Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Polemika: Čomski, RTS i Šarli Ebdo (2015)

02. 02. 2015.

Autor: Dragomir Anđelković Izvor: Pečat

Od tragedije do sramote

NATO propagandne perverzije ili kako majka srpske žrtve amnestira njene evroatlantske ubice i za njihov račun polemiše sa prijateljem istine i sopstvene zemlje

Strašna je patnja majke čiji je sin mučki ubijen. Lično razumem čak i njen potpuno iracionalni bes. Makar u bolu zbog svoje patnje omrznula „ceo svet“. Štaviše, koliko god to bilo sa društvenog stanovišta i dalje strašno, ma koliko u nekim minulim vremenima, dok je nacija doživljavana kao nešto nedodirljivo i vredno svake žrtve, bilo shvatano kao nemoralno – donekle shvatam i kada užasno povređena majka odbaci otadžbinu. Kada i ona  za nju više nema nikakvu vrednost zbog pogibije deteta. Ali na tome se moje razumevanje završava. Ne prihvatam da se iza patnjom prouzrokovane iracionalnosti krije zastrašujuća namera.

Nije bitno da li je ta namera povređene majke ili nekoga ko sa njom manipuliše a ona to prihvata da bi posle tragedije našla neku svrhu svog života. A ta namera se ogleda, na primer, u tome da se pravdaju agresori na svoju zemlju i ubice sopstvenog deteta, odnosno da se za njihov zločin krive drugi dok se dokazane masovne ubice amnestiraju za nedela koja su učinila. Tu se, stiče se utisak, više ne radi o slepilu izazvanom besom već o užasnom računu na koji nema pravo ni postradala majka. Koliko god to zvučalo strašno, da ponovim, i svoja zemlja može da se omrzne zbog lične tragedije, ali ne mogu da se zavole pa čak i samo brane strani zločinci koji su je prouzrokovali!

 (NE)SREĆNO POREĐENjE

Žanka Stojanović, majka jedne od žrtva NATO agresije na Srbiju – kako tvrdi u ime svih porodica poginulih tokom mučkog bombardovanja RTS – pre neki dan je objavila tekst „Nesrećno poređenje Šarlija i RTS“.  U njemu je osporavala stavove Noama Čomskog u vezi sa zločinačkim napadima na RTS i redakciju francuskog satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo“. Da se podsetimo, čuveni američki lingvista i antiglobalista nedavno je napisao je na svom sajtu komentar i ukazao na licemerje zapadne javnosti, upoređujući njeno nereagovanje na NATO bombardovanje RTS-a sa opštim zgražavanjem posle masakra novinara redakcije „Šarli ebdo“. 

Čomski ističe da je retko kome na Zapadu zasmetalo što je NATO 1999. godine ubijao medijske delatnike tokom agresije na Srbiju. Još manje je bilo onih koji su u zapadnim zemljama – koje se toliko diče svojom demokratijom i političkom kulturom – zbog toga digao glas ili na bilo koji drugi način aktivno izrazio protest (pa čak i sažaljenje). Napad na redakciju francuskog časopisa je, uistinu, stravičan zločin i zgražavanja nad njim su opravdana. No, kako Čomski naglašava, to važi „samo ukoliko se čvrsto držimo određenih principa“.

A njih se na Zapadu ne drže čak ni labavo! Medijski masakr u Parizu doživljava se gotovo kao erupcija krvave lave iz sedmog kruga pakla, dok je još gori pokolj u Beogradu, uz masovno razumevanje tog nedela od strane nekih što sada rone krokodilske suze, prihvatan kao legitimni ratni postupak. A da bi iskaz „Ja sam Šarli“ imao težinu, makar u pola glasa je 1999. valjalo uzvikivati „Ja sam RTS“. Međutim, oni koji usiljeno sada kliču prvo, tada su imali mnogo razumevanja za reči ondašnjeg portparola Pentagona, koji je „tokom sastanka sa novinarima u Vašingtonu rekao da je srpska Televizija deo Miloševićeve ubilačke mašinerije baš kao i Vojska“.

DUPLI ARŠINI

Ako su takva pravila koje su postavili NATO stratezi, što onda islamistički bojovnici ne bi zapadne medije doživljavali kao deo „ubilačke mašinerije i vojske“ svojih neprijatelja? Logično je zapitati se u vezi sa tim, a onda se nameće malo dublje sagledavanje stvari, iz čega proizlazi osuda duplih aršina od strane svakog dobronamernog čoveka. Nema sumnje da je za Čomskog kao i svakog normalnog, zlodelo ono što se dogodilo u Parizu. Zločin je mučko ubijanje civila, bilo da se radi o novinarima ili nekom drugom, sa bilo koje strane. I tu nema mesta simpatijama i antipatijama. U protivnom, ako se tako nedvosmisleno ne misli, treba reći „Ja sam Hitler“ a ne „Ja sam Šarli“.

Sve to dobro znaju NATO propagandisti. Zato im je opasan istup Noama Čomskog. Ne vole oni ni drugo što on radi, ali sada je baš u pravom momentu pogodio u sam centar mete. I to valja, pre nego što bar deo hipnotisane zapadne javnosti stavi prst na čelo, nekako poklopiti kada već nije moguće anulirati reči, širom sveta poznatog naučnika i borca za pravdu, koje su dobile nemali odjek. Šta je za tako nešto bolje od, stvarne ili navodne, reakcije u ime porodica postradalih u napadu na RTS? Zar je nešto korisnije od negativne reakcije od strane ljudi bliskih žrtava u čiju odbranu je stao Čomski?

