Dosije "Utisak nedelje" (2014)
30. 09. 2014.
Olji i „Utisku nedelje“ je mesto na RTS!
Reditelj Srđan Dragojević ovog vikenda učestvovao je i na Paradi ponosa i na protestu protiv ukidanja emisije „Utisak nedelje“.
O svom aktivizmu, pravima manjina, slobodi medija i još ponečemu on govori za Naše novine: Bez obzira na to što su se dogodila istog dana, ova dva skupa su veoma različita.
Na prajd sam išao jer smatram da je važno podržati pravo bilo koje manjine u borbi za Ustavom zagarantovana prava. Na ovaj drugi, večernji skup išao sam kao poštovalac emisije „Utisak nedelje“, koju redovno pratim već više od dve decenije.
Više od bilo čega drugog mene zabrinjava tendencija „trivijalizacije“ medijske scene i davanje prednosti kiču i šundu.
No, ako je to nezaustavljiv proces, time je još važnija uloga Javnog servisa, koji mora da se jasno razlikuje od ostalih televizija. Ni je slučajno što je u Hrvatskoj legendarna emisija „Nedeljom u dva“ Aleksandra Stankovića na HRT-u. Verujem da bi i „Utisak nedelje“ mogao da nađe svoje mesto na RTS-u kaže režiser Srđan Dragojević na početku za razgovora. »
Nedeljna šetnja na prajdu ovoga puta nije podsetila na scenu filma „Parada“?
Zaista ne. „Parada“ je prošla bez one strepnje i napetosti koja je karakterisala prvu, 2010. godine. Ljudi su bili veseli i nasmejani. Ja sam otišao sa celom porodicom, a znate da nikada ne mešam javno i privatno. Veštačka je ta podela na „LGBT paradu“ i „porodičnu šetnju“. Svi mi koji smo roditelji treba da težimo tome da decu vaspitavamo u duhu tolerancije i poštovanja bližnjeg, bez obzira na različitosti. Nije fer da se ova manifestacija opterećuje pričama o zatvaranju grada, troškovima od milion evra. Nisu za to krivi učesnici, već oni koji su ponovo hteli da prolivaju krv na ulicama Beograda, mrzeći i plašeći se svih koji su od njih različiti. Što se troška o kome se naširoko, a krajnje nepošteno piše, podsetimo se da prajdovi u Zagrebu i Ljubljani ne koštaju ništa. Nekoliko pozornika održava red i šetnja se održi u gradu koji potpuno funkcioniše.
Gde je, prema vašim izvorima, istina o sukobu Aleksandra Jovičića i Branka Ružića i Ivice Dačića?
Kao i vi, saznao sam iz medija o ovom sukobu. Mogu samo da primetim da je rečnik grub i neprimeren ulozi narodnog poslanika. Različita mišljenja i stavovi su mogući i prirodni, ali sukob ne sme da liči na estradne. Možda će ovo biti prilika da proverimo kako na delu funkcioniše kodeks o ponašanju poslanika.
Jedan broj ljudi tvrdi da u Srbiji nikad ni je bilo gore, da nam je EU opet „samo nekoliko godina“ daleko?
To često nisu oni najsiromašniji, najugroženiji koji bi imali mnogo razloga za ovu priču. Mnogo znam takvih, „profesionalnolukrativnih pesimista“. Ali opet, znam ih mnogo koji jedva sastavljaju kraj s krajem, koji vredno rade, ne žale se i veruju da će nam biti bolje. Bez tog uverenja teško da ćemo izaći iz krize u kojoj smo. Bez obzira na podsmešljive komentare, meni se dosta dopala premijerova opaska o tome da je ova vlada „formirana na palubi Titanika“. Slikovito i istinito. Kada je počela privatizacija, tamo početkom prethodne decenije, „Titanik“ je isplovio iz Sautemptona, a garnitura na vlasti je stavila „automatskog pilota“, privatizovala preduzeća „burazerski“ i delila pare, dok je brod hrlio na ledenom bregu. I sad ti isti kukaju do neba nakon što smo u ledeni breg udarili, a sebi i svojoj deci su već davno obezbedili mesta u čamcima za spasavanje, prve klase. Ali ovde metafora staje. Mislim da ćemo uspeti da ispumpamo vodu, zakrpimo oplatu broda i otisnemo se dalje. Žao mi je samo što će mnogi od ovih što su „štekovali“ čamce za spasavanje i planirali da puste ostale da potonu na brodu ostati. Umesto, marš u čamce pa veslaj po Severnom moru.
Cenzura u kulturi traje dve decenije
Na Tviteru se pojavila pošalica sa profila koji je nazvan Slobodan Milošević, a glasi: „U moje vreme je bar postojao B92.“
Da, ali smo tada imali, najblaže rečeno, nakaradu od Javnog servisa. RTS je danas sve bolji i uz tendencije ka emisijama kao što je „Kulturni dnevnik“ na putu da zadovoljava potrebe građana kako za objektivnim informisanjem, tako i za kulturnim sadržajima.
„Divlji“, tranzicioni kapitalizam primetan je u svim sferama društva, a možda najviše u medijima, koji na dnevnom nivou krše mnoga pravila normalnosti i pristojnosti. Ali ne treba nikada zaboraviti da su frekvencije koje su iznajmljene privatnim televizijama vlasništvo svih građana Srbije i da bi država kroz regulatorna tela morala da se drži mnogo strožih kriterijuma o tome šta je društveno poželjno, a šta nije.
Kada bi neka od televizija sa nacionalnom frekvencijom bila kažnjena velikom novčanom kaznom, pa i suspenzijom dozvole, sve druge bi se „uljudile“ za nedelju dana. Stalno diskutujemo o cenzuri i slobodi medija, a ako pogledamo širu sliku, shvatićemo da su umetnost i kultura su u našim medijima cenzurisani već više od dve decenije.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.