакве енкрипције за мејлове, пошто ја једини немам ни антивирус на свом рачунару. А и шта ће ти енкрипција за текст који понуди бивши министар? Па то је тако обичан новинарски посао.
И све би то знао Вулин, само да је купио новине.
Као и многи други. За једне кокице!
Ја све објавим што мислим. Па и оно што сазнам.
Тако да би био државни злочин на мене трошити ресурсе.
Нико не може да ти направи бољу рекламу од државе
И зато ми је највећи проблем, после оног налета у којем су се и новинари плашили с ким седе – а то нам је посао! – што ће сад људи да се плаше с нама да седе!
А то је крај посла.
У нормалној држави овакве ствари решиле би се одмах. Неко би из војске, коју води некада одушевљени обожавалац Асанжа и Сноудена, јавио нама шта се десило. Средићемо ми те енкриптоване мејлове, али ево до тада пошаљите Пиштаљци. Замолићу Владу да нам пренесе.
Док се то не деси унутар система који мора да има јасна правила – нема нама спаса.
Нама ово ништа не смета.
Нико не може да ти направи рекламу као држава.
Нити је оваква ствар могла да се открије на другачији начин.
Али од слушања може да се полуди. Посебно без тих школованих чикица који знају да нешто ставе у контекст.
Наш је посао да провалимо у ваше документе, а не ваш да провалите у наше, које ћемо ми ионако да објавимо…
И зато не знам како да завршим него са браћом Маркс.
Ово је, бре, комедија.
Ово је комедија, или “то што сам ја параноичан, не значи да ме не прате”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.