DNV-UNS
21. 12. 2023.
Veče sa Darkom Dozetom o doživljajima fotoreportera, fotografiji, stresu, starim majstorima i prijateljstvima
Najupečatljivije momente iz svog fotoreporterskog života izgovarao je Darko Dozet dok su ga posvećeno slušali mladi novinari, ali i iskusni planinari. Združila ih je njegova priča o fotografiji. Uz medijsku zajednicu u kojoj je Darko poznat, ima tome već dve godine, njegova porodica postali su i zaljubljenici u planinarenje.
Ovaj nagrađivani fotoreporter „Dnevnika“, TANJUG-a, „Večernjih novosti“, član Udruženja novinara Srbije, neko je ko okuplja fotoreportere, sabira njihove radove u knjige i podseća da treba da pamtimo.
U prostorijama UNS-ovog ogranka u Novom Sadu, Društvu novinara Vojvodine, ovog puta okupio je one koji nisu profesionalni fotografi.
U predavanju „Profesija fotoreporter“ slušaoci su imali mali kurs istorije fotografije.
Od 1826. godine kada je Nisefor Nijeps napravio prvu fotografiju, preko prve fotografske tehnike dagerotipije, koju je u Srbiji prvi primenio trgovac Dimitrije Novaković, uz pominjanje prve žene fotografa u Srbiji Ane Feldman koja se ovom profesijom bavila 1865. do 1868. godine.
Govorio je Dozet zatim o fotografiji u balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu i imenima Riste Marjanovića, Dušana Šijačkog.
Priča je dovela i do današnje upotrebe mobilnih telefona.
Kako sam počeo
Ideja da bude novinski fotograf pojavila se 1988. godine. Nastavnik ga je pitao šta bi voleo da bude. To veče su se igrale fudbalske utakmice Crvena Zvezda-Roma i Partizan-Inter i Dozet je kao iz topa odgovorio da bi voleo da je fotoreporter.
„Oni lepo sede pored terena i uživaju u fudbalu“, kazao je Dozet.
I tako je naredne godine, kada je došao na red upis u školu, odlučio da to bude srednja grafička, smer za fotografe.
„Po završenoj školi radio sam kao printerista u privatnoj foto-laboratoriji i fotografisao dešavanja koja mi je gazda zahtevao. Na jednom od snimanja 1996. godine video me fotoreporter Jaroslav Pap, jedan od najnagrađivanijih fotografa nekadašnje Jugoslavije. Po kolegama mi je poručio da dođem u najveće dnevne novine u kojima je on urednik fotografije“, priča dalje.
Prvi dan je shvatio da ništa ne zna, da ga u školi skoro ništa nisu naučili i da treba da krene od nule.
„Bio sam klinac među deset iskusnih fotografa od kojih je polovina bila pred penzijom. Ukazao sam im dužno poštovanje, a oni se nisu štedeli u prenošenju znanja. Shvatio sam ko je od njih za šta stručan i kome šta leži“, nastavio je Dozet.
Mnogo se družio i sa penzionisanim fotoreporterima koji su često imali običaj da svrate do redakcije na kafu.
Posle dve godine honorarnog rada u dnevnim novinama prešao je u agenciju TANJUG.
„Posebno zadovoljstvo predstavljalo je kada imam dobru fotografiju i ona se umesto dosadašnje jedne naslovne strane pojavi na naslovnim stranama svih srpskih novina. To me je kao početnika toliko ispunjavalo da sam više para trošio na tehniku i obavljanje službenih zadataka nego što mi je bila mesečna plata“, ispričao je Dozet.
Poznanstva
Dozet je govorio o važnosti poznanstava i kontakata koje dobar fotoreporter mora da ima.
„Džaba vam svo fotografsko znanje i sav talenat za fotografiju ako sebe ne dovedete na lokaciju i u situaciju da napravite odličan snimak. Ako se bogat čovek meri po broju dece, dobar fotoreporter se meri po broju poznanstava i kontakata koje ima u telefonu“.
Nasmejali su se prisutni, ali i beležili, citate koje je Dozet izdvojio.
Među njima su: „Za fotografa je važnije da ima jako dobre cipele nego jako dobru kameru“, Sebastiana Salgada, „Kupovinom Nikona ne postajete fotograf. To vas čini vlasnikom Nikona"...
I, reči Arnolda Njumana, da: „mnogi fotografi veruju da ako kupe bolju kameru, mogu napraviti bolje slike. Najbolja kamera vam neće raditi ako nemate ništa u glavi ili srcu”.
„Vrhunska oprema dolazi do izražaja samo na zadacima na kojim ste okruženi sa mnoštvom vrhunskih fotografa, tada je svaka sitnica bitna, kao u formuli jedan“, rekao je Dozet.
Dozet je kao jedan od saveta naveo da fotoreporter obavezno treba da ima vozačku dozvolu, ali i automobil.
„Moj gepek je prepun punjača za struju za sve uređaje. Zatim tu je laptop, čizme, čizme do grudi, stativi, ostatak objektiva koji se ne koriste svakodnevno, gomila baterija, lampi, navigacija, sredstva protiv komaraca, gas maska. Ovo vam daje potpunu slobodu jer nikada ne znate gde vas šta može snaći“.
Osim kolega fotoreportera, nastavio je, mnogo možete naučiti od vrhunskih novinara, ali je njih nažalost malo.
Saveti
„Nekada je važilo pravilo da su u velikim medijima urednici novinari i fotografi koji su pred penzijom, koji su prošli `sito i rešeto`. Nažalost u mnoštvu novih medija i listova to je sve ređa pojava. Iskusne urednike ne možete prevariti i podvaliti im lošu fotku jer su ih u životu videli milion i radili su sa stotinama drugih vrhunskih fotoreportera“, priča Dozet.
Kao još jedan savet fotoreporterima naveo je da ukoliko procene da imaju posla sa mladim novinarom ili mladim, neiskusnim urednikom, nipošto im ne treba dati veliku mogućnost da biraju.
„Procenite koliko im fotografija treba toliko im i dajte plus dve viška. Nikako im nemojte dati sve što ste snimili jer će po pravilu da sve upropaste, a sramota će biti vaša jer ispod fotografija stoji vaše ime, a ne ime urednika“, rekao je Dozet.
Pričao je o autorskim pravima, ali i o društvu koje ne brine za fotografsko nasleđe.
„Svaki fotoreporter u svom radnom veku napravi nekoliko miliona fotografija. Čitave fotografske arhive snimane više decenija završavaju na smetlištima. Sem društva veliki krivci smo i mi, autori. Svako od nas treba da ima uredno sređenu arhivu, koju ćemo jednog dana da ostavimo svojoj deci u nasledstvo ili ćemo to da poklonimo specijalizovanim arhivima kako bi to bilo dostupuno javnosti i posle nas“, rekao je.
Predavanje „Profesija fotoreporter“, organizovano je kao deo projekta Foto asocijacije Vojvodine podržanog od Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.