Zato su medijski i drugi apologeti NATO nedela na Balkanu, sa oduševljenjem dočekali tekst gospođe Stojanović. Odmah su osvanuli naslovi tipa sledećeg: „Srpska majka protiv Čomskog. Niste u pravu!“ Odmah su NATO propagandisti prepoznali da su njene reči izuzetno upotrebljive. Tačnije, verovatno su spremno dočekali i dalje plasirali, sa nekim dogovorenu nabačenu loptu iz Srbije!

NATO PROPAGANDA

Na kraju da se osvrnemo na više nego otužni tekst „Nesrećno poređenje Šarlija i RTS“, iako je činjenica da NATO propagandistima njegov sadržaj i nije bitan, već je važno da se neko od postradalih Srba okomi na Srbiju i stavi u odbranu nedela Atlantskog pakta, i to još uz upotrebu uobičajenih NATO propagandnih fraza.

Već na samom njegovom početku autorka iznosi srž svojih (zadatih?) stavova. Kako kaže: „Američka TV mreža Si-En-En (CNN) prenela je 20. januara blog slavnog lingviste i intelektualca Noama Čomskog, u kojem je teroristički napad na redakciju satiričkog nedeljnika ,Šarli ebdo̒ nesrećno uporedio sa natovskim bombardovanjem Televizije Srbije, aprila 1999. pokazujući da mu ključne činjenice o tom bombardovanju nisu poznate, počev od toga da u RTS-u nije poginuo nijedan novinar – svi su bili tehničko osoblje – pa do toga da je miloševićevska vrhuška, uključujući njegove generale, znajući danima unapred za predstojeći napad, ljude žrtvovala sa grotesknom idejom da se spase tako što će sebe pred svetom prikazati kao žrtvu terorističkog napada (,Ja sam RTS̒), bez obzira na teror koji je istovremeno sprovodila na Kosovu.“

Ni ovaj deo teksta, ni njegov nastavak koji takođe vrvi besmislicama tipa omiljene floskule anti-Srbije o „potrebi suočavanja sa“ – više izmišljenim nego stvarnim – „sopstvenim zločinima“, nije vredan dubljeg sagledavanja. Nadalje, šta uopšte reći za nesuvisle iskaze tipa onog da je od značaja to što u Beogradu nije poginuo nijedan novinar? Da li to znači da je OK ako NATO ubija tehničare (makar među njima bilo i sopstveno dete)? Da i ne govorimo o ponavljanju umobolnih NATO laži o teroru koji je Milošević sprovodio na Kosovu i Metohiji kao izgovor za agresiju. Danas su totalno razobličene podmetačine tipa „Račak“ i pravi razlozi za agresiju na Srbiju.

Ko se iole ozbiljno i na Zapadu bavi istorijatom ratova na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, zna da je opšti rat na Kosovu otpočeo tek pošto je protiv Srbije pokrenuta NATO ratna mašinerija. Pre toga se na Kosovu i Metohiji odvijao sukob, tek povremeno većeg intenziteta, između legalnih srpskih vojnih i policijskih snaga i albanskih secesionističkih pobunjenika, tokom kojeg je bilo  civilnih žrtava i na strani vladi lojalnih građana (srpske, albanske i drugih nacionalnosti), i na strani stanovništva koje je podržavalo separatističke bojovnike. No, svi do tada poginuli civili bili su malobrojniji od onih koji su stradali tokom jednog od najkrvavijih dana u vreme zapadne invazije i okupacije Iraka. A Čomski je, uzgred budi rečeno, i na te događaje podsetio svetsku javnost.

BES I SRAMOTA

Na našu sramotu i oduševljenje onih koji su 1999. godine sejali smrt širom Srbije, našla se jedna „srpska majka“ da mu se suprotstavi (i to u ime i nekih drugih od strane NATO-a postradalih srpskih majki, očeva, braće, sestara, supruga, dece, itd). Za to postoji samo jedan komentar: postmoderne okupacione perverzije. Srbija je kriva što je ubijana, a nisu to oni koji su je masakrirali! Ko to tvrdi a pri tome je još i neko njemu blizak ubijen od strane NATO-a, ili je potpuno pomućene svesti (pa ga neko u takvom stanju upotrebljava) ili je, što je verovatnije, na samom dnu interesne beskrupuloznosti.

Bendžamin Franklin je tvrdio: „Šta god počne u ljutnji završi u sramoti“. Često jeste tako ali kao što sam na početku rekao, da to dodatno naglasim, velike ljudske tragedije pružaju za mnogo toga opravdanje i do neke crvene linije štite od sramote. Ali kada se ona pređe sramota je dvostruka. Sve ono što je bilo opravdavajući faktor postane dodatni balans. Zato slobodno mogu da upotrebim teške reči: Stvarno je beskrajno nisko i bedno kada nekakva Žanka Stojanović, zloupotrebljavajući našu nacionalnu i svoju ličnu tragediju – gotovo sigurno sa nečijom idejom da bude sredstvo evroatlantske globalne propagandne artiljerije – stane u odbranu NATO nedela osporavajući Čomskog. Strašno! Neko iz Srbije koju on brani na temelju zalaganja za istinu i globalnu pravdu, njemu poručuje da nije u pravu!

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

ostavi komentar

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.

Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove UNS-a.

Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu unsinfo@uns.org.rs

Saopštenja Akcije Konkursi