Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
19. 10. 2011.
Жалосни попис
Машала, цењени публикуме, правна држава поново наступа у пуном капацитету своје имбецилности. Овога пута је узела на зуб новинарку „Националног грађанског“ (беше ли то онај „Грађански лист“) споради тога што је „одавањем државне тајне угрозила безбедност земље“.
Ако вас ово подсећа на Милошевића вакат, треба да знате да је свака сличност случајна. Глупа вест је коинцидирала с једном другом, овога пута тужном вешћу, да у Србији, сагласно резултатима Пописа живи 200.000 људи мање него пре десет година. Еј, море, 200.000, толико је војника имала ЈНА, четврта сила у Европи. Лепо, богами. Приближно један Нови Сад мање.
Поразна демографска вест само што није објављена у рубрикама „занимљивости“ и сличним, а требало би да изазове панику. Баш ме живо интересује шта ће тим поводом изјавити политичари. Ако уопште ишта изјаве. Шта је, коначно, 200.000 људи мање у односу на бесконачност славне историје.
Него да се ми вратимо на угрожену безбедност. Државна тужибаба је реаговала муњевито, пала је ту нека кривична пријава, а да није сасвим јасно због чега. Новинарка је пренела оно што је чула или оно што је, модерним речником „исцурило“ са неке седнице неког безбедносног тела. Ништа није слагала. Ако је у питању државна тајна, држава би требало да је боље чува, а не да - кад ствар викликсује - шиљи Црвен Бан на новинарима.
Држава би, надаље, требало да стави прст на чело и да се запита: ако већ једна безазлена новинарка тако лако и бесплатно долази до страшних државних тајни, колико је лашке злонамерним и пуним као брод џемсбондовима да сазнају много, много више. Ако то још некога уопште интересује. Ствар, даме и господо, нажалост, овако стоји: однос државе према државној безбедности исти је као и однос према култури. Какве сад имају везе култура и безбедност, запитаће се неки надобудни коментатор? Има, море. И те како има.
Рекох ли ја пре неки дан да овдашњи политичари, омамљени свакојаким (очекиваним) шоковима, више не знају куд ударају. Кад државни чиновници, међу њима и правосудни, виде куда дувају политички ветрови и они се уподобе државном врху, па ни они не знају куд ударају. Ко веле: дај да утужујемо, да кривично гонимо, да се види да нешто радимо, а шта ће од свега тога испасти - боли нас дупе, баш као и наше послодавце, високе државне функционере боли дупе што у Србији живи 200.000 људи мање. Па, добро, куд се деде 200.000 људи и жена? Део помро, део побегао на мрски Запад, део се уопште није родио, што је - мислим, не родити се уопште - у Србији, како ствари стоје, прилично паметан избор.
Светислав Басара
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